Lokalne zajednice protiv rodno zasnovanog nasilja

Tokom 2015-2016. godine realizovale smo projekat „Lokalne zajednice u centralnoj Srbiji protiv rodno zasnovanog nasilja“, uz podršku Fonda Ujedinjenih nacija za eliminisanje nasilja prema ženama. Možete pogledati izveštaj o nalazima eksterne evaluacije projekta.

 

 

 

Lokalne zajednice u centralnoj Srbiji protiv rodno zasnovanog nasilja

Pripremila: Biljana Branković

Nezavisna istraživačica – konsultantkinja, članica Komiteta GREVIO[1]

 

UVOD

Ovaj izveštaj odnosi se na projekat „Lokalne zajednice u centralnoj Srbiji protiv rodno zasnovanog nasilja“, koji je realizovala ženska nevladina organizacija Peščanik (Kruševac), u saradnji sa Mrežom žena Rasinskog okruga, odnosno NVO Romani cikna (Kruševac), Forum mladih sa invaliditetom (Trstenik), Ž kao žene i kao Župa (Aleksandrovac), Mrežom Žene protiv muškog nasilja u Srbiji, Autonomnim ženskim centrom, Beograd i telima za rodnu ravnopravnost u Rasinskom okrugu, od 1. januara 2015. do 31. decembra 2016.

Projekat je finansijski podržao Fond Ujedinjenih nacija za eliminisanje nasilja prema ženama (ukupna suma: 86, 546 USD), uz doprinos primaoca (iznos: 28, 873 USD).

Opšti cilj projekta je definisan na sledeći način:

  • „Povećan broj žena koje su preživele porodično/partnersko nasilje u šest lokalnih zajednica u centralnoj Srbiji ima iskustvo veće bezbednosti i podrške u svojim životima.“

                                                      

Povećana bezbednost i podrška ženama koje su preživele rodno zasnovano nasilje nasilje u šest lokalnih zajednica u centralnoj Srbiji“.

U nastavku predlogu projekta istaknuto je da:

„ Projekat teži da uveća dostojanstvo i snagu žena koje su preživele nasilje uključujući žene iz višestruko diskriminisanih grupa u Rasinskom okruga, centralna Srbija, za prijavljivanje nasilja, traženje zaštite i podrške, kako bi, jednog dana bile u mogućnosti da donesu odluku, napuste nasilnika i žive slobodno.

Promena do koje bismo na nivou ishoda volele da dođemo su unapređene politike i prakse u postupanju lokalnih vlasti i institucija, ženskih grupa i medija u šest zajednica Rasinskog okruga u vezi sa zaštitom žena koje su preživele rodno zasnovano nasilje u porodicama i/ili od strane njihovih partnera.“

U nastavku predloga projekta orgnizacije su objasnile kako i šta žele da postignu:

„U fokusu projekta je zaštita žena i prevencija rodno zasnovanog nasilja. Ključne strategije u oblasti prevencije nasilja bi bile podizanje svesti / dopiranje do šire javnosti, u oblasti poboljšanja pružanja usluga – povećanje dostupnosti psihološkog i pravnog savetovališta, kao i izgradnja partnerstava / koalicija među ženskim organizacijama u okrugu, i šire, dok bi u slučaju unapređivanja institucionalnog odgovora na nasilje, strategija bila jačanje kapaciteta vladinih službenika/ca i donosioca/ca odluka, kao i rad sa institucijama i medijima u pravcu jačanja njihove odgovornosti odgovornosti. Projekat je namenjen uvećanju znanja lokalnih zvaničnika/ca i donosilaca/teljki odluka uključujući predstavnike/ce tela za rodnu ravnopravnost, centara za socijalni rad, policije, ustanova zdravstvene zaštite, kao i tužilaštva, u vezi sa rodno zasnovanim nasiljem i zajedničkom intervencijom u situacijama nasilja. Tako će se unaprediti rad i saradnja između zvaničnika i predstavnika/ca institucija.

Drugi planirani rezultat je povećana dostupnost psihološke i pravne podrške ženama koje su preživele nasilje, naročito Romkinje, žene sa invaliditetom i žene iz ruralnih krajeva. U ovoj oblasti, ovo je u Rasinskom okrugu pilot projekat jer ne postoje usluge podrške za pomenute grupe žena.

Treći očekivani rezultat podrazumeva povećano znanje medijskih profesionalki/aca u Rasinskom okrugu o načinima izveštavanja o rodno zasnovanom nasilju, čime bi se nadogradili već postojeći rezultati rada Udruženja žena Peščanik i drugih ženskih grupa u ovoj oblasti. Projekat će biti sproveden u sledećim gradovima Rasinskog okruga: Kruševac, Brus, Ćićevac, Aleksandrovac, Trstenik i Varvarin. Kruševac, sa 130 000 stanovnika je centar i najrazvijeniji grad u okrugu. Drugi gradovi zajedno imaju ukupno 120 000 stanovnika i daleko su siromašniji, 60 do 80% od prosečnog razvoja u Srbiji, dok Varvarin pripada ekstremno nerazvijenim oblastima. U okrugu postoji jedan SOS telefon za žene sa traumom muškog nasilja (u okviru Udruženja žena Peščanik). Nema sigurnih kuća niti skloništa za žene žrtve nasilja. Nijedan grad u okrugu nema strateški dokument za unapređenje položaja žena i rodne ravnopravnosti.

Primarne i sekundarne korisnice projekta su na sledeći način opisane u predlogu projekta:

„Primarne korisnice projekta biće:

- 500 žena koje su preživele nasilje

- 100 Romkinja i 100 žena sa invaliditetom,

dok će sekundarni korisnici/e biti:

- 320 zvaničnica/ka, predstavnica/ka institucija, novinarki/a,

- 7 ženskih grupa i 100 aktivistkinja kao i

- 20 000 građanki i građana (minimalni broj korisnika regionalnog i lokalnog medijskog programa u okrugu).“

Dalje, rezultati projekta su definisani u predlogu projekta kako je prikazano ispod.

Rezultat 1

„Lokalne vlasti i institucije u 6 gradova u Rasinskom okrugu unapredile odgovor na rodno zasnovano nasilje.“

Rezultat 2

„ Ženske organizacije u Rasinskom okrugu su poboljšale dostupnost i kontinutet psihološke i pravne pomoći ženama koje su preživele rodno zasnovano nasilje.“

Rezultat 3

Mediji (pet televizijskih stanica, jedna radio stanica, dva internet medija i jedan časopis) u Rasinskom okrugu imaju bolje razumevanje rodno zasnovanog nasilja i izveštvaju na rodno senzitivniji način.

Opšti ciljevi eksterne evaluacije su:

  1. a) Evaluacija celog projekta u pogledu učinka, važnosti, efikasnosti, održivosti i uticaja sa jakim fokusom na procenu rezultata;
  2. b) Generisanje ključnih lekcija i identifikovanje obećavajućih praksi za učenje; konkretno, procena kvaliteta usluga iz perspektive korisnica – žena koje su preživele nasilje prema ženama i uzimanje njihove perspektive u obzir prilikom rešavanja problema u vezi sa novim aktivnostima / vidovima podrške koji bi mogli biti razvijani u budućnosti sa ciljem da se odgovori na konkretne potrebe i očekivanja korisnica.

