Budućnost Tri Gvineje Virdžinije Vulf su Žene u crnom iz Beograda

zuc

Predgovor

Ovaj rad je deo magistarske disertacije iz Ženskih studija, predstavljene na Univerzitetu u Portu u Portugalu, decembra 2013. Njegov cilj je da prikaže kako su ideje Virdžinije Vulf iz Tri Gvineje još uvek relevantne i neophodne danas i kako to postaje jasno i opipljivo kroz rad Žena u crnom, naročito grupe iz Beograda.

Kako sam prisustvovala aktivističkoj Evropskoj konferenciji, koju je organizovala grupa iz Lovena 2014, videla sam način na koji se etika brige koju zastupaju sprovodi u praksi. Ukoliko sam ih, pre nego što sam ih upoznala, poštovala zbog njihovog otpora i vrednosti za koje se zalažu, sada verujem da je ono što rade svaki dan suštinsko u izgradnji sveta koji želimo: inkluzivnog i raznolikog, u kom vladaju principi mira i solidarnosti. Ovo je moj poklon njima.

Svim Ženama u crnom

"Razmišljanje je moja borba"
Virdžinija Vulf, Dnevnik V

Uvod

Kada su Tri Gvineje objavljene 1938, Virdžinija Vulf je već bila značajno izložena nasilju i ratu. Izdržala je uvrede Prvog svetskog rata kako je zapisala u svojim dnevnicima i pismima: odnosi se na nedostatak hrane (I), skrivanje od vazdušnih napada (II), na smrti i ranjavanja među njenom porodicomi prijateljima (III), pretnju od regrutovanja (IV) i činjenicu da je veliki broj njenih odnosa bio sa prigovaračima savesti (V), što je neomiljen status kod vladinih, vojnih i sudskih zvaničnika.

Tokom 1930-ih Vulf je svedočila usponu fašizma i nacional-socijalizma u Evropi, nasilnom i opresivnom periodu, kada su jevrejske izbeglice počele da beže iz svojih zemalja i naseljavaju se u Engleskoj, narastajući strah od još jednog globalnog konflikta preotima ljudima egzistenciju. Sam Leonard je bio Jevrejin i trebalo mu je pismo Nemačke Ambasade, kojim mu se dodeljuje imunitet i pomoć vladinih zvaničnika u Nemačkoj 1935, gde su prilično neodgovorno odlučili da odu na odmor.Ne na iznenađenje, njihovi „nervi su prilično sprženi" (Vulf 1982: 310, 311; 1979:392). U svojoj autobiografiji, Leonard piše o ovom odmoru i beleži „bilo je nečeg zlokobnog i pretećeg u Nemačkoj iz 1935. godine" (Vulf 1975:192).

Ipak, razlog koji je najviše prisiljavao da napiše Tri Gvineje bila je činjenica da je Džulijan Bel, njen nećak, odlučio da pristupi Internacionalnoj brigadi u Španskom građanskom ratu protiv fašističkih snaga, u julu 1937. i poginuo je već posle nešto preko mesec dana kako se priključio borbi. Ispoveda ona u svojim ličnim zapisima da je ovaj njen esej napisan kao argument koji bi zastupala pred svojim nećakom u odbranu svog pacifizma i u suprotstavljanju njegovom uverenju da je nasilje opravdano s obzirom na okolnosti. „Veoma strahotna" vest o njegovoj smrti porazila je Virdžiniju, koja je „bila besna na traćenje njegovog života" (Vulf 1994:146, 166) „Postalo je neophodno za (Džulijana) da ode (...) Samo, videti ono što (Vanesa, njegova sestra) mora da propati, čini da čovek sumnja da je išta na svetu vredno toga" (Vulf 1994:150). Nijedan cilj ne opravdava toliku žalost, „stalnu ranu ... koju čovek ne može da zaustavi" (Vulf 1994:165). Pošto je razmotrila Julijanovo mišljenje, Virdžinija beleži u pismu Vanesi u septembru 1937. „napokon mislim da razumem njegovu tačku gledišta", mada to nije bilo bez dodavanja „ne slažem se" (Vulf 1994:167).

Same Tri Gvineje su veoma provokativan tekst, pametno konstruisan pun slika koje niko ne bi očekivao od žene. Motiv tri gvineje, novac u rukama žene, jeste znak simbol moći, kako Krista Ratklif ističe (1993:409). Žena-spisateljica ima novac da odvoji u svrhu milostinje, ima opciju da odluči kako da potroši svoj novac, i pravo da nametne uslove svojim dopisnicima oba pola. Izbor žanra za tekst takođe sigurno nije nevin. Kristin Froula beleži „pismo je bilo vekovima jedini žanr otvoren za žene spisateljice" (1994:29). Ipak, pisma u Tri Gvineje upliću radikalne stavove koji prelaze granicu ženske sfere i to na otvoreno provokativan način. To nisu stereotipska pisma koja se očekuju od žene. Ova žena-spisateljica je moćan entitet. Ona ima novac, mišljenja i zahteve.

Konačno pitanje postavljeno pred žensku naratorku je „kako (...) da spečimo rat?" (Vulf 2008:153). Na ovo pitanje Virdžinija Vulf pokušava da odgovoru u svom eseju. Virdžinija Vulf prepoznaje institucije kojima je potrebna reforma i u Tri Gvineje uključuje štampane fotografije zvaničnika (VI) odgovornih za društvo u kom ona živi., nesposobnih da spreče rat, nevoljnih da dozvole ženama puno učešće u javnoj sferi.

"Izašli smo napolje po kiši i šetali po
širokim štuko ulicama Beograda."
Virdžinija Vulf, Dnevnik IV, 1932.

"Ljudski rod se izgleda ponavlja
neiscrpno."
Virdžinija Vulf, Pisma VI, 1941.

Žene u crnom Beograd

Virdžinija Vulf je gledala kako se 1930-te u nevoljama odvijaju pred njenim očima, baš kao što su stanovnici bivše Jugoslavije svedočili rastućoj pretnji osionog nacionalističkog diskursa preuzimanja od strane Miloševićevog režima, terorišući populacije i transformišući njihove zemlje u fazu najužasnijeg oružanog konflikta koji je Evropa videla od Drugog svetskog rata. Virdžinija Vulf je, kao intelektualka, odgovorila na političke okolnosti svojom knjigom. Tri Gvineje su proizvedene iz potrebe koju je Virdžinija Vulf osetila da prokaže ozbiljne greške koje je mogla da identifikuje u društvu u kom je živela.Referišući na ono što je smatrala da bi mogao da bude kraj procesa pisanja njene polemike, Virdžinija Vulf beleži u svom dnevniku u oktobru 1937: „Oh kako sam nasilno galopirala kroz ova jutra! Pritiska me i napreže (...) poput fizičkog vulkana. I osećam da mi je mozak hladan i miran posle bujice" (Vulf 1985:112). Po ovim rečima je jasan osećaj olakšanja koji je Vulf imala kada je završila rad koji je unutar nje ključao.

