Solidarnost među ženama je važna

mural slika

Kako sam oslikala mural u Aleksandrovcu

 

napisala: Kaća Dimitrijević, autorka murala

I faza: Ideja

U okviru boravka na Hvaru, tokom desetak dana maja 2018., predstavnice Udruženja žena “Peščanik” i ja, pokušale smo da, prvo kroz razgovor a potom i skicu, uobličimo ideju o solidarnosti medju ženama koja bi najbolje odgovarala kako samim ciljevima i misiji Udruženja žena “Peščanik”, tako i lokalnoj sredini u kojoj će mural biti realizovan, malom mestu pokraj Kruševca - Aleksandrovcu, koji broji oko 6500 stanovnika/ca.

Kao Udruženje koje se bavi osnaživanjem žena i zagovaranjem rodne ravnopravnosti, a čije su korisnice vrlo često i žene žrtve nasilja, predstavnice Udruženja “Peščanik” izrazile su želju da od brojnih načina na koje žene mogu biti solidarne medju sobom izaberemo onaj koji se tiče upravo ovog aspekta, nasilja prema ženama. U osnovi ideje nalaze se dve žene. Jedna od njih na zemlji - oslonjena jednom rukom, dok druga stoji naspram nje i pruža joj ruku, koju prva prihvata. Momenat njihovog medjusobnog dodira jeste i trenutak njihove medjusobne komunikacije i razumevanja. Ona koja je uspravljena pruža ruku, podiže, ohrabruje i osnažuje drugu koja je oborena (mogući uzroci su pretpostavljeni natpisima u njenoj kosi - nasilje, predrasude, diskriminacija). Najveća dilema koja nam se u ovom trenutku osmišljavanja ideje javila jeste da li ćemo izbeći da ženu koja se jednom rukom oslanja na zemlju, a drugom rukom prihvata pruženu ruku prikažemo kao žrtvu, jer smo to želele da izbegnemo. U osnovi smo ipak htele da ukažemo na to da je žena jaka, snažna i sposobna da se izbori za svoje mesto, a ne žrtva, iako je to pozicija koja joj se silom često nameće. Obe ženske figure imaju zatvorene oči, a akcenat smo stavile na čulo dodira, a ne vida. Krenuvši od toga da mi probleme drugih osećamo, a ne moramo uvek da ih vidimo, da ne moramo videti nasilje da bi nam bilo jasno da se ono dogadja, htele smo da dodatno istaknemo momenat dodira, pružanja i prihvatanja ruke, podizanja, kao suštinski trenutak podrške i akcije.

U razgovorima sa predstavnicama Mreže žena Rasinskog okruga iz Aleksandrovca zaključile smo i da je figurativni mural mnogo prijemčljiviji stanovništvu iz ove ruralne sredine i da će poruka preneta na ovaj način, pomalo i bukvalno, ipak dopreti do većeg broja ljudi. Kako bismo mural dopunile i učinile još lakšim za tumačenje, u njegovu osnovu utkane su i poruke na srpskom jeziku (engleski jezik razume mali deo stanovništva, a naročito starijeg stanovništva). “Podržimo jedna drugu” i “Solidarnost medju ženama je važna” su dve osnovne poruke koje smo želele da prenesemo, dok su tu i nazivi najbitnijih konvencija i dokumenata zanačajnih za unapredjenje položaja žena.

II faza : Realizacija

Zid na kome se odvijalo oslikavanje murala predstavlja fasadu višespratnice na samom šetalištu, glavnoj ulici za pešake, u Aleksandrovcu. Dimenzije murala su 4x5m. Njegova najniža tačka počinje na visini od 3,5m od asfalta, što nam je bilo bitno kako bi se izbeglo vandalizovanje murala i obezbedila dugotrajnost naše poruke. S druge strane, visina na kojoj se mural oslikavao donela je niz tehničkih poteškoća, jer je bilo neophodno angažovati vozilo sa korpom za visinske radove, jedino u Aleksandrovcu. Dugo čekanje dozvola za oslikavanje zida pomerilo je vreme oslikavanja murala za početak novembra čime smo ušle u fazu promenljivih vremenskih prilika.  

IIIReakcije :

Kako je Aleksandrovac malo mesto, a oslikavanje murala se odvijalo na centralnom šetalištu, bilo je dosta reakcija i komentara. Činjenica da sam u vreme njegovog oslikavanja bila u poodmakloj trudnoći, naročito je bila interesantna gledano kroz prizmu osnaživanja žena.