 

METODOLOGIJA

Evaluacija je planirana i izvršena primarno kao kvalitativno istraživanje, što obuhvata:

  1. Analizu projektne dokumentacije (pregled izveštaja);
  1. Biranje relevantnih indikatora (koji su definisani u predlogu projekta) u vezi sa Rezultatom 1, Rezultatom 2 i Rezultatom 3, u saradnji sa projektnim timom i poređenje sa podacima prikupljenim na osnovu osnovnog pregleda. Prillikom pisanja ovog evaluacionog izveštaja načinjen je pokušaj da se koristi isti set indikatora koji je korišćen u osnovnom istraživanju, te analiziraju potencijalne promene u pravcu postizanja naznačenih rezlutata, koristeći se podacima koji su bili dostupni na kraju projekta. Izbor indikatora korišćenih za potrebe ovog evaluacionog izveštaja je zasnovan na dostupnosti podataka kao glavnog kriterijuma; odnosno da li podaci dobijeni iz osnovnog izveštaja mogu da se porede sa onim koji su dobijeni na kraju projekta (Detaljnije videti u narednim poglavljima, primarno u Odeljku: Mogućnosti za poređenje sa podacima i osnovnog pregleda);
  1. Priprema terenskog izveštaja, uključujući razgovore sa projektnim timom i korisnicama
  1. Priprema instrumenata za evaluaciju, uključujući upitnike za institucije na lokalnom nivou, upitnike za žene koje su preživele nasilje, smernice za vođenje razgovora, smernice za fokus grupe, itd.;
  1. Vođenje polu struktuiranih razgovora sa koordinatorkama projekta, svim članicama projektnog tima, 12 korisnica projekta (žena koje su preživele nasilje);
  1. Organizovanje tri fokus grupe sa članicama projektnog tima;
  1. Primena upitnika za korisnice projekta – žene koje su preživele nasilje sa ciljem analiziranja koliko su korisnice zadovoljne pruženim uslugama na lokalnom nivou, uključujući tu i usluge koje pružaju realizatorke projekta (ženska organizacija Peščanik i projektne partnerke) i javne institucije (policija, centri za socijalni rad i zdravstveni centri);
  1. Primena upitnika za predstavnike institucija na lokalnom nivou (policija, centri za socijalni rad, itd), oslanjajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Službenik Glasnik Republike Srbije, br. 120/04, 104/09, 36/10[2]). Podaci prikupljeni ovim metodom su bili nepotpuni; institucije su obezbedile nepotpune podatke i/ili su samo neki podaci mogli da se uporede sa podacima iz osnovnog istraživanja.
  1. Analiza kvantitativnih podataka dobijenih kroz primenu upitnika i kvalitativna analiza odgovora na otvorena pitanja;
  1. Analiza kvalitativnih podataka dobijenih kroz fokus grupe;
  1. Poređenje podataka kroz osnovni izveštaj, oslanjajući se na sve izvore podataka naznačene u tekstu iznad;
  1. Priprema evaluacionog izveštaja na engleskom jeziku

KONTEKST

Procena relevantnosti projekta u trenutnom zakonskom i političkom kontekstu

Projekat Udruženja žena Peščanik, koji je analiziran u ovom evaluacionom izveštaju se primarno fokusira na odgovaranje na potrebe žena koje su preživele nasilje prema ženama na lokalnom nivou, kroz poboljšanje pružanja specijalizovanih usluga (u skladu sa Istanbulskom konvencijom) i na doprinos unapređenju odgovora institucija na nasilje prema ženama. Premda se projekat ne bavi politikom na nacionalnom nivou, naročitu pažnju treba posvetiti proceni relevantnosti celokupnog projekta u trenutnom zakonskom i političkom kontekstu u Srbiji.

Treba primetiti da su se nedavno dogodile značajne zakonske promene u oblasti borbe protiv porodičnog nasilja prema ženama[3]. Tokom realizacije ovog projekta, relevantni zakoni nisu u potpunosti bili usklađeni sa Istanbulskom konvencijom, koju je srpski Parlament ratifikovao 2013. Istanbulska konvencija je u Srbiji stupila na snagu 1. avgusta 2014.

 

Situacija u vezi sa relevantnim zakonskim odredbama o porodičnom nasilju, tokom implementacije projekta, može se opisati na sledeći način (Branković, 2016).

Porodično nasilje je prepoznato kao specifično krivično delo zahvaljujući amandmanima unetim u Krivični zakon Srbije, koji je stupio na snagu u martu 2002 (novi član, 118a, nazvan „nasilje u porodici“ je uveden u Krivični zakon[4]; ibid.). Definicije porodičnog nasilja, kao i predviđene kazne u krivičnom zakonu, su menjane nekoliko puta u periodu od 2002. do 2004, kako su pojasnile ekspertkinje u oblasti prava (Konstantinović-Vilić i Petrušić, 2007). Dodatnim amandmanima iz 2005., predviđene sankcije za porodično nasilje (uključujući lakše i teške oblike krivičnog dela) su drastično smanjene, a jedan novi oblik krivičnog dela je uveden – kršenje sudskih zaštitnih mera u skladu sa Porodičnim zakonom (Član 194 Krivičnog zakona, paragraf 5; ibid.; Videti fusnotu za definiciju dela). Konačno, 2009. su sankcije unekoliko povećane (u poređenju sa onim propisanim 2005; ibid.).

Krivični zakon krivično kažnjava porodično nasilje ali kao rodno neutralno, po Članu 194[5]. Sankcije predviđene za lakši oblik krivičnog dela „nasilje u porodici“ (Član 194, paragraf 1) variraju od tri meseca do tri godine zatvora. Važno je primetiti da za teške oblike dela, odnosno porodično nasilje koje se završava smrću žrtve (Član 194, paragraf 4) zakon predviđa kazne u rasponu od tri do 15 godina zatvora.

Važno je naglasiti da proganjanje i prislini brakovi nisu bili definisani kao posebna krivična dela u Srbiji tokom implementacije ovog projekta; ovi oblici nasilja nad ženama su nedavno kriminalizovani, ali kasnije promene još nisu stupile na snagu, kako je ranije pomenuto.

Porodično nasilje (definisano u rodno neutralnim terminima) je takođe problematizovano u građanskom zakonu, odnosno Porodičnom zakonu, koji je stupio na snagu 2005, a odmah zatim dopunjen (Službeni Glasnik Republike Srbije, 18/05, 72/2011, 6/2015). Ovaj Zakon inkorporira definiciju porodičnog nasilja (odnosno „nasilja u porodici“, Član 197[6]) koja je šira od one koja je data u Krivičnom zakonu (obuhvata primoravanje na seksualni čin, kao i ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja).

Dalje, Porodični zakon pruža mogućnost da žena koja je preživela nasilje podnese građansku tužbu za izdavanje sudskog naloga za zaštitu od porodičnog nasilja. Pravni zastupnik žene koja je preživela nasilje, javni tužilac i centar za socijalni rad takođe imaju prava da podnesu ovakvu tužbu u ime žene koja je preživela nasilje. Zaštitni nalozi, takozvane „Zaštitne mere protiv porodičnog nasilja“ su definisane u Porodičnom zakonu (ibid) na sledeći način (Član 198, paragraf 2). Propisano je da sud može na naloži jednu od nekoliko mera protiv počinioca porodičnog nasilja, uključujući:

  1. Uklanjanje nasilnika iz porodičnog doma (bez obzira na imovinska prava, ili dogovor o iznajmljivanju)
  2. Vraćanje žene u porodični dom (bez obzira na imovinska prava ili dogovor o iznajmljivanju)
  3. c) Zabrana prilaska: nasilniku se zabranjuje da priđe ženi u okviru definisane razdaljine
  4. d) Zabranjuje se prilazak nasilniku na mesto gde žena živi ili radi
  5. e) Zabranjuje se dodatno uznemiravanje žene koja je preživela nasilje prema ženama

Ovim Zakonom su procedure u vezi sa zaštitom naglašene kao naročito hitne. Procedure može pokrenuti osoba koja je preživela nasilje, njen/njegov pravni zastupnik/ca, javni tužilac, ili centar za socijalni rad. Sud je u obavezi da procenu centra za socijalni rad dostavi na adresu stanovanja povređene strane i počinioca. Dalje, kako je ranije istaknuto, kršenje zaštitne mere koju je odredio sud je kriminalizovano u Krivičnom zakonu. U Krivičnom zakonu Srbije (Službeni Glasnik Republike Srbije (85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014), kazna za kršenje zaštitnih odredbi je propisana na sledeći način:

  • „Ko god prekrši meru protiv porodičnog nasilja koju je odredio sud u skladu sa zakonom biće kažnjen zatvorskom kaznom u trajanju od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom“ (Član 194, paragraf 5).