Na drugačiji način ali pokretane sličnim brigama, grupa građanki Srbije reagovala je na preteće akcije svoje vlade stvaranjem Žena u crnom Beograd, „feminističke anti-militarističke mirovne organizacije". Pedeset tri godine dele publikovanje Tri Gvineje od početka ovog pokreta 1991. Svet se na mnogo načina promenio tokom tog perioda ali rat u bivšoj Jugoslaviji, još jedan besmisleni konflikt koji je pogodio milione ljudi, naterao nas je da se zapitamo da li zverstva ponovljena na Balkanu znače da smo nesposobni da učimo iz prethodnih grešaka i da sprečimo takvo ekstremno nasilje u našim životima. Čini se da užas Prvog svetskog rata, rata koji je trebalo da završi sve ratove ali nije, i trauma Drugog svetskog rata koju je proživela sledeća generacija, nisu bili dovoljni da ubede Evropu da čista destrukcija ne rešava ni jedan konflikt, već jednostavno uništava živote ljudi, porodice, naselja, gradove i čitave zemlje.

Na kraju dvadesetog veka svet je gledao istrebljenje čitavih zajednica zatvorenih u koncentracione logore i opet proganjane zbog njihovog etniciteta.Širom sveta slike patnji stanovništva u bivšoj Jugoslaviji prikazivane su na televiziji, štampane na naslovnim stranicama novina, dozvoljavajući nam da pratimo složene poteze raznih strana upetljanih u rat u kom su posredovale neučinkovite Ujedinjene Nacije, organizacija iznad svega stvorena da promoviše dijalog i međusobno razumevanje i izbegne ovu vrstu konflikata. To su bile slike kojima su Žene u crnom svedočile iz prve ruke na početku rata. To su bile slike njihovih zemljaka i zemljakinja, a ne samo anonimne „fotografije porušenih kuća i mrtvih tela" (Vulf 2008:180).

Nije iznenađenje što principi i ciljevi koje Žene u crnom Beograd postavljaju sebi i organizaciji svoje zajednice, odjekuju onim što je proklamovala Virdžinija Vulf. Dva konteksta, onaj Engleske iz tridesetih i Jugoslavije iz devedesetih, iako razdvojeni sa pedeset i tri godine istorije i okolnosti, bila su zastrašujuće identična tako da veza postaje razumljiva i neporeciva. Prevod Vulfine Tri Gvineje je ugrađen u listu izdanja Žena u crnom Beograd za prevenciju rata. U svom manifestu pod nazivom Uvek neposlušne grupa objašnjava važnost svoje izdavačke aktivnosti: „mi stvaramo jednu alternativnu žensku istoriju pišući o ženskom otporu ratu" (Zajović 2006:6) u borbi protiv ženske nevidljivosti, na koju Virdžinija Vulf referiše kao na „prazninu na vašim policama" (2008:263), manjak knjiga koje su napisale žene o ženama. One stvaraju „njenu priču", žensku istoriju kroz prikaze rata kako su mu svedočile i o njemu pisale žene, time predstavljajući ne-patrijarhalnu tačku viđenja šta rat znači i podrazumeva, pokazujući dugoročne efekte koje on ima na zajednicu i, što je najvažnije, osmišljavajući plan za sprečavanje nasilja. Prevod Vulfinog rada je, time, viđen kao važna alatka u aktivnosti Žena u crnom Beograd, vredan truda i uključen u njihovu listu izdanja, kao da je njegovo čitanje deo njihovog odgovora na pitanje koje postavlja muški dopisnik u Tri Gvineje „kako da sprečimo rat?"

Ideje koje brani Vulf su u srži ove grupe kao važeći uvidi u strukture moći i vrednosti koje pogoduju ratu. Idealno Društvo otpadnika, utopijska vizija u Tri Gvineje, prilagođeno je savremenoj grupi koja bi se još uvek mogla nazvati otpadnicima, jer smo pred grupom žena koje rade sa margina, odbijajući da prihvate ili učestvuju u opresivnom sistemu koji ohrabruje rat. Ipak, Žene u crnom Beogradbrane jedan praktičniji pogled i jasnije definisan kod ponašanja, od onog koji je osmislila Virdžinija Vulf, neophodnost da obezbede vidljivost pokreta i njegovih učinaka u stvarnom svetu. Ne zaboravimo, Virdžinija Vulf je bila misliteljka, spisateljica, teoretičarka: Žene u crnom Beograd su aktivistkinje koje rade terenski posao, mada postoji jedan neizbežni element idealizma u svemu što ove žene čine.

9. oktobra 1991, na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, Žene u crnom Beograd započele su svoje akcije pod sloganom „Uvek neposlušne patrijarhatu, ratu, nacionalizmu i militarizmu..." i ostale su aktivne do današnjeg dana. One nose crninu na svojim protestima kao simbolično sredstvo, boju koja se tradicionalno nosi u žalosti za mrtvima, za svim mrtvima u skorašnjem oružanom konfliktu, koji su još uvek veoma prisutni i neće biti zaboravljeni. Žalost je u srpskom kulturnom kontekstu privatni čin: Žene u crnom Beograd podrivaju ovu tradiciju i javno izlažu svoja tela obavijena u crninu da bi žalile preminule u ratu. Njihov omiljeni način protesta je redovna tiha pobuna, tišina na koju su žene osuđene pod patrijarhatom i koja „karakteriše život većine građana ove zemlje" (Zajović 2013:9, sada je transformisana u aktivan i vidljiv glas nenasilja po glavnim trgovima u gradovima u Srbiji i susednim zemljama pogođenim ratovima u bivšoj Jugoslaviji; tihi glas koji ne može izraziti užase zverstava počinjenih tokom devedesetih, koje su mnoge učesnice protesta osvedočile (VII). Značajno je da muškarci učestvuju u ovim pobunama i da nisu isključeni ni iz kakvih aktivnosti grupe dokle god „im nije problem da sebe nazivaju Ženama u crnom" (Zajović:2013:45). „To su muškarci koji su odbili da idu u rat, krili se od nasilnih mobilizacija, dezertirali sa ratišta, ili su posle rata razgovarali sa nama o prigovoru savesti, ukidanju vojske i podržali svaki oblik demilitarizacije" (Zajović 2006:10).