Svakog jutra kada bih počela da radim okupilo bi se bar nekoliko meštana, uglavnom muškaraca, koji bi me neko vreme gledali dok slikam i jako glasno komentarisali sadržinu i poruke murala. Žene bi uglavnom prolazile brzo, kratko se zadržavajući i ne komentarišući. Nekoliko mladjih žena iz zgrade na kojoj se mural nalazi prišle su mi i rekle kako im se mural dopada i izrazile zadovoljstvo porukama koje nosi. Jednog jutra se okupila veća grupa muškaraca, za vikend, koji su želeli da znaju koliko bi koštalo kada bih na istoj zgradi, samo iznad ovog murala, oslikala mural koji bi promovisao mušku solidarnost. Na putu do škole deca su zastajala i u grupicama šaputala zadivljeno gledajući kako u korpu na vozilu tako i u mene dok slikam. I dečaci i devojčice bili su podjednako oduševljeni kako mojom frizurom, tako i slikom na zidu iako njeno značenje nisu razumeli. Majke bi, dok šetaju malu decu, zastajale i govorile “Vidi kako ova teta lepo slika” i sl., što je u meni probudilo osećaj da ćemo sa porukom pre dopreti do tih budućih generacija, do te dece koja još uvek imaju širinu da prime poruke solidarnosti i ravnopravnosti, i nisu još uvek ugušena u patrijarhatu. Mural će tek dobiti na svom značaju jer će ga gledati generacije koje odrastaju u Aleksandrovcu. Najviše divljenja i poštovanja ipak je donosio trenutak u kome bih ja izašla iz korpe, ili u nju ulazila, odnosno momenat u kome bi stanovnici/stanovnice Aleksanrovca shvatili/le da sam trudna i da se ne bojim sa tako velikim stomakom ući u korpu i raditi na visini. Ovo saznanje, koje se brzo raširilo okolo, donelo je dosta reakcija, od toga da sam “luda”, “hrabra” i “nenormalna” žena. Ideja da žena tokom trudnoće može raditi, a može i zaraditi, kao da je bila potpuna novost za tu sredinu. Naročito, i na moje iznenadjenje, poštovanje je stizalo od starijih muškaraca koji su mi pričali priče o svojim majkama koje su peške po 7 km išle do bolnice da bi ih porodili, poradjale se kući ili na njivi, u poslu, i od mladih žena čija bi reakcija bila “Svaka ti čast, ja nikad ne bih smela”, “Kako te nije strah”, “Šta ti kaže muž, pušta te da se penješ u korpu?” i sl. Razbijanje predrasude o ženama kao krhkim, nežnim stvorenjima, naročito mi je bila prijatna i uživala sam u zaprepašćenju koje sam izazivala dok bih u korpi po nekoliko sati slikala. Izvestan broj muških komentara ticao se izgleda oslikanih žena. “Jel to muškarac ili žena” za jednu, “Ova nije loša, može da prodje” za drugu, “Zašto je toliko mišićava?”, “Što ne skratiš tu suknju, da joj se malo vide noge..”, “Ova izgleda kao Indijanac”, dok se drugi deo komentara odnosio na ispisane poruke “A šta je sa solidarnošću medju muškarcima..?”, “Sve imate a i dalje se žalite”, “I ovo opština plaća? Mi ovo plaćamo?!”, “Pa ko vam brani da pomažete jedna drugoj...”, “Hajde da skupimo pare i da platimo za naš mural iznad njihovog, i veći da bude, skoz do gore”.

Skraćenice CEDAW, natpisi Evropski sud za ljudska prava i Istanbulska konvencija, svi na engleskom jeziku zbog internacionalne note koju ovaj projekat ima, unosili su zabunu medju posmatračima, pa su česta bila i pitanja “Šta znači CEDAW?”, “Šta je Istambulska konvencija?”, “Turci ovo finansiraju?”.

Mogući rezultat ove zabune biće i da odgovor potraže kući, na internetu, što će biti korak napred u edukaciji stanovnika i stanovnica Aleksandrovca.

Donatorke

Ženske mreže

Kancelarija

  • Obilićeva 50/2
    Kruševac, Srbija

Podržite nas

Pratite nas