                                                                                                                         

Porodični zakon takođe sadrži odredbe koje su relevantne u kontekstu prinudnog braka, premda koristi drugačiji termin, odnosno „prisila“. Ovaj zakon, član 24, pominje „slobodnu volju“ kao preduslov za brak, odnosno, brak može biti sklopljen samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika. Dodatno, Porodični zakon sadrži odredbe o braku skopljenom pod prisilom ili pretnjom (Član 38). Prisila je definisana na sledeći način „ukoliko je supružnik ili treća strana koristeći se silom ili pretnjom, izazvao opravdan strah kod drugog supružnika, te je drugi supružnik iz straha pristao da se venča.“Takođe, speficične odredbe u Porodičnom zakonu definišu donju starosnu granicu za brak. Prema Porodičnom zakonu, donja starosna granica za brak je 18 godina (Član 23, paragraf 1). Međutim prema paragrafu 2 istog člana, sud može da iz opravdanih razloga obezbedi dozvolu za brak maloletnom licu sa navršenih 16 godina, koje ispunjava fizičku i mentalnu zrelost neophodnu za sticanje bračnih prava i obaveza. U praksi (Branković i Romska ženska mreža Srbije, 2013) centar za socijalni rad je obavezan da preda sudu stručno mišljenje o fizičkoj i mentalnoj zrelosti maloletnog lica. Prema tome, sud može da napravi izuzetak, ukoliko proceni da obe strane imaju fizičku i mentalnu zrelost potrebnu za brak. Kasnije odredbe su od izuzetne važnosti u kontekstu ovog konkretnog projekta, kako se (delimično) bavi pitanjima žena i devojčica Romkinja, koje su često žrtve prisilnog ili ranog/ugovorenog braka.

Istraživanja i/ili pravne analize, međutim naglašavaju brojne probleme u vezi sa implementacijom zakona i politika (Nikolić-Ristanović i Dokmanović, 2006; Konstantinović-Vilić i Petrušić, 2004; 2007; Petrušić i Konstatinović-Vilić, 2010; Dokmanović, 2010; Nikolić-Ristanović, 2013; Branković 2013). Ova istraživanja su se uglavnom fokusirala na porodično/partnersko nasilje nad ženama i sprovedena su pre nego što je Istanbulska konvencija stupila na snagu u Srbiji. Skorašnja analiza (Nikolić- Ristanović, 2013) koja se bavi porodičnim nasiljem nad ženama, sumira glavne propuste u zakonskoj regulativi o nasilju u porodici (u poređenju sa međunarodnim standardima) na sledeći način:

  1. Nema odredbi o proganjanju
  2. „Članovi porodice“ se različito definišu u Porodičnom i Krivičnom zakonu;
  3. Krivični postupci u slučajevima porodičnog nasilja nisu vođeni po hitnom postupku;
  4. Programi za počinioce nisu definisani zakonom (organizovano je svega po nekoliko treninga za profesionalce kako bi im se omogućilo da rade sa počiniocima);
  5. Kada žena ubije počinioca, ili počini druga krivična dela u samoodbrani nema konkretnih odredbi koje bi razmotrile uticaj u uzele u obzir prethodnu izloženost nasilju;
  6. Kada zaposleni u javnoj instituciji ne prijavi slučaj nasilja ili ne preduzme odgovarajuće mere, ne postoje efikasni mehanizmi zaštite žene koja je preživela nasilje.

Dalje, oslanjajući se na prethodna istraživanja u vezi sa implementacijom zakona (Konstatinović-Vilić i Petrušić, 2007), kao i monitorisanje suđenja za slučajeve porodičnog nasilja, glavni propusti u zakonskom okviru u vezi sa porodičnim nasiljem su sumirani na sledeći način (Nikolić-Ristanović, 2013):

  1. Krivični postupak se vodi samo onda kada nasilje uključuje i teške telesne povrede;
  2. Krivični procesi su dugotrajni i neefikasni;
  3. Očigledno je odsustvo besplatne pravne pomoći, psiho-socijalne podrške i medicinskih usluga za žene koje su preživele nasilje;
  4. Takođe je primetno nepostojanje koordinacije i saradnje među institucijama koje se bave istim slučajem;
  5. Porodično nasilje se posmatra kao „izolovani incident“ i ne uzima se u obzir širi kontekst i prethodna ponašanja počinioca, stoga se postupci protiv počinioca i žene koja je branila sebe sprovode odvojeno;
  6. Zaštitne mere u slučajevima porodičnog nasilja (kako je određeno Porodičnim zakonom) su retko određivane i ne postoji adekvatan monitoring njihovog sprovođenja
  7. Žene koje su preživele nasilje nemaju nikakvu zaštitu u trenutku prijavljivanja nasilja niti tokom krivičnog postupka;
  8. Iako bi porodično nasilje trebalo procesuirati ex officio, javni tužioci zahtevaju izjavu / pristanak žene koja je preživela nasilje kao preduslov za nastavak postupka protiv nasilnika. Javni tužioci se oslanjaju na izjavu žene koja je preživela nasilje, ignorišući druge dokaze;
  9. Novčane kazne i uslovne presude čine većinu krivičnih sankcija u slučajevima porodičnog nasilja. Kažnjavanje nije efikasno;
  10. Pravna praksa zavisi od stavova sudije, jer ne postoje mehanizmi kojima bi se standardizovala implementacija zakona;
  11. Predrasude i odsustvo znanja o porodičnom nasilju i dalje preovladavaju među policajcima, tužiocima i sudijama. Sudije se ne bave ili neadekvatno razmatraju uzročno-posledične veze između prethodne izloženosti nasilju i krivičnih dela koje su počinile žene koje su preživele nasilje, što rezultira neadekvatnim kažnjavanjem žena.
  12. Sudijama i stručnim svedocima nedostaje znanje o sindromu tučene žene.

 

Skorašnje istraživanje principa „dužne prilježnosti“ (Branković, 2013[7]) obuhvata kratku analizu harmonizacije zakonskih odredbi sa Istanbulskom konvencijom, Zaključci su dati ispod.

Zaključci o glavnim propustima u zakonodavstvu u Srbiji

u odnosu na Istanbulsku konvenciju

Neki oblici nasilja nad ženama, kako su definisani Istanbulskom konvencijom, nisu kriminalizovani u Srbiji (pre najnovijh amandmana, koji nisu još stupili na snagu, kako je ranije pomenuto), naprimer proganjanje, genitalno sakaćenje žena, prinudni abortus, prinudna sterilizacija. Neki drugi oblici nasilja prema ženama trebalo bi temeljno da se redefinišu, u skladu sa Članom 36, paragrafom 1 Konvencije. Dalje, definiciji porodičnog nasilja u krivičnom zakonu nedostaje dimenzija prisile, kako je definisano u Eksplanatornom izveštaju Istanbulske konvenciju, paragraf 181, koji razjašnjava da odredba o psihološkom nasilju (Član 33 Konvencije) „doneta sa namerom da obuhvati krivičnu prirodu nasilnog obrasca ponašanja koji se ponavlja tokom vremena“.

                                                                                  

Protivrečnosti između Krivičnog i Porodičnog zakona u pogledu definicije „člana porodice“ vode ka nedovoljnoj zaštiti žena koje su preživele nasilje, prema tome, pravna rešenja bi trebalo uskladiti sa Istanbulskom konvencijom, Član 3.

Takođe bi trebalo uvesti procesuiranje ex officio za silovanje u braku i „silovanje bespomoćne osobe“, s tim da se potonje mora redefinisati.

Promene u vezi sa inkriminacijom prisilnog braka su takođe neophodne kroz redefinisanje vanbračne zajednice i kohabitacije sa maloletnim licem, Član 190 Krivičnog zakona i kriminalizovanje prisiljavanja odrasle osobe na brak u skladu sa paragrafom 1, Člana 37 Istanbulske konvencije.

U skladu sa jasnim preporukama CEDAW Komiteta (2007) seksualno uznemiravanje na poslu, odnosno radnom mestu, treba da bude kriminalizovano iako Član 40 Istanbulske konvencije već predviđa krivične ili druge pravne kazne za sve oblike seksualnog uznemiravanja.

Procena relevantnih politika na nacionalnom nivou u vezi sa nasiljem prema ženama

Nacrt prve nacionalne strategije o nasilju prema ženama je 2010. izradila Radna grupa sačinjena od predstavnica ženskih nevladinih organizacija i nadležnih ministarstava. Nacrt strategije je baziran na rodnom razumevanju nasilja prema ženama, pokrivao je porodično / partnersko nasilje prema ženama, seksualno nasilje i pojedine tradicionalne prakse (rani brak). Nacionalna strategija je obuhvatala brojne mere u cilju prevencije, zaštite preživelih, multisektorsku saradnju i sveobuhvatne predloge za relevantne promene u zakonu. Konačnu verziju strategije, koju je vlada usvojila u aprilu 2011, su nadležna ministarstva značajno promenila, i u poređenju sa verzijom koju je Radna grupa razvijala, njen opseg je bio znatno sužen. Obuhvatala je samo porodično / partnersko nasilje prema ženama i čak je i naziv promenjen u Nacionalna strategija za sprečavanje i borbu protiv nasilja prema ženama u porodici i intimnim partnerskim odnosima. Strategija je kreirana za period od 2011 do kraja 2015. tako da nije više na snazi.