Glavni cilj Žena u crnom je da postignu nenansilno društvo sastavljeno od „civilizovanih ljudskih bića; ljudskih bića, to jest, koja žele da spreče rat" (Vulf 2008:262), iskorenjivanjem dugoročnih vrednosti koje šire srpske institucije koje su dopustile da se dogodi rat: patrijarhat, militarizam i nacionalizam. Opis srpskih institucija koji su dale u svojim objavljenim delima je jasan u denunciranju, kao i u Tri Gvineje, uzroka rata, identifikujući patrijarhat i diktaturu kao jednu istu silu iza zvaničnog diskursa koji je začeo rat u bivšoj Jugoslaviji. One sebe proglašavaju „radikalno anti-patrijarhalnim, jer patrijarhat nije samo sistem dominacije (...) patrijarhat je glavni uzrok rata", denunciraju militarizam kao „naoružani patrijarhat" a grupu „seksizam, nacionalizam i militarizam" kao „patrijarhalnu trijadu" koja je njihovu zemlju dovela do ekstremnog nasilja koje su lično iskusile tokom devedesetih i koje je ostavilo vidljive rane u Srbiji (Zajović 2006:82).
S toga je glavni cilj Žena u crnom iz Beograda da „slome patrijarhat u sopstvenoj zemlji" (Vulf 2008:230), to jest da iskorene patrijarhat, diktatorske i kriminalne figure koje su bile na vlasti u Srbiji i koje su uspostavile diskurs ratnih pokliča sejući strah, sumnju i potrebu za borbom protiv nepostojećih neprijatelja, promovišući model muževnosti koji vojnika vidi kao heroja i ignoriše cenu rata u ljudskim životima. Žene u crnom iz Beograda tvrde da je samo opšte prihvatanje ovih –izama podmuklo zastupljenih u svim institucijama Srbije dozvolilo stanje stvari koje je dovelo do rata, koji su gledale kako se odvija u njihovoj zemlji, a svet mu je svedočio uživo preko televizije. Umesto da se opredele za ravnodušnost koju ženska naratorka sugeriše u Tri Gvineje kao sredstvo otpora i „sruče blagi prezir" (Vulf 2008:204) na moćne mreže u društvu, Žene u crnom, kao aktivistkinje odlučne da žive u poštenijem i sigurnijem društvu, sručuju žestoki prezir na sve neprikosnovene ogranke strukture vladajuće moći Srbije koje su muške, i radije im se suprotstavljaju nego što ih ignorišu. One su pronašle „novi način pristupanja javnosti" i „smatraju svojom dužnošću da istraže tvrdnje svih javnih društava kojima su, poput Crkvi i univezitetima, prisiljene da doprinose kao poreske obveznice" (2008:297, 319).
Fizičke fotografije koje prate Vulfin pisani rad opisuju muškarce koje ženska naratorka smatra odgovornim za stanje stvari u Britaniji 1938: vojnika, kraljevskog glasnika koji predstavlja ponosne potčinjenike režima, akademike, sudiju i jednog arhibiskupa. Vojska, vlada i njihovi verni sledbenici, obrazovni i sudski sistemi i crkva su mete koje su Žene u crnom iz Beograda izabrale u svom procesu transformacije društva, jednostavno zato što su to kanali koji provode poruke, koje smatraju da nužno moraju iskoreniti da bi postigle svoje ciljeve. Transformisanje društva i njegovih struktura moći uključuje promenu „stare pesme koju ljudska priroda, poput gramofona čija se igla zaglavila, sada melje tako jednoglasno" (Vulf 2008:238). „Stara pesma" koja je proizvela katastrofalne efekte se još uvek čuje i u očima Žena u crnom još uvek nije zastarila i, dakle, u svetu Tri Gvineje još uvek nije spremna da bude spaljena. Svakog dana još uvek postoje vidljivi znakovi „retrogradnih fašističkih tendencija" (Zajović 2006:47) u Srbiji i to je ono što su ove žene namerile da obznane, preispitaju i promene.Nova postavka ljudskih vrednosti je neophodna da bi srpsko društvo postojalo slobodno od diskriminacije i straha i onda, samo onda, će biti/bi bilo moguće spaljivanje starih struktura.
U svom izdanju pod nazivom Žene za mir one u prvih nekoliko strana iznose: „mi, Žene u crnom iz Beograda, želimo da stimulišemo vrednosti različite od onih kojima dominira patrijarhalni duh koji nam se nameće: nenasilje umesto nasilja, solidarnost umesto opresije, život umesto uništavanja" (Zajović 2013:10). Ovi opšti ciljevi odjekuju onim što je proklamovala Virdžinija Vulf 1938. kada se ženska naratorka iz Tri Gvineje obraća prvom dopisniku „taj cilj je isti za nas oboje. A to je da se iskažu'prava svih – i muškaraca i žena –na poštovanje u njihovim ličnostima velikih principa Pravde i Jednakosti i Slobode'" (Vulf 2008:366).
Figura diktatora/patrijarha, „veoma opasne kao i veoma ružne životinje" (Vulf 2008:229) još uvek nije iščezla iz svakodnevnog života u Srbiji. 2006. kada nije bilo nikakvih sumnji o odgovornosti za zverstva počinjena u bivšoj Jugoslaviji, Žene u crnom iz Beograda su ukazale da vladine strukture „tolerišu da se umirovljeni generali pojavljuju u uniformama na sahrani ratnog zločinca" (Zajović 2013:215), na sahrani bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, koji je umro prirodnom smrću u pritvoru dok mu se sudilo na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Ovo ipak nije jedini znak da se situacija nije mnogo promenila od završetka rata, kako „pojedinci koji su pripadali režimu (...) su još uvek na pozicijama moći, u civilnoj službi, vojsci, policiji, pravosuđu, ukratko, na svim nivoima vlasti"; „glorifikacija ratnih zločinaca (na prvom mestu Karadžića i Mladića) i zločina koje su počinili (na primer slogan 'Nož, žica, Srebrenica') može se čuti na fudbalskim utakmicama, ali takođe i na beogradskim ulicama, tokom pobuna Žena u crnom (...) Glavna odlika protiv-protestanata (...) bila je majica sa slikom Radovana Karadžića" (Zajović 2013:172). Simboli onoga što bi trebalo da bude sramna prošlost još uvek su ponosno paradirani po ulicama, slučaj koji bi Virdžinija Vulf opisala kao „varvarski, neprijatni spektakl" (2008:180) i koji Žene u crnom smatraju korenom problema u društvu u kom žive, gde principe koji su doveli do pretrpljenog rata još uvek podržava značajan i vidljiv segment društva a vinovnici koji bi trebalo da su u zatvorima su, umesto toga su na pozicijama moći i uživaju široku podršku (VIII).
Odlučne da preispitaju autoritet srpske vlade, Žene u crnom je konstantno podsećaju na odgovornost koju su institucije imale za zverstva počinjena tokom rata i zahtevaju da znaju činjenice. 2010. poslato je pismo „relevantnim ministarstvima koja se bave, ili bi trebalo da se bave, suočavanjem države Srbije sa prošlošću, demilitarizacijom, odštetom, pravima ratnih invalida, materijalnim i nematerijalnim štetama, ljudskom bezbednošću, nasiljem u kući, mentalnim zdravljem" između ostalog; pismo je uključilo 19 pitanja o ratu koja nikada nisu objavljena, kao što je tačan broj civilnih i vojnih žrtava, broj žrtava još uvek nestalih u masovnim grobnicama u Srbiji i drugim susednim zemljama, cifre koje se odnose na ratne invalide, izbeglice, volontere koji služe u vojsci, dezertere i kazne sa kojima su se suočili. Nepotrebno je reći da sve ove činjenice ostaju vojna tajna.
Još jedno pismo poslato predsedniku Tadiću 2010. podsetilo ga je da je „15. januara 2009. Evropski parlament izglasao rezoluciju koja proglašava 11. juli za Dan sećanja na genocid u Srebrenici" (Zajović 2013:43), sa implikacijom da srpska vlada treba da obeležava taj dan. Žene u crnom iz Beograda i druga udruženja to uvek čine, ali strukture vlasti u Srbiji radije ne bi priznale kriminalnu prošlost, radije bi je poricale nego se suočile sa njom.
2008. Žene u crnom iz Beograda zajedno sa sedam drugih nevladinih organizacija predstavile su narodnoj skupštini „Deklaraciju obaveza države Srbije da preduzme sve mere u cilju zaštite prava žrtava ratnih zločina, naročito prava žrtava genocida u Srebrenici (...) da se prizna da je zločin genocida bio počinjen u naše ime i na taj način legitimno i moralno pokaže da se država distancira od zločina" (Zajović, 2013: 24, 56). Deklaracija je zvanično odbijena; predlog da se izgradi spomenik u znak sećanja na žrtve genocida vlada je isto tako odbila u martu 2011.

Jedan od osnovnih principa koji brane Žene u crnom iz Beograda jeste da zločini koje je naredila vlada i koje su sprovele vojska i paravojne grupe, moraju biti prepoznati i pravedno kažnjeni. Kao srpske žene, ne deo struktura moći i time isključene iz sfera donošenja odluka, one prepoznaju i objavljuju saznanje „da je genocid bio počinjen u naše ime i ko ga je počinio" (Zajović 2013:23). Kroz svoju aktuelnu kampanju pod nazivom „Ne u naše ime" Žene u crnom osuđuju zločine koje je srpska vlada počinila pod krinkom onoga što Virdžinija Vulf identifikuje kao jedan od čestih argumenata koji muškarci koriste da započnu rat: „borim se da zaštitim „našu zemlju"" (Vulf 2008:311). Žene u crnom iz Beograda žele da žive u društvu u kom niko nije diskriminisan i odlučno se suprotstavljaju nacionalizmu, jednom od glavnih opravdanja korišćenih za započinjanje rata u bivšoj Jugoslaviji. Umesto da se priklone Vulfinom zalogu „kao žena ja nemam zemlju" (Vulf 2008:313) ove srpske aktivistkinje usvajaju reviziju Adrien Rič ovog Vulfinog odbacivanja nacionoalizma, proklamovanu u „Belešlama ka politici lokacije" u kojima odgovornost za mesto, za konkretni prostor zajednice kojoj pripadamo, igra važnu ulogu u onome što činimo budući da je „mesto na mapi takođe i mesto u istoriji" (Fridman 2007:369). Žene u crnom ne misle da mogu ići napred bez gledanja unazad, ne žele da zaborave šta je činjeno u njihovo ime i zahtevaju da ratni zločinci, koji su njihovi sunarodnici i sunarodnice, budu izvedeni pred pravdu za zverstva koja su počinili.
Žene u crnom žestoko odbijaju da budu uključene u nasilnu, nacionalističku kampanju u ime svih Srba. Kriminalne sile na vlasti u vreme rata bez sumnje nisu predstavljale celu populaciju u Srbiji, sudeći po broju anti-ratnih protesta i dezertiranja u regionu. Žene u crnom iz Beograda bile su u vreme rata aktivne u javnosti protestvujući protiv režima i štiteći dezertere; podrška „muškarcima koji su odbili da učestvuju u svim vojnim formacijama (...) u argesorskoj vojsci kao i u vojskama napadnutih zemalja" (Zajović 2013:96) je javno obznanjena u oktobru 1991 u jednom od prvih saopštenja koje je srpska grupa napravila. Od 1996. do 2002. objavile su devet izdanja svog časopisa nazvanog Prigovor, u kom su iznele svoje principe i informisale javnost o prednostima stvaranja statusa Prigovarača savesti. Aktivistkinje Žena u crnom iz Beograda osnovale su Sigurnu kuću za dezertere u Budimpešti, u Mađarskoj, gde su se muškarci krili da bi izbegli regrutovanje u srpsku vojsku. Ovi činovi građanske neposlušnosti odražavaju verovanje da je neophodno suprotstaviti se režimu i otvoreno zastupati odbijanje potčinjavanja i saradnje sa vladom koju one smatraju zločinačkom, i podržati one koji joj nisu poslušni da bi postigle pravednije društvo.

Promena društva je poduži proces ali to je krajnji cilj Žena u crnom iz Beograda. One na pamćenje gledaju kao na građansku odgovornost i angažuju se u kampanjama koje odzvanjaju rečima Virdžinije Vulf u eseju „Muškarci i žene": „probati prihvaćene forme, odbaciti one koje ne pašu, stvoriti druge koje pašu bolje, zadatak je koji mora biti obavljen pre nego što bude slobode ili dostignuća" (Vulf 1995:195). Svesne neprikladnosti nekih naziva ulica i javnih mesta koje evociraju nacionalističke ličnosti, prepoznaju zapravo da su „prihvaćene forme" štetne za budućnost njihove zemlje. Žene u crnom iz Beograda sugerišu odbacivanje referenci „koje ne pašu", to jest referenci na imena koja predstavljaju vrednosti koje one žele da iskorene i predlažu njihovu zamenu za imena pacifističkih i feminističkih aktivista, stvarajući tako nove forme „koje pašu bolje" u društvu koje bi sprečilo rat.
Ne samo što operišu na nivou jezika pokušavajući da ukinu podmuklo prisustvo nacionalističkih referenci u svakodnevnim životima ljudi, već takođe i na zakonodavnom nivou prosleđujući predloge koji se jasno sudaraju sa patrijarhalnom vizijom muževnosti vojnika kao hrabre i časne ličnosti, koju je u vreme rata širila vlast, a vojska stalno, praveći svoju glamuroznu i neustrašivu sliku ignorišući „fotografije porušenih kuća i mrtvih tela" koje za sobom ostavljaju (Vulf 2008:180). 1998. u manifestu nazvanom „Ja sam prigovarač savesti", Žene u crnom iz Beograda su se zavetovale za „priznavanje prigovora savesti kao osnovnog ljudskog prava" i ustanovile su da je ovaj status „pravo na izbor (...) izraza neposlušnosti patrijarhatu" (Zajović 2013:97). Činjenica da se ove žene aktivistkinje bore za prava muškaraca da ne učestvuju u vojnom konfliktu jasno evocira žensku naratorku iz Tri Gvineje kada tvrdi da, kako se diktator/patrijarh „meša sada u vašu slobodu; on diktira kako ćete živeti (...) zajednički interes nas ujedinjuje" (Vulf 2008:304, 364); muškarci i žene se moraju zajedno boriti protiv opresije patrijarhata i diktature, koji su jedna ista sila.

Žene u crnom učestvovale su u prikupljanju potpisa sa Jugoslovenskim komitetom pravnika za ljudska prava u kampanji koja je zahtevala pravo za svakog građanina da odbije da učestvuje u oružanom konfliktu. 2003. je priznat status Prigovarača savesti u Srbiji i opcija civilne službe umesto vojne aktivnosti je legalizovana. U 2010. još jedno značajno dostignuće koje su forsirale Žene u crnom iz Beograda je postignuto abolicijom prisilnog služenja vojnog roka, što je još jedan korak ka demilitarizaciji društva i slobodnijoj budućnosti za zajednicu sposobnu da spreči rat.