Ipak, pojavile su se neke inicijative za izradu nove Nacionalne strategije, ali proces izrade nacrta još nije otpočeo.

Najvažnije mere planirane u gore pomenutoj Nacionalnoj strategiji za kontekst ovog projekta obuhvataju:

  • Uvođenje nacionalnog SOS telefona putem kojeg će se obezbediti podrška i pomoć ženama koje su preživele nasilje i uputiti ih na lokalne službe;
  • Razvijanje nacionalnih standarda za specijalizovana skloništa za žene koje su preživele porodično nasilje
  • Obezbeđivanje multisektorskog i interdisciplinarnog pristupa; razvijanje planova za mere i aktivnosti koje institucije treba da preduzmu po hitnom postupku kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija;
  • Jačanje postojećih ženskih servisa za žene koje su preživele nasilje, preporuka lokalnim vlastima da uvrste specijalizovane servise za žene koje su preživele nasilje u lokalne sisteme usluga (koji su finansirani iz lokalnih budžeta);
  • Razvijanje specijalizovanih jedinica u policiji i tužilaštvu, koje bi činilo specijalno obučeno osoblje;
  • Razvijanje mobilnih timova, sačinjenih od policajaca, socijalnih i zdravstvenih radnika koji bi bili zaduženi za hitne intervencije u slučajevima nasilja;
  • Razvijanje i usvajanje Opšteg protokola o saradnji među institucijama i organizacijama (uključujući policiju, centre za socijalni rad, javno tužilaštvo, zdravstvene institucije, obrazovne institucije, ogranizacije civilnog društva, sudove) u slučajevima nasilja prema ženama u porodici i od strane partnera;
  • Razvijanje i usvajanje Posebnih protokola za nadležna ministarstva za reagovanje u slučajevima nasilja prema ženama u porodici i intimnim partnerskim odnosima i organizovanje treninga za profesionalce o primeni ovih protokola

U gore pomenutoj Nacionalnoj strategiji, stoga je planirano da se razviju Opšti i Posebni protokoli za relevantne profesionalce (policiju, radnike centra za socijalnu zaštitu, zdravstvene radnike, sudstvo, obrazovni sistem) kojim bi se definisale dužnosti i obaveze institucionalnih sistema u slučajevima porodičnog / partnerskog nasilja prema ženama.

 

Vlada Srbije je u novembru 2011, usvojila Opšti protokol za akciju i saradnju institucija, tela i organizacija u situacijama porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama. U Opštem protokolu je naznačeno da sva odgovorna ministarstva treba da razviju i usvoje sopstvene protokole koji bi dodatno odredili:

  1. Interne procedure i smernice za delovanje profesionalaca u svakom institucionalnom sistemu, i
  2. Mere i procedure koje bi za cilj imale razvijanje i učvršćavanje multisektorske saradnje.

Nadležna ministarstva su, takođe, usvojila Posebne protokole[8]

Treba naglasiti da su politike, kao i institucionalne procedure koje bi trebalo da budu primenjivane u slučajevima porodičnog / partnerskog nasilja prema ženama detaljno izložene u Opštem i Posebnim protokolima za profesionalce u institucijama. Ovi dokumenti, između ostalog pojašnjavaju koje usluge treba da budu pružene i koje mere preduzete i, prema tome, relevantni su za kontekst ovog istraživanja. U tekstu koji sledi, neki od dokumenata biće detaljnije opisani, kroz pregled odredbi koje definišu glavne pružaoce usluga i odgovornost za razvijanje i koordinisanje multisektorske saradnje. Fokus će biti na Posebnom protokolu koji definiše zadatke i obaveze centara koji pružaju usluge socijalne zaštite, Posebni protokol za akciju centra za socijalni rad - Uprava za starateljstvo u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama (usvojilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku u martu 2013).

Protokol (ibid.) sadrži sveobuhvatne definicije nasilja prema ženama u skladu sa Opštim preporukama CEDAW Komiteta (1992) i DEVAW (1993) ali nije zasnovan na razumevanju rodne dimenzije nasilja prema ženama.

 

U skladu sa Opštim i Posebnim protokolima i relevantnim zakonima, Centar za socijalni rad ima glavnu ulogu u sprečavanju i odgovoru na porodično i partnersko nasilje prema ženama. Odredbe Porodičnog zakona naročito ističu obaveze centra za socijalni rad u primeni zaštitnih mera protiv porodičnog nasilja. Kako je naglašeno u gore pomenutom Posebnom protokolu (ibid):

„U dva glavna zakona, Zakonu o socijalnoj zaštiti i Porodičnom zakonu, centar za socijalni rad je apostrofiran kao ključna institucija sistema socijalne i porodično pravne zaštite, sa mandatom da igra aktivnu ulogu na svim nivoima implementacije zakona, od prevencije do otkrivanja i reagovanja, kao i da obezbedi pomoć i podršku osobama koje preživljavaju nasilje“.

Posebni protokol (ibid.) ističe nadležnosti centra za socijani rad u odnosu na zaštitne mere u slučajevima porodičnog nasilja. Centar za socijalni rad je u obavezi da:

  1. Pokreće postupke zaštite od porodičnog nasilja, ulaganjem tužbe;
  2. Pruži pomoć sudu prilikom prikupljanja neophodnih dokaza (ukoliko postupak zaštite od nasilja nije pokrenuo sam centar);
  3. Daje mišljenje o korisnosti traženih odnosno preduzetih mera (kada postupak za zaštitu od porodičnog nasilja nije pokrenuo centar);
  4. Vodi evidenciju i dokumentaciju o porodičnom nasilju (ibid.).

Dalje, Posebni protokol (ibid) detaljno objašnjava obaveze centra za socijalni rad. Obezbeđuje detaljne smernice u vezi sa merama, intervencijama i uslugama u okviru procesa zaštite žena koje su preživele nasilje, uključujući i otkrivanje i prepoznavanje nasilja (kroz obavljanje redovnih obaveza centra, i/ili na osnovu izveštaja drugih institucija/indvidua), procenu kvalifikovanosti, utvrđivanje prioritetnosti odgovora, hitne intervencije, početnu procenu, usmerenu procenu, planiranje usluga i mera (uključujući razvijanje kratko ročnih, srednjeročnih i dugoročnih planova) i završavanje slučaja.

Hitne intervencije, kako su definisane Posebnim protokolom (ibid) imaju za cilj da odmah, odnosno u najkraćem vremenskom roku, osiguraju bezbednost, zdravstvenu zaštitu i finansijsku stabilnost žene koja je preživela nasilje. Dalje, naznačeno je da se sigurnost žene koja je preživela nasilje može osigurati na sledeći način:

  1. izmeštanjem počinioca ili potencijalnog počinioca nasilja u porodici iz zajedničkog porodičnog domaćinstva (kuća, stan) ili iz neposrednog okruženja žrtve nasilja u porodici,
  2. izmeštanjem žrtve nasilja u porodici ili potencijalne žrtve nasilja u porodici iz zajedničkog domaćinstva (kuća, stan) ili iz neposredne blizine počinioca ili potencijalnog počinioca porodičnog nasilja i smeštanje žrtve u bezbednu sredinu (smeštaj žrtve u „sigurnu kuću„ ili ustanovu socijalne zaštite – prihvatilište ili hraniteljsku porodicu koja pruža uslugu smeštaja za maloletna lica ili u porodicu koja pruža usluge porodičnog boravka za odrasla lica ili u srodničku porodicu ili neki drugi vid alternativnog smeštaja). izbor i vrsta smeštaja za žrtvu porodičnog nasilja će se obaviti na osnovu procene bezbednosti, kojom se određuju i drugi elemenata koji onemogućavaju počiniocu nasilja u porodici pristup žrtvi.

Suštinska uloga centra za socijalni rad i prilikom kriznih intervencija i kod pružanja dugoročne podrške i pomoći žrtvama je naglašena kroz ceo Posebni protokol (ibid).