Žene u crnom iz Beograda nastavljaju da „zagovaraju vojnu reformu, civilnu i demokratsku kontrolu nad oružanim snagama, smanjenje vojne potrošnje i preusmeravanje ovih fondova na civilni sektor" (Zajović 2006:65). Budžet oružanih snaga takođe je kritikovala ženska naratorka u Tri Gvineje, koja je primetila da „trošimo 300,000,000 Funti godišnje na oružje" i uporedila sa „sićušnim prihodom" ženskog pokreta i Društva za aboliciju ropstva (Vulf 2008:217), stvari koje smatra važnima za stvaranje pravednijeg društva. Štaviše, prihod žena proizašao iz njihovih profesija suprotstavljen je platama muškaraca i, posledično, pretpostavlja jednu još sićušniju dimenziju kada se stavi u kontrast sa ogromnom količinom potrošenom na vojsku. Žene u crnom denunciraju siromaštvo kojem je podvrgnuto stanovništvo uopšte a naročito žene i porede ga sa „ogromnim budžetskim iznosima koji su bili doznačeni Jugoslovenskoj narodnoj armiji"; vezu „između rata i nagle akumulacije bogatstva od strane pojedinih grupa na vlasti" „dobro plaćenih generala, ratnih huškača i profitera – svih onih koji prisiljavaju druge ljude da ubijaju, da bi odbranili svoju moć i privilegije" takođe su napravile žene aktivistkinje (Zajović 2013:71, 12) (XI). Patrijarhalni sistem koji je na snazi u Srbiji nagrađuje vojsku, korumpira one koji joj pripadaju i ovekovečuje vrednosti koje prevenciju rata čine nemogućom. Kroz svoju kampanju pod nazivom „Sve za mir, zdravlje i znanje – ništa za naoružanje" Žene u crnom iz Beograda jasno iskazuju svoje prioritete i zavetuju se za demilitarizaciju srpskog društva, zalažući se za preusmeravanje suma potrošenih za vojsku na zdravstvene i obrazovne sisteme civilne zajednice.

Kao ženski pokret, Žene u crnom Beograd imaju sićušan budžet u poređenju sa količinama potrošenim na srpske oružane snage. Njih ne finansira država koja upravlja njihovom zemljom već pre institucije, grupe ili individue iz celog sveta koje veruju u njihove ciljeve i aktivnosti. Ovo uključuje, da pomenem samo nekoliko, UNIFEM (Ujedinjene nacije Razvojni fond za žene), Evropsku komisiju, Fond hitne akcije za ženska ljudska prava u Sjedinjenim Američkim Državama, Asocijaciju za mir u Italiji, Pomoć žena bivšoj Jugoslaviji u Ujedinjenom Kraljevstvu i druge grupe Žena u crnom.

Uvedene su promene u vojne strukture i Žene u crnom Beograd su aktivni glas koji se bori za njih, premda jedna od najvećih izmena jeste činjenica da žene sada mogu da se pridruže oružanim snagama. Ove pacifističke aktivistkinje vide ovo kao ozbiljno nazadovanje u njihovoj borbi za bolju budućnost, jer to militarizuje žene i tako širi neželjene principe na šire segmente društva. Njihovo je viđenje da vojne strukture treba menjati a ne dozvoliti im da šire svoju „staru pesmu" još dalje. U tom smislu, one bi radije bile totalno isključene iz sistema stvorenog sa ciljevima koje smatraju štetnim po svoju zajednicu i verovatno žele, kao što je poželela ženska naratorka Tri Gvineje za Crkvu Engleske „neka nas isključi" (Vulf 2008:273). Ako su institucije organizovane oko vrednosti koje se jasno sudaraju sa njihovim težnjama, logično je da bi grupe poput Žena u crnom Beograd, kao otpadnice, poželele da ostanu distancirane od njih, pre nego što bi poželele da budu njihov deo.
Žene u crnom odbacuju osnovnu predrasudu da su žene prirodno naklonjenije miru nego muškarci, iako priznaju da „je rat pretežno muška aktivnost" (Zajović 2013:78) (XII), i navode različite primere žena koje su, integrisane u diskurs režima, ponavljale strašne ratnohuškačke reči i počinile ratne zločine. 1991. Pokret žena za Jugoslaviju, opšte poznat kao „Žene u bundama" sa sličnim ciljevima kao i pokret Belih očeva u Prvom svetskom ratu, napravljen je da podrži njihove muške srodnike na visoko rangiranim vojnim pozicijama da započnu rat, militarizuju Srbiju, unište oružane grupe u drugim republikama, i potaknu celu srpsku populaciju da učestvuje u ratnom naporu. Druge „patriotske" grupe žena poput Kola srpskih sestara bile su vođene potrebom koju su osećale da učestvuju u ratu. Njihova predvodnica Biljana Plavšić osuđena je za ratne zločine u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Izveštaji nude dokaze da su, mada ne u velikom broju, žene učestvovale u ratnim sukobima kao deo vojnih ili paravojnih grupa (Zajović 2013:80).

Žene u crnom Beograd denunciraju sve ove instance aktivnog ženskog učešća u ratu i ono što ih duboko uznemirava jeste da „veliki deo srpske populacije vidi ratne zločince kao narodne heroje, podrazumeva da zatvorski logori nisu postojali, i ostaje pri tumačenju da je broj ljudi ubijenih u Srebrenici preterivanje međunarodnih agenata" (Zajović 2013:59). Samo u militarizovanom društvu čiji ciljevi nisu sprečavanje rata, Zakon o podršci ratnim optuženicima može biti prihvaćen. Usvojen 2004, ovaj dokument omogućava optuženicima i njihovim porodicama da se prijave za finansijsku podršku srpske vlade (Zajović 2013:73) (XIII).
Jedna od glavnih briga Žena u crnom jeste što su vojne vrednosti prisutne u svim sferama života i to stanje stvari Žene u crnom Beograd hoće da promene. Obrazovni sistem je identifikovan kao jedna od struktura kojoj je potrebna hitna reforma i grupa aktivistkinja zagovara „radikalnu promenu u dominantnom sistemu vrednosti (koji je seksistički, nacionalistički, militaristički, ksenofobičan i homofobičan) putem promena u obrazovnom sistemu na svim nivoima. Vršimo pritisak na institucije da uključe rodnu ravnopravnost, ne-nasilje i multikulturalnost u obavezno obrazovanje" (Zajović 2006:7). Kako su se srpske žene obrazovale u sistemu koji je u pitanju, iskusile su nacionalističko skandiranje promovisano u školi (XIV) i još uvek posmatraju određenu reviziju istorije koja slavi „veličinu" srpske nacije bez ikakvog kritičkog pristupa ili osude neporecivih činjenica. Usađivanje vrednosti koje vode ka ratu ostaje vidljivo u udžbenicima usvojenim u školama za sve predmete, ali naročito za predmete istorije, književnosti i veronauke. Implikacija je da sve strukture koje stoje iza usvajanja ovih knjiga korišćenih za obrazovanje srpske dece, kao što su Ministarstvo prosvete, izdavačke kuće, autori, same škole i njihovi nastavnici, učestvuju u stvaranju jednog obrazovanje koje mora biti preformulisano, budući da je ono „oružje korišćeno u svrhu rata i/ili za očuvanje uspostavljenog poretka" (Zajović 2013:112).

Žene u crnom prepoznaju da samo uništenjem ovih vrednosti koje prožimaju obrazovni sistem, društvo može proizvoditi ljude koji će sprečavati rat. Opet, odzvanjaju reči Virdžinije Vulf: „kako staro obrazovanje starih koledža ne gaji ni posebno poštovanje za slobodu, niti posebnu mržnju prema ratu, jasno je da morate drugačije ponovo izgraditi svoj koledž" (Vulf 2008:199). Sa ovim ciljem na umu, srpske aktivistkinje su osmislile obrazovni projekat koji vrednuje trijadu obrazovanje, informacija i pamćenje i namerava da pretvori obrazovanje u oruđe za mir.

Pre svega Žene u crnom rade na sopstvenom obrazovanju učestvujući na međunarodnim konferencijama (XV) da bi išle u korak sa stvarnostima drugih zemalja, da bi tražile podršku međunarodne mreže čiji su deo i diskutovale o implementaciji strategija promene sa brojnim udruženjima koja radi ka istim idealima. Obrazovni plan za sprečavanje rata koji su srpske aktivistkinje stavile u praksu uključuje nekoliko inicijativa i različite ciljne publike. Škole su očigledna mesta za započinjanje alternativnog obrazovnog plana. Njihov projekat nazvan „Obrazovanje za demokratiju – pravo u našim svakodnevnim životima" usmeren na nastavnike i nastavnice postavljene u osnovne i srednje škole u preko trideset škola u Srbiji služio je od oktobra 2002. do juna 2003. u saradnji sa Forumom za slobodno obrazovanje iz Zagreba u susednoj Hrvatskoj i uz finansijsku podršku UNESCO (Obrazovne, naučne i kulturne organizacije Ujedinjenih nacija). Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije verifikovalo je ovaj program kao oblik profesionalne obuke edukatora usmerene da ih osposobi za primenu interaktivnih i participativnih metoda u obrazovanju za demokratiju i ljudska prava. Od 61 učesnika i učesnica, 58 je uspešno završilo obuku; ukupno 325 radionica održano je u 31 gradu. Ovaj program je otkazan iz razloga što je Koštuničina vlada povukla svoju podršku u januaru 2004.

Obrazovanje javnosti je još jedan način za širenje informacija kako bi kolektivno pamćenje pomogle da se spreči rat ubuduće. Žene u crnom Beograd se stalno angažuju u obrazovnom radu stvarajući i šireći znanje putem izdavačkih aktivnosti (XVI), putujućih radionica, demonstracija, tihih pobuna, umetničkih performansa, sve sa namerom da rade protiv manipulacije i poricanja prošlosti i da edukuju buduće generacije da sprečavaju rat i ponavljanje prošlosti. Srebrenica podrazumeva vodeću ulogu u javnoj sferi i postala je krajnji simbol odgovornosti Srbije u katastrofalnim događajima 1190-ih: „na najzvaničnijem mestu, u centru Beograda, mi suočavamo građane ove zemlje licem u lice sa onim što oni žele da zaborave" (Zajović 2013:50). Zaboravljanje užasa, stvarnih efekata rata i poricanje odgovornosti neće pomoći stanovništvu da napreduje i postigne mirno društvo. Zadatak Žena u crnom Beograd je da stalno podseća ljude na ono što se dogodilo. „Žene Srebrenice govore", video instalacija Milice Tomić, 2008. je projektovana na Trgu Republike (XVII) gde su prolaznici bili suočeni sa izjavama ožalošćenih žena žrtvi genocida u Bosni i Hercegovini; 2011. na istom trgu aktivistkinje Žena u crnom Beograd držale su postere sa imenima identifikovanih žrtvi masakra, do sada ukupno 8372, i svako pojedinačno ime su pročitale na glas. Sve učesnice su takođe držale nalepnice sa reči Srebrenica, koje su brižljivo zalepile na tlo Trga Republike u simboličnom gestu kojim izbegavaju brisanje istorije. Brižljive postavke ovih protesta otkrivaju osećajan pristup Žena u crnom žrtvama države koja je ubijala u njihovo ime. Stalno podsećanje na nepojmljive činove rata će, čovek se nada, na kraju ostati u pamćenju ljudi; ono što se ne može zaboraviti jeste da su žrtve, svaka pojedinačna od njih, bile pojedinci čiji su životi i porodice uhvaćene u ludilo nasilja. Ženska naratorka u Tri Gvineje sugeriše da anonimna tela na fotografijama pripadaju stvarnim ljudima (XVIII), koji su podvrgnuti uništenju njihovih identiteta. Žene u crnom odbijaju da prihvate uništavanje Drugog tako što oglašavaju njihova imena, daju im identitet i čine ih ravnopravnima sa sobom, sa nama, životima nesigurnim i za kojima se žali kao i za svakim od naših (XIX). Oglašavanje imena ljudi čini nemogućim da veoma osakaćeno telo postane „telo svinje" (Vulf 2008:164). Srebrenica se dogodila i žrtve se pamte kao pojedinačna ljudska bića, a ne samo kao deo anonimnih cifri u ratnim statistikama.

Reči Virdžinije Vulf u Tri Gvineje, kada alternativni i „neubedljiv" obrazovni plan izgleda kao nedostižan zadatak, nisu izgubile svoju validnost: „moramo se nadati da će vremenom to obrazovanje biti izmenjeno" (2008:208). Žene u crnom Beograd imaju alternativni plan za celu zemlju, njene institucije i građane i, iako ne izgleda kao da je to stalna borba, one takođe smatraju da „uništiti taj sistem, otarasiti se uzroka rata, zahteva vreme" (Zajović 2013:44).

Istrajavanje u lice moćnim strukturama je odlika Žena u crnom. One ne ustuknu u sudnicama, mestu za „obrazovane muškarce da naglase svoju superiornost nad drugim ljudima" (Vulf 2008:180). One denunciraju mane pravnog sistema i zahtevaju pravične kazne za počinjene ratne zločine, jer uviđaju da pomirenje nije moguće bez pravde. One optužuju pravni sistem za ne sprovođenje pravde putem relativizacije ratnih zločina i tretiranja istih kao izolovanih incidenata umesto kao delova plana koji je osmislila država kao ratnu strategiju, time prikrivajući i izbegavajući odgovornost srpske države i suđenja njenim komandantima. Tokom rata u Bosni, a prema procenama Ujedinjenih nacija i Haškog tribunala, između 20000 i 50000 žena je silovano kao deo velikog plana etničkog čišćenja; samo 12 slučajeva je došlo do suda (Zajović 2013:221).

Praćenje suđenja je jedna od strategija koju Žene u crnom Beograd koriste da „uče o institucionalnom modelu tranzicione pravde i (drugim) modelima koji osnažuju odgovornost civilnog društva za suočavanje s prošlošću" (Zajović 2006:35). Takođe informišući nacionalnu i internacionalnu javnost o ishodima putem davanja izjava za štampu, organizovanja internih i javnih rasprava o analizama suđenja, ove aktivistkinje očekuju da podignu svest o nepravdama koje sprovode srpske institucije. Žene u crnom Beograd izveštavaju posle praćenja suđenja za masakr nad bošnjačkim stanovništvom u Sjeverinu i Štrpcima, za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića i za ubistvo Bošnjaka od strane jedinice Škorpiona (XX), neofašističke paravojne grupe povezane sa masakrom u Srbrenici (Zajović 2006:34, 35). Ishod ovih suđenja otkrio je nisku stopu kažnjavanja i institucionalnu težnju za oslobađajućim presudama i puštanjem optuženika. Iz ove aktivnosti praćenja pojavljuju se alarmirajući zaključci: „u poremećenom sistemu vrednosti, zločinci postaju junaci, ubice postaju patriote, a ratni pljačkaši postaju ugledni članovi društva" (Zajović 2013:75). Da bi neutralisale ove loše rezultate u pravnom sistemu, Žene u crnom Beograd trenutno rade sa predstavnicima Inicijativnog odbora iz svih zemalja bivše Jugoslavije na uspostavljanje Ženskog suda. Njegov opšti cilj je da obezbedi „prostor za ženske glasove i njihova svedočenja o nepravdama koje su iskusile tokom i posle rata." (XXI)
U njihovom kako se čini beskrajnom opsegu aktivnosti da bi denuncirale institucionalizovane vrednosti pogodnih za rat, Žene u crnom Beograd zahtevaju da srpska država bude sekularna. Srpska pravoslavna crkva, patrijarhalna struktura, optužena je da je podržavala agresore tokom rata, blagosiljajući i otvarajući nacionalistički diskurs, time podstičući diskriminaciju protiv drugih nacionalnosti, što je imalo katastrofalni efekat na celu populaciju, a naročito na žene. 1992. vladajuća Socijalistička partija Srbije usvojila je kao svoj kongresni dokument „Upozorenje", u kom se tvrdi da „srpske žene treba da rađaju decu iz patriotskih i moralnih razloga (...) treba da se pokrene njihova želja da rađaju decu." Ovaj dokument su podržale Srpska akademija nauka i umetnosti i Srpska pravoslavna crkva (Zajović 2013:81). Crkva se angažovala u retorici koja je svela žensku ulogu na rađanje dece i sarađivala je sa državom na širenju njihove poruke. 2006. kroz nekoliko uličnih akcija od kojih sam izdvojila jednu pod nazivom „Rađaćemo ako hoćemo, kada hoćemo i sa kim hoćemo", Žene u crnom su protestvovale protiv „klerikalizacije države i propagande klerikalno nacionalističkih institucija koje zahtevaju zabranu abortusa i implementaciju politika za povećanje nataliteta u Srbiji" (Zajović 2006:58).