Na primer, u Posebnom protokolu (ibid) se ističe da će u slučajevima nasilja u porodici biti usvojeni planovi i mere, uključujući:

  1. Incijalni plan usluga i mera najkasnije 15 dana od dana kada je rad sa korisnicom –žrtvom porodičnog nailja otpočeo;
  2. Plan usluga i mera nakon završene usmerene procene, najkasnije 60 dana od dana kada je rad sa korisnicom počeo
  3. Plan za stabilizaciju, nezavisnost i integraciju korisnice - žrtve porodičnog nasilja;
  4. Druge planove koji u fokusu imaju odredbe o pružanju pomoći i podrške korisnici

Takođe je naznačeno da u razvijanje ovih planova treba da budu uključeni: osoba koja vodi slučaj, korisnica –žrtva nasilja, drugi relevantni članovi porodice, kao i šire žrtvino okruženje; profesionalci i predstavnici drugih servisa koji učestvuju u procenama slučaja i utvrđivanju procedura postupanja ili pružaju, odnosno trebalo bi da pružaju usluge korisnici ili porodici.

Dodatno, proces planiranja je formalizovan i „sve strane uključene u razvoj plana treba da potpišu plan. Supervizor treba da odobri i potpiše plan“ (ibid.)

Važno je naglasiti i druge uloge centra za socijalni rad. Pored toga što pruža usluge žrtvama i preduzima i predlaže mere da ih zaštiti, centar za socijalni rad ima ulogu koordinatora prilikom uspostavljanja i održavanja multisektorske saradnje u slučajevima porodičnog nasilja prema ženama. Konkretnije, centar za socijalni rad „je u obavezi da koordiniše, pored toga što pruža direktnu podršku i pomoć, tako da aktivnosti drugih institucija društveno organizovanih sistema pomoći i podrške mogu da budu blagovremeni, holistički i prvenstveno usmereni na odgovaranje na potrebe žrtve porodičnog i partnerskog nasilja“ (ibid.).

Zatim, Posebni protokol (ibid.) uvršćuje posebne obaveze centra za socijalni rad koje su naročito relevantne za razvoj multisektorske saradnje i prema tome kontekst ovog istraživanja.

Svaki od lokalnih centara za socijalni rad je u obavezi da (ibid.):

  1. Potpiše dogovor o saradnji na lokalnom nivou koji će obuhvatiti institucije i druge organizacije relevantne u ostvarivanju efektivne zaštite žrtava porodičnog i partnerskog nasilja kako bi ispunio ulogu koordinatora i odgovorio na potrebe žrtava, u skladu sa Članom 58, Zakona o socijalnoj zaštiti, u roku od godinu dana od dana usvajanja Posebnog protokola;

 

  1. Detaljno razradi interne procedure, odnosno sopstveno postupanje radi bolje zaštite žena od porodičnog i partnerskog nasilja i uspostavi posebni interni tim stručnjaka za bavljenje pojavom nasilja u porodici i u partnerskim odnosima i pružanje pomoći i podrške žrtvama.

 

U završnim odredbama Posebnog protokola (2013) takođe je naznačeno da su direktori centara za socijalni rad zaduženi za njegov primenu. Ustanova socijalne zaštite je u obavezi da monitoriše i prati uticaj implementacije i podnosi godišnje izveštaje Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike.

Prema tome, Srbija je usvojila obavezujuće dokumente, koji određuju i definišu neophodne akcije zakonskih agencija, kao i procedure za multisektorsku saradnju. Usvajanje Posebnih protokola se može posmatrati kao korak ka harmonizaciji sa odredbama Istanbulske konvencije, imajući na umu da Konvencija definiše potrebe usvajanja i primene efikasnih, sveobuhvatnih i koordinisanih politika (Član 7)[9], uspostavljajući adekvatne mehanizme za efektivnu saradnju između svih relevantnih državnih agencija, lokalnih i regionalnih vlasti i NVO-a (Član 18)[10] i obezbeđujući opšte usluge kako bi se žrtvama omogućio oporavak od nasilja (Član 20)[11]

Bilo je očekivano da će usvajanje ovih dokumenata doprineti izgradnji integrisanog sistema podrške i multisektorskog pristupa u suzbijanju porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama. Ostaje da se vidi da li će biti osigurana implementacija ovih Protokola, posebno imajući u vidu da dosadašnja istraživanja otkrivaju brojne propuste u primeni protokola u praksi.

Na primer, u sveobuhvatnom istraživanju[12] primene Opštih i Posebnih protokola koje je sprovela kancelarija Zaštitnika građana Republike Srbije, i objavila u specijalnom izveštaju (2014), identifikovani su sledeći glavni propusti u multisektorskoj saradnji prilikom zaštite žena od nasilja (ibid.):

  1. Odsustvo razmene informacija i sprege između centara za socijalni rad, policije, kancelarije tužioca i sudova;
  2. Odsustvo praćenja primene zaštitnih mera u slučlajevima porodičnog nasilja. Istaknuto je da , iako su centri za socijalni rad zakonski mandatirani da vode evidenciju o zaštitnim merama koje su izdali sudovi, u praksi nijedno telo ne prati primenu ovih mera.

Istraživanjem se došlo do uznemirujućih nalaza u vezi sa slabostima i propustima u implementaciji Opštih i Posebnih protokola. Trebalo bi naglasiti da se propusti navedeni ispod odnose na neuspeh institucija da preduzmu mere koje se od njih očekuju i koje su u skladu sa postojećim zakonima i politikama. Ne bi bilo neočekivano da ozbiljni neuspesi određenih institucija da osiguraju žrtvama zaštitu, ugroze funkcionisanje drugih delova sistema.

  • Postupajući službenici u policiji, centrima za socijalni rad, sudovima, tužilaštvima, domovima zdravlja, lokalnim vladama, i drugim telima i institucijama nisu na odgovarajući način informisani o postojanju, sadržaju i svrsi Opštih i Posebnih protokola (neki službenici da su takvi protokoli usvojeni);
  • Postupajući službenici nedovoljno prepoznaju i razumeju rodnu dinamiku nasilja, neravnotežu u moći između nasilnika i žrtava i psihološku dinamiku i posledice nasilja. Zbog nedostatka znanja i razumevanja, primenjuju neadekvatne mere za zaštitu žrtava i donose neadekvatne odluke u vezi sa zaštitom.
  • Porodično nasilje koje se dešava prvi put je percipirano kao „porodični ili partnerski konflikt“, koji ne zahteva reagovanje institucije, osim upozorenja, ili davanja saveta
  • Sistem institucionalne zaštite ne pridaje dovoljan značaj činjenici da je femicid često krajnji stadijum dugotrajnog nasilja kojem je žena izložena. Odgovorne institucije obično ne preispituju istoriju partnerskog nasilja koje prethodi femicidu;
  • Imajući napred navedeno u vidu, održani specijalizovani treninzi o implementaciji Opštih i Posebnih protokola i nasilja prema ženama, nisu dovoljni; broj profesionalaca koju su pohađali treninge je je mali i neproprocionalan u odnosu na učestalost prijavljenih slučajeva na lokalnom nivou. Osim toga, broj obučenih profesionalaca u velikoj meri varira od opštine do opštine (u nekim zajednicama, niko nije prošao trening), što dovodi do nedoslednosti u reagovanju odgvornih institucija i neefikasnog funkcionisanja čitavog sistema. Dalje, nadležne institucije ne poseduju tačne podatke o treninzima koje su prošli njihovi zaposleni, uticaju treninga, i potrebi za dodatnim treninzima;
  • Kapaciteti i resursi organizacija civilnog društva se ne koriste adekvatno. Iako Opšti protokol naglašava potrebu za uključenjem NVO-a u sistem podrške, nevladine organizacije su bile uključene u veoma mali broj dogovora o saradnji na lokalnom nivou;
  • Institucije i tela nadležna za zaštitu žrtava ne sarađuju i ne razmenjuju informacije u dovoljnoj meri. Kada saradnja postoji, ona zavisi od stavova, inicijativa i ličnih odnosa između vodećih osoba različitih institucija i / ili pojedinih postupajućih službenika. Shodno tome, neki službenici održavaju i poboljšavaju, često uz velike napore i neslaganja, rad sistema koji bi trebao da bude baziran na obavezama i odgovornostima umesto na ličnim inicijativama zaposlenih;
  • Komunikacija među istitucijama je najčešće jednostrana. Policija, centri za socijalni rad i domovi zdravlja obično prijavljuju slučajeve nasilja pravosudnim institucijama, međutim retko dobijaju povratnu informaciju; razmena informacija među institucijama skoro da ne postoji – pomenute pravosudne institucije ne pružaju relevantne informacije centru za socijalni rad bez obzira što potonji ima mandat da koordinira sistem zaštite;
  • Žene koje su preživele nasilje traže podršku od policije i zdravstvenih centara, ređe od centra za socijalni rad, iako je, kao što je rečeno, on određen za koordinaciju sistema zaštite;
  • Centar za socijalni rad retko podnosi krivične prijave i pokreće sudske procedure. Uglavnom savetuje žrtve ili ih upućuje na druge institucije ili organizacije umesto da organizuje multisektorske konferencije slučajeva i interdisciplinarno planiranje mera i intervencija;
  • Centri za socijalni rad i javna tužilaštva samo u 10% slučajeva porodičnog nasilja koriste nadležnost da pokreću postupke za donošenje zaštitnih mera ;
  • Broj krivičnih prijava za porodično nasilje koje je podnela policija je 10 puta manji od broja slučajeva prijavljenih policiji. U 3/4 prijavljenih slučajeva policija samo upozori počinioca;
  • Tužioci odbace četvrtinu krivičnih optužbi za porodično nasilje i odlože krivične postupke u 15.2%slučajeva. Odlaganje znači da je počinilac u obavezi da plati izvesnu sumu novca u dobrotvorne / humanitarne svrhe i onda je oslobođen bilo kakve kazne. Samo 25% ukupnog broja ukupnih krivičnih prijava odnosno tužbi završi se presudom; to znači da se žrtvama ne garantuje adekvatna zaštita;
  • Sudski postupci su spori; samo 60% postupaka koji su trajali od 1. januara, 2013. do 30. juna 2014. je završeno. U više od dve trećine ukupnog broja krivičnih suđenja za nasilje u porodici, počiniocu je određena uslovna kazna;
  • Pojedine konačne, odnosno pravosnažne sudske odluke se uopšte ne primene. Zbog odsustva njihove primene i neuspeha da se spreči zloupotreba sistema od strane optuženog, te odluke su zamenjene novim, koje su često blage ili čak idu u prilog optuženom;
  • Nedostaci u sistemu evidentiranja, dokumentovanja i prijavljivanja slučajeva porodičnog nasilja su brojni, uključujući nekompatibilne modele, različite kriterijume za prikupljanje podataka i informacija, kao i neuporedivost prikupljenih podataka u različitim institucijama;
  • U 10% slučajeva zdravstveni centri identifikuju slučajeve nasilja ali ih ne prijavljuju. Zapravo, neki slučajevi nisu ni zabeleženi u zdravstvenim centrima niti su o njima informisane druge institucije;
  • Servisi usmereni na dugoročni oporavak žrtve porodičnog ili partnerskog nasilja uglavnom nisu razvijeni , čak ni postojeći resursi lokalnih zajednica nisu dovoljno iskorišćeni. Žrtvama se najčešće nudi kratkotrajno izmeštanje iz sopstvenog doma dok se programi usmereni na ekonomsko, socijalno i psihološko osnaživanje žrtve i jačanje njenih kapaciteta za samostalan život skoro nikad ne organizuju;
  • Programi psihološko-socijalnog tretmana za počinioce nisu razvijeni. Počinioci se veoma retko obavezuju da prođu kroz ove programe na osnovu odluke suda, a mnogo češće na osnovu odluke tužilaštva u slučajevima odloženog procesuiranja. A i tada, tužilaštvo nekoliko puta češće od počinioca traži da izvesnu sumu novca da u humanitarne svrhe nego što mu izriče obavezu psihosocijalnog tretmana.

Pregled gore navedenih nalaza pokreće ozbiljna pitanja o nedostacima i propustima u implementaciji Opštog i Posebnih protokola i kompleksnosti problema kojima se treba pozabaviti u daljim istraživanjima i projektima koji imaju za cilj poboljšanje zaštite žrtava.

Uloga ženskih NVO-a kao specijalizovanih pružateljki usluga

i partnerki u multusektorskoj saradnji u Srbiji – nalazi istraživanja

Gore pomenuti Opšti protokol se odnosi na uključenost organizacija civilnog društva u proces zaštite,

„Radi uspostavljanja efikasnog sistema zaštite žrtava nasilja u partnerskom odnosu i u porodoici, neophodno je uspostaviti kontinuiranu multisektrosku saradnju između isntitucija koje su nosioci sitema zaštite. Kako bi se uspostavio efikasan sistem zaštite žrtava (...) neophodno je uspostaviti kontinuiranu multisektorsku saradnju među glavnim institucijama socijalne zaštite. To podrazumeva saradnju između ustanova socijalne zaštite, posebno centara za socijalni rad, policije, tužilaštva, istražnih sudova i zdravstvenih institucija. U sistem zaštite potrebno je uključiti i udruženja građana, koja po svom programu imaju aktivnosti vezane za usluge žrtvama nasilja.“

Moglo se očekivati da će Posebni protokoli detalnije razraditi procedure za saradnju sa NVO. Međutim, Posebni protokol za akciju centra za socijalni rad (2013) ne pominje organizacije civilnog društva, izuzev u uvodu, u kojem su NVO navedene kao činioci koji centrima prijavljuju slučajeve nasilja, kao i u kontekstu procene potencijala u lokalnoj zajednici[13]. Zapravo, Posebni protokol radije spominje „druge organizacije“ ili samo „organizacije“ (nasuprot institucijama) i to u odredbama koje naglašavaju procedure za multusektorsku saradnju i ističu koordinacionu ulogu centra za socijalni rad na lokalnom nivou u skladu sa Članom 58 Zakona o socijalnoj zaštiti (kako je već navedeno gore).

U vezi sa ovom temom, možemo se podsetiti da Istanbulska konvencija, u odredbama o obavezama države na usvajanju i implementiranju sveobuhvatne i koordinisane politike (Član 7, paragraf 1, gore citiran) ističe neophodnost uključenja organizacija civilnog društva (Član 7, paragraf 3)[14]. Konvencija dalje potvrđuje da implementacija koordinisanih politika mora da sadrži opredeljivanje adekvatnih sredstava iz budžeta uključujući, između ostalog i sredstva za programe koje sprovode organizacije civilnog društva (Član 8)[15] i ističe da bi države trebalo da ohrabruju i podržavaju te programe (Član 9)[16] i sarađuju sa civilnim organizacijama na polju podizanja svesti. (Član 13, paragraf 1)[17]

S obzirom na pomenute odredbe Istanbulske konvencije, interesantno je da se u Posebnom protokolu koji reguliše obaveze i zadatke centra za socijalni rad (2013) i ne spominje šta je konkretna uloga NVO u multisektorskoj saradnji, već se samo ostavlja mogućnost da se zaključi.

 

Istraživanja (na primer, Branković, 2009;2012), s druge strane, jasno potvrđuju suštinsku ulogu ženskih nevladinih organizacija u Srbiji u procesu zaštite žrtava, intervencije u kriznim situacijama i dugotrajne podrške/pomoći. Istraživanje koje se bavi vrstama i dostupnošću specijalizovanih servisa koje pruža trideset i sedam ženskih NVO širom Srbije (Branković, 2009), uključujući skloništa, SOS telefone i /ili centre za konsultacije, dolazi do zaključka da specijalizovan ženski NVO sektor pruža integrisane odgovore nudeći „kombinaciju“ različitih usluga, uključujući emotivnu podršku, informacije, upućivanje, pravnu pomoć / savete, podršku u hitnim / kriznim situacijama i dugoročne konsultacije usmerene na prevazilaženje traume i ponekad zastupanje pred sudovima. Dugoročna emotivna podrška i fokus na osnaživanju žene koja je pretrpela nasilje su prepoznati kao relevantne aktivnosti ženskih servisa podrške i jedna od glavnih razlika u odnosu na usluge koje pružaju državni mehanizmi za institucionalnu zaštitu. Konsultacije i podrška koju su obezbeđivale ženske NVO za pojedine korisnice usluga, znale su da traju mesecima ili čak godinama.

Drugo istraživanje (Branković, 2012), u okviru kojeg su analizirali kapaciteti specijalizovanih organizacija (SOS telefoni) u civilnom i institucionalnom sektoru za potrebe učešća u uspostavljanju nacionalnog 24/7 besplatnog SOS telefona koji bi pokrio sve oblike nasilja nad ženama, u skladu sa Istanbulskom konvencijom (Član 24)[18] i gore pomenutom Nacionalnom strategijom o porodičnom/partnerskom nasilju, dodatno pojašnjava da su ženske NVO pružale i podršku u hitnim situacijama, putem telefona i individualnih konsultacija licem u lice i dugoročnu podršku i osnaživanje. Odnos između podrške u hitnim kriznim situacijama i dugoročne podrške, je u proseku bio 40:60. Istraživanje je takođe otkrilo da su ženske NVO bile potplaćene /nedovoljno plaćene za pružanje usluga. Imajući u vidu ukupan broj radnih sati svih konsultantkinja u nevladinim organizacijama tokom prethodne godine, istraživanje je pokazalo da je 69% rada obavljano na volonterskoj osnovi, što govori o ozbiljnoj ugroženosti finansijske stabilnosti specijalizovanih / NVO servisa. Istraživanje (ibid.) je, dalje, razmatralo kvalitet saradnje između NVO servisa i drugih institucija i došlo se do saznanja da je najbolje ocenjena saradnja sa lokalnim medijima i policijom, dok je saradnja sa sudstvom dobila najniže prosečne ocene (ibid.)

Na osnovu gore datog pregleda, može se zaključiti da je u Opštem i Posebnim protokolima (2011;2013) centar za socijalni rad definisan kao „stub“ institucionalne zaštite žrtava. Centar je zakonski određen za pružanje usluga kroz proces zaštite, koje variraju od odgovora na hitne krizne situacije do dugoročnih intervencija, usmerenih na stvaranje bezbednosti, ponovnu izgradnju života i uključivanje žrtava u društvo. Centri za socijalni rad su u obavezi da koordinišu akcije drugih institucija i organizacija.

S druge strane, specijalizovani servisi koje su razvile ženske NVO u Srbiji u proteklih 25 godina su nastavili da funkcionišu, uprkos velikim finansijskim poteškoćama i pružaju obe vrste podrške, u kriznim / hitnim situacijama, kao i dugoročnu podršku. Pravno gledano, centri za socijalni rad su ti koji bi trebalo da pružaju pomenute usluge, međutim u praksi, ženski NVO sektor je glavni pružalac specijalizovanih usluga. U mnogim zemljama, specijalizovani servisi, odnosno ženske organizacije prepoznate su, u skladu sa Istanbulskom konvencijom i Obrazloženjem za njenu primenu (Član 22[19] i prateći Eksplanatorni izveštaj, paragrafi 131 - 132[20]) kao suštiinski deo integrisanog odgovora na nasilje prema ženama i smatraju se neophodnim.

Imajući u vidu navedena razmatranja i diskusije, može se istaći da je fokus projekta dobro izabran i relevantan u trenutnom pravnom i političkom kontekstu:

  1. Peščanik se fokusira na razvijanje i obezbeđivanje specijalizovanih ženskih servisa podrške u delu ili na teritoriji Srbije, na kojoj nema dovoljno specijalizovanih servisa
  2. Pokušaj da se poveća dostupnost servisa ženama koje imaju iskustvo međusektorske / višestruke diskriminacije (seoske i žene sa invaliditetom i Romkinje) je krucijalan u kontekstu Srbije
  3. Prethodne studije pokazuju brojne propuste u odgovoru institucija na nasilje prema ženama, tako da je pokušaj da se ti odgovori na lokalnom nivou unaprede kroz treninge za profesionalce i razvoj multisektorskog pristupa je više nego neophodan.

 

POREĐENJE SA PODACIMA IZ OSNOVNOG ISTRAŽIVANJA

Mogućnosti da se obavi poređenje sa podacima iz osnovnog istraživanja

U ovom izveštaju, napravljen je pokušaj da se koristi isti set indikatora koji je korišćen u osnovnoj odnosno takozvanoj Baseline studiji i da se analiziraju moguće promene korišćenjem podataka koji su bili dostupni na kraju projekta.

U ovom kontekstu, važno je naglasiti da je u osnovnom istraživanju primenjen metodološki čvrst pristup, što je dalo rezultate koji otkrivaju mnogo toga.

Generalno, osnovni izveštaj (konkretno, Poglavlja u vezi sa Rezultatom 1) je zasnovan na poređenju podataka na lokalnom nivou sa podacima prikupljenim na nacionalnom nivou: kad god je bilo odgovarajuće i moguće, načinjen je pokušaj da se uporede podaci sa lokalnog nivoa sa nalazima iz nacionalnih istraživanja. Objašnjenje ove odluke se sastojalo u sledećem: proste brojke, poput broja prijava lokalnom centru za socijalni rad „nemaju smisla“ ako se ne porede sa podacima na nacionalnom nivou. Samo kroz takvo poređenje bilo je moguće ostvariti glavni cilj analize: identifikaciju snaga i slabosti institucionalnog odgovora na nasilje.

Iz ovog razloga su tokom osnovnog istraživanja, odgovornim institucijama na lokalnom nivou (policiji, centrima za socijalni rad, itd), a u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Službeni Glasnik Republike Srbije, Br. 120/04, 104/09, 36/10) poslati upitnici koji zahtevaju određene informacije o slučajevima nasilja, nakon čega su dobijeni podaci upoređeni sa podacima na nacionalnom nivou. Stoga su u osnovnom istraživanju preduzeti sledeći koraci:

  1. Upitnici, koji su obuhvatili jasna i konkretna pitanja o slučajevima porodičnog nasilja na lokalnom nivou (poput tačnog broja registrovanih/identifikovanih slučajeva nasilja od strane centra za socijalni rad u naznačenom periodu), kao i o odgovoru institucija, na primer, o ukupnom broju krivičnih prijava protiv počinilaca, koje su pokrenuli / podneli policija / centri za socijalni rad u naznačenom periodu, o polu počinilaca, o ukupnom broju postupaka za izdavanje naloga za primenu zaštitnih mera protiv počinilaca u skladu sa Porodičnim zakonom, koje su pokrenuli centri za socijalni rad, itd.
  1. Dalje, podaci koji su prikupljeni na lokalnom nivou upoređivani su sa podacima i analizama na nacionalnom nivou (poput, Branković, 2013). Imajući na umu krucijalnu ulogu centra za socijalni rad u zaštiti žrtava porodičnog nasilja (kako je definisano u domaćim zakonima), jedno sveobuhvatno istraživanje (Branković, 2013) analiziralo je mere, usluge i aktivnosti koje su preduzeli centri za socijalni rad u cilju zaštite žrtava. Cilj istraživanja je bio da proceni nivo usklađenosti institucionalnih politika i praksi u vezi sa institucionalnim odgovorom na nasilje prema ženama sa odredbama Istanbulske konvencije. Istraživanje (ibid.) se konkretno bavilo principom dužne prilježnosti (kako je definisan u Istanbulskoj konvenciji) u oblastima prevencije, zaštite žrtava/preživelih, procesuiranja/kažnjavanja počinilaca. Napravljeno je i implementirano ukupno 70 indikatora. Nekoliko indikatora je, za potrebe osnovnog istraživanja /studije, bilo odabrano za poređenje sa podacima dobijenim na lokalnom nivou, uključujući i Kruševac (indikatori su birani imajući u vidu dostupnost podataka na lokalnom nivou). U osnovnom istraživanju je bilo naznačeno da su lokalne institucije samo delimično odgovorile na pitanja navedena u upitniku, dok institucije van Kriševca nisu uopšte odgovorile na pitanja. Iz ovog razloga se osnovno istraživanje oslanjalo na informacije dobijene iz Policijske uprave i Centra za socijalni rad u Kruševcu, a pretpostavka je da su nalazi u vezi sa radom drugih institucija u Rasinskom okrugu slični onim dobijenim u Kruševcu i predstavljenim u osnovnoj studiji.

Ovaj evaluativni izveštaj, kao što je pomenuto, teži da uporedi podatke koji su bili dostupni na kraju projekta sa onima koji su izneti u osnovnom izveštaju (Baseline study), koristeći iste indikatore. Napominjemo da zbog ograničene dostupnosti informacija, potpuno poređenje podataka koji su postojali pre i posle projekta nije bilo moguće na način na koji su indikatori navedeni i korišćeni u osnovnom istraživanju. Ipak, prikupljeni podaci u skladu su sa brojnim relevantnim indikatorima iz osnovnog istraživanja.

U ovom kontekstu važno je podvući sledeće:

Način na koji su realizatorke definisale glavni cilj projekta je uzrokovao probleme pri izvođenju analize u evaluativnom izveštaju.

Peščanik je definisao cilj projekta na sledeći način,

„Povećan broj žena koje su preživele porodično/partnersko nasilje u šest lokalnih zajednica u centralnoj Srbiji ima iskustvo veće bezbednosti i podrške u svojim životima“.