Čini se da celo društvo podržava retrogradne tendencije a njegove institucije međusobno umnožavaju svoj diskurs stvarajući začarani krug iz kog je tako teško izbiti van. Ipak, „kada bi se jednom krug probio, zatočenici bi bili oslobođeni" (Vulf 2008:298). Upravo ka probijanju tog kruga rade Žene u crnom Beograd, radeći ili pokušavajući da urade ono što je Hana Arent videla kao „trajnu mogućnost preduzimanja dalje akcije da se prekine naizgled neumitan proces ili da se politika prebaci na drugačiji pravac" (1998:XVIII). Na moje pitanje „da li je ikad frustrirajuće raditi to što vi radite, delujući sa margina?" Žene u crnom Beograd su odgovorile: „da, stalno." Još uvek ih vređaju i napadaju ekstremisti na ulicama. Na desetu godišnjicu masakra u Srebrenici 2005, na njih je bačen suzavac (Zajović 2013:317); 2008. njihov Mirovni marš je zabranjen, mada su uz podršku brojnih udruženja, umetnica, umetnika i javnih ličnosti uspele da protestvuju nedelju dana kasnije pod sloganom „Odloženi 8. mart – dosta zabrana, straha i nasilja! Slobodne građanke, nikada poslušne!" (Zajović 2013:181, 182). U martu 2014. portparol anti-terorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije upotrebio je svoj Fejsbuk nalog da pozove huligane da napadnu Žene u crnom Beograd pošto nisu patriotkinje.

To je frustrirajuće, ali, dodale su aktivistkinje, naučile su da žive sa malim pobedama. One se opiru i istrajavaju, odjekujući rečima Virdžinije Vulf: „mi koje sada uzbunjujemo ovim skromnim pisanjem, možda ćemo za vek ili dva govoriti sa propovedaonica" (Vulf 2008:242). Žene u crnom Beograd uzbunjuju svojim pisanjem, svojim glasovima i tišinom, ali susreću se sa brojnim preprekama: „naš glas ili demonizuju, ili minimizuju" (Zajović 2013:104). Pružaće otpor, međutim, svojom politikom protiv-pamćenja, svojom sopstvenom „protiv-javnom sferom" (Fernald 2005:178) dovodeći u pitanje institucije svoje zemlje, ometajući pretvorni mir peticijama, marševima, pobunama, različitim oblicima aktivizma i nenasilnih akcija da bi osporile status quo. One će nastaviti da prelaze granicu potpaljujući oštru kritiku i gnevne napade ali neće odustati od osvajanja i stvaranja alternativnog javnog prostora mira, solidarnosti i ne-diskriminacije. Rad Virdžinije Vulf je takođe bio meta nasilnih reakcija, ali viši status je postignut pisanjem Tri Gvineje: „Obavila sam svoju dužnost kao otpadnica tokom više meseci. I pretpostavljam da sam sebe učinila još nepopularnijom: ah, da: ali slobodnijom" (Vulf 1984:246). Žene u crnom neće ustuknuti suočene sa onim što (i dalje!) izgleda kao prirodna reakcija na žensko mišljenje: pred odbacivanjem.

Moja tvrdnja nije da su Žene u crnom Beograd otelotvorenje Društva otpadnika istaknutog u Tri Gvineje, iako ima zajedničkih tačaka poput identifikacije uzroka rata i veze između patrijarhalnog društva i diktature, potrebe za alternativnim obrazovanjem koje bi uzrokovalo „promenu u razmišljanju i žena i muškaraca" (Zajović 2013:207), prioriteta u budžetu vlade koji oružane snage podrazumevaju nad zaista važnim aspektima društva i zajendičkim interesima koje dele oba pola budući da su oba žrtve sistema. Jedna od razlika koja se može primetiti jeste da, suprotno Društvu otpadnika, Žene u crnom Beograd smatraju čašću i sa ponosom objavljuju sebe. „U Srbiji (...) nas uopšte institucionalno ne priznaju" i često ih blokiraju lokalne vlasti. Ipak, njih priznaje i pozdravlja više međunarodnih organizacija i UNIFEM im je dodelio Milenijumsku nagradu za mir 2001; takođe su nominovane za Nobelovu nagradu za mir 2001, 2003. i 2005. i za Sakharov nagradu za Slobodu misli 2006. (Zajović 2006:76, 77).

Tri Gvineje predstavljaju odgovor umetnice na svet hiljadu devetsto tridesetih godina; Žene u crnom Beograd su proaktivni odgovor civilne zajednice na kontekst u bivšoj Jugoslaviji hiljadu devetsto devedesetih. Principi koje brane srpske žene jednostavno prenose rad Virdžinije Vulf u savremeni svet kao validni komad pisanja. Vulf se verovatno ne bi pridružila ovom Društvu u Srbiji, znajući kako se osećala prema udruženjima čak i kada se slagala sa njihovim vrednostima, mada sam ubeđena da bi potrošila jednu ili dve, sasvim moguće čak i tri gvineje u pravcu cilja za koji se bore Žene u crnom Beograd.