Teško je proceniti napredak u pravcu postizanja gore opisanog cilja, zbog različitih psiholoških i metodoloških razloga:

 

Razgovori sa ženama koje su preživele porodično/partnersko nasilje, koji su obavljani za potrebe ovog evaluativnog izveštaja, kao i brojna prethodna istraživanja na osnovu primene kvalitativne metodologije, uključujući studije slučaja i detaljne polustruktuirane razgovore (Brankovic, 2015[21]; 2017, u pripremi[22]) pokazali su da se žrtve/preživele koje su podržavane od strane ženskih NVO, uglavnom osećale osnaženim zahvaljujući tim servisima. Ohrabrenje i podrška, dobijeni od specijalizovanih ženskih servisa, često su uticali na percepciju koju žrtva ima o javnim institucijama. Naprimer, žene koje su prvi put prijavile nasilje ženskim NVO-ima, često nisu svesne svojih zakonskih prava i obaveza institucija. Prema tome, u početku mogu biti zadovoljne reakcijom institucija (prosto zato što su službenici „ljubazni“ prema njima), ali osnažujući se zahvaljujući intervenciji NVO-a, postaju kritičnije u vezi sa odgovorom institucija, jer njihova očekivanja od institucija rastu. Slično tome, u prvoj fazi kada prijavljuju nasilje i traže pomoć, često se iz opravdanih razloga, ne osećaju bezbedno i sigurno. Njihova percepcija o sopstvenoj bezbednosti se kasnije menja, zato što dobijaju podršku i ohrabrenje od NVO-a. Na žalost, zbog brojnuh propusta u institucionalnom sistemu (na primer, odsustva dugotrajne podrške u procesu sticanja ekonomske nezavisnosti, „tromih“ i izuzetno neefikasnih pravnih procedura, itd) njihova percepcija bezbednosti se može promeniti na gore – često se osećaju „napuštenim“ od strane institucija, i nesigurnim u vezi sa mogućnostima da izgrade „novi život“ i mogu se osećati manje bezbedno nego ranije.

Prema tom, percepcija koju žrtva ima o sopstvenoj „bezbednosti“ može biti pod uticajem različitih psiholoških faktora: ne postoji jednostavan i jasan odnos između „bezbednosti“ u stvarnom životu i „osećaja bezbednosti“. Istraživanja o femicidu, naprimer, takođe pokazuju da žene koje su odlučne da napuste nasilnog partnera često previde jasne znake da će pretnje smrću koje počinilac upućuje, biti realizovane i da je njihov život u stvarnoj opasnosti.

U vezi sa tim, u kontekstu ovog evaluativnog izveštaja, može se naglasiti da je cilj projekta formulisan na način koji pretpostavlja da će žene koje su preživele nasilje biti bezbednije i da će se osećati bezbednije, zahvaljujući servisima koje pružaju ženske NVO-e i / ili konkretnim projektnim aktivnostima. Takav zaključak se ne može izvesti na ovako pojednostavljen / preterano pojednostavljen način.

REZULTAT 1

„Lokalne vlasti i institucije u 6 gradova u Rasinskom okrugu unapredile odgovor na rodno zasnovano nasilje“

U vezi sa Rezultatom 1, napravljen je plan da se koriste isti indikatori efikasnosti odgovora institucija na nasilje prema ženama, koji su korišćeni u osnovnom istraživanju i da se analiziraju potencijalna poboljšanja.

 

Plan je samo delimično realizovan zbog toga što su institucije prilikom popunjavanja upitnika, koji su im dostavljeni za potrebe ovog evaluativnog izveštaja dale nedovoljne i nepotpune podatke.

Na primer, podaci o servisima socijalne zaštite koji se odnose na 2016. godinu, na žalost nisu bili dostupni. Glavni razlog je što centri za socijalni rad pišu godišnje izveštaje o različitim aktivnostima (uključujući mere / intervencije u slučajevima porodičnog nasilja) u skladu sa setom unapred definisanih indikatora / kriterijuma koje je dizajnirao Institut za socijalnu zaštitu u Srbiji, dakle oni prikupljaju i analiziraju podatke samo kada to naročito od njih traži ovaj Institut, a i tada sa velikim zakašnjenjem.

Institut za socijalnu zaštitu Republike Srbije je zadužen da sprovede komparativnu analizu aktivnosti centara za socijalni rad širom Srbije i da napiše spojene izveštaje; ovi spojeni / integrisani izveštaji se takođe završavaju sa velikim zakašnjenjem. Osim toga, Institut često menja indikatore / kriterijume na osnovu kojih centri prikupljaju podatke i informacije, što otežava analizu trenda. Naprimer, najčešće nije moguće pratiti iste indikatore tokom cele godine i identifikovati i pratiti eventualne trendove, u vezi sa na primer, brojem tužbi za zaštitne mere u skladu sa Porodičnim zakonom, ili rasta/opadanja ukupnog broja identifikovanih/registrovanih slučajeva porodičnog nasilja u centrima za socijalni rad, itd.

Izvesni podaci su, ipak, bili uporedivi i analize su otkrile interesantne zaključke, koje ćemo objasniti u sledećem odeljku. Napominjemo i da su osim kvantitativnih, korišćeni i kvalitativni podaci: informacije dobijene iz razgovora sa projektnim osobljem i korisnicama servisa – ženama koje su preživele nasilje prema ženama.

Indikatori u vezi sa identifikovanjem/registrovanjem žrtava porodičnog nasilja, preduzete mere zaštite od strane centra za socijalni rad na lokalnom nivou i kvalitet multisektorske saradnje

Kako bi se organizovala efikasna zaštita žrtava, prvi korak u tom procesu je: prepoznavanje nasilja, odnosno identifikacija žrtava. Već pomenuto nacionalno istraživanje (Branković, 2013) analizira načine identifikovanja i/ili beleženja žrtava i u vezi sa tim, koristi nekoliko indikatora (ibid.). Jedan od njih, korišćen i u osnovnom istraživanju preduzetom u okviru ovog projekta je: Da li su centri za socijalni rad informacije o porodičnom nasilju prema ženama dobijali od službenika, iz insituticionalnih izvora, kao što su izveštaji o radu institucija i organizacija (privenstveno policije, ali i ustanova zdravstvene zaštite, NVO, škola, itd) ili iz neinstitucionalnih izvora (na osnovu prijave samih žrtava, i/ili članova porodice, prijatelja, itd.). Ovakva analiza može da pokaže da li centri za socijalni rad imaju proaktivni pristup prilikom identifikacije žrtava, odnosno da li pokušavaju da otkriju slučajeve porodičnog nasilja prilikom obavljanja redovnih dužnosti, na primer, davanja stručnog mišljenja u slučajevima razvoda, starateljstva nad decom nakon razvoda, itd.

Uzimajući u obzir opisana pojašnjenje opisana gore, osnovno istraživanje je u pogledu identifikacije / registracije žrtava porodičnog nasilja od strane centara za socijalni rad na lokalnom nivou koristilo sledeće indikatore:

  1. Koliko žrtava porodičnog nasilja godišnje ovi centri registruju/identifikuju
  2. Da li centri za socijalni rad imaju proaktivni pristup identifikaciji žrtava (da li se profesionalci trude da otkriju slučajeve porodičnog nasilja prilikom obavljanja redovnih dužnosti, na primer, davanje stručnog mišljenja u slučajevima razvoda, starateljstva nad decom, itd)

Dalje, u osnovnom istraživanju u pogledu zaštite žrtava od strane servisa socijalne zaštitie (centri za socijalni rad) i drugih institucija korišćeni su i drugi (zanimljivi) indikatori:

  1. Broj tužbi koje je pokrenuo centar za socijalni rad (u ime žrtve) za izricanje mera zaštita na godišnjem nivou u poređenju sa ukupnim brojem registrovanih / identifikovanih žrtava na godišnjem nivou od strane istog centra
  2. Ukupan godišnji broj drugih pravnih postupaka pokrenutih ex officio od strane centra u ime žrtve, uključujući krivičnu tužbu protiv počinioca, postupke za delimično ili potpuno oduzimanje roditeljskog prava (počiniocu), postupke za privremene mere usmerene na sudski uslovljeno lečenje od alkoholizma, zavisnosti od droga, itd, za počinioca.
  3. Ukupan broj hitnih intervencija preduzetih od strane centra za