Marta Koreia

(prevela Jelena Marković, aktivistkinja Žena u crnom) 

I) „Brojala sam svoje grumenčiće šećera, 31"; „sada je sve škrto. Ne možeš kupiti čokoladu, ili karamele; cveće košta toliko da umesto njega moram da berem cveće. Imamo kupone za većinu hrane"; „u izlozima pekara sada nema gotovo ničega osim malih tanjira sa glupavim biskvitima; odrezaka prostog kolača; malih zemički bez šljiva. Ako vidiš šljivu, neizbežno je šljiva mamac; nema drugih" (Vulf 1977:81, 100, 112).
II) Vulf o sebi piše da se osećala uznemireno i opisuje kako se krila u podrumu u sred noći sa Leonardom i poslugom i kako „čovek mora po 4 sata da vodi bezobrazne i šaljive razgovore razbibrigeza odbranu od histerije" (Vulf 1977:55, 85, 116).
III)3. decembra 1917. Virdžinija beleži u svom dnevniku smrt Sesil Vulf i povrede Filipa Vulfa, Leonardove braće, koje je pogodila ista bomba na frontu u Bici Kambre u Francuskoj (Li 1977:351); 12. oktobra 1918. kada se rat gotovo završio, Virdžinija piše o smrti nećaka Margaret Levelin Dejvis (Vulf 1977:83, 200); u pismu lejdi Robert Sesil 16. juna 1916. ona piše: „rat je noćna mora, zar nije? Dva moja rođaka su ubijena prošle sedmice, a pretpostavljam da je u drugim porodicama i mnogo gore" (Vulf 1976:100).
IV) U oktobru 1917. Virdžinija piše u svom dnevniku: „Dobili smo užasni šok... Leonard je dobio poziv" (Vulf 1977:56). Bio je oslobođen na osnovu medicinskih razloga zahvaljujući „naslednoj nervnoj drhtavici". U novembru te iste godine ona beleži: „posetili smo, nadamo se poslednji put u životu, Kancelariju za regrutovanje (...) Leonarda su pozvali, i dali su mu papir koji potvrđuje da je „trajno i potpuno nesposoban"" (Vulf 1977:72).
V) U maju 1916. uveden je Plan kućne kancelarije, dozvoljavajući prigovaračima savesti da obavljau ne-vojni rad kao alternativu zatvorskoj kazni. Virdžinija Vulf piše o ovoj mogućnosti u pismu Dankanu Grantu „da li ste videli da su četvorica prigovarača savesti oslobođena pod uslovom da rade u poljoprivrredi?" (Vulf 1976:85). Ovo je postala sudbina Dankana Granta, Dejvida Garneta, prijatelja sestara Stefen, Klajva Bela i Adrijana Stefena koji su osuđeni na rad na farmi pošto su odbili svaki oblik vojnog učešća u ratu1(Li 997:346).
VI) Fotografije iz Tri Gvineje
VII) U Tri gvineje ćutanje žena je predstavljeno korišćenom interpunkcijom: „... Evo opet tri tačke; one opet predstavljaju jaz – tišine ovog vremena" (Vulf 2008:331).
VIII) General Zoran Stanković je dat kao jedan od ovakvih primera. Pošto je služio u Bosni i Hercegovini sa Mladićem, imenovan je za člana Komisije za istinu i pomirenje pod Koštuničinim predsedništvom (Zajović 2013:2016).
IX) Tokom rata Žene u crnom Beograd izveštavaju o protestima koje je inicirala opšta javnost. U julu 1991. grupa pod nazivom Majke protiv rata postavile su akciju građanske neposlušnosti za pamćenje: „nekoliko stotina roditelja, pretežno majki mladih regruta, provalili su u Skupštinu Srbije, prekinuvši njeno zasedanje i zahtevajući povratak svojih sinova iz oružanih snaga i prekid svih sukoba" (Zajović 2013:88). Srpske aktivistkinje podržale su ovu stvar roditelja regrutovanih vojnika. Slične pokrete poput Majki sa Majskog trga u Argentini, Žene u crnom Beograd citiraju kao inspiraciju i primer angažovanog majčinstva i otpora zverstvima svojih vlada. Južno-američki pokret počeo je 1977. kao odgovor na „Prljavi rat" koji je povela vojna hunta, koja je vladala zemljom od 1976. do 1983, u periodu tokom kog je na hiljade ljudi nestalo, bilo mučeno i ubijeno od strane državnih zvaničnika.
X) Srpske aktivistkinje ističu neprivilegovanu ulogu žena u svom društvu. Kao prve koje vode brigu o domovima i porodicama u Srbiji, žene generalno imaju niži standard obrazovanja i kvalifikacija i posvećuju svoje vreme onome što je Virdžinija Vulf definisala kao „profesije za koje se ne plaća", poslovima koje žene obavljaju u kući. Manjak nezavisnog pristupa kapitalu, imovini, zajmovima i resursima, smeštaju prosečnu srpsku ženu u veoma ranjivu situaciju (Zajović 2013:275).
XI) Kaže se da je Mladić bio na platnom spisku Jugoslovenske armije do 2002. (Zajović 2013:73).
XII) „Tući se je uvek bila muška navika" (Vulf 2008:158).
XIII) Porodica Ratka Mladića je primila 90,000 Evra vladinog novca posle njegovog hapšenja pod Zkonom o pomoći haškim optuženicima (Zajović 2013:73).
XIV) Deca su učila i pevala stihove poput „Pioniri maleni, mi smo vojska prava" i „Da je Jugoslavija devojčica, Tito bi bio njen tata" (Zajović 2013:74).
XV) Žene u crnom Beograd redovno pohađaju međunarodne događaje. Nabrojano u njihovom manifestu Uvek neposlušne, da navedemo samo nekoliko, nekoliko Konferencija Ujedinjenih nacija u Beču 1993, u Kairu 1994, u Pekingu 1995, inicijativa Evropskog parlamenta u Briselu 2000. pod nazivom „Doprinos žena stabilnosti u Istočnoj i Jugo-istočnoj Evropi" i razni Forumi za mir u Istanbulu 2003, u Firenci 2005. gde su se susrele sa organizacijama poput Amnesti internešnal i Var rezisters interenšnal. Takođe su učestvovale u Letnjoj školi demokratije u Hrvatskoj 1996, 1997, 2000, 2002, 2004. i 2005. godine (Zajović 2006:73, 74).
XVI)Žene u crnom Beograd objavljuju edukativne materijale, antologije koje sadrže tekstove autorki iz celog sveta koje se bave suštinskim pitanjima koje smatraju neophodnim za raspravu, i koriste ih u svojim putujućim radionicama.
XVII) Trg Republike u centru Beograda nije daleko od Narodne skupštine Srbije i jedno je od mesta koje Žene u crnom najčešće biraju za proteste.
XVIII) „Zbirka od ovog jutra sadrži fotografiju onoga što bi moglo biti telo muškarca, ili žene (... ) toliko osakaćeno (...) da bi moglo (...) biti i telo svinje" (Vulf 2008:164).
XIX) U Dragocenom životu Džudit Batler beleži: „retko, ako uopšte ikad, čujemo imena hiljada Palestinaca koji su poginuli od izraelske vojske sa podrškom Sjedinjenih država, ili bilo kog broja afganistanskog naroda, dece i odraslih. Da li oni imaju imena, lica, lične istorije, porodice, omiljene hobije, moto pod kojim žive?" (2006:32). Imenujući žrtve genocida u Srebrenici, Žene u crnom Beograd daju žrtvama identitet i sprečavaju njihovo brisanje kao opipljivih žrtvi rata čiji su životi vredni žaljenja.
XX) Dva člana jedinice Škorpiona zaista su osuđena, iako su njihove kazne ublažene posle žalbe Vrhovnom sudu Srbije u septembru 2008. Jedan od optuženih je doživeo da mu dvadeset-trogodišnju kaznu smanje na petnaest godina, a drugi da mu petogodišnju kaznu ukinu. Žene u crnom su protestvovale protiv ove odluke putem saopštenja upućenog javnosti pod nazivom „Sramna odluka Vrhovnog suda Srbije" (Zajović 2013:220).
XXI) Citirano iz brošure dostupne uz pomoć Žena u crnom Beograd.

Donatorke

Ženske mreže

Kancelarija

  • Obilićeva 50/2
    Kruševac, Srbija

Podržite nas

Pratite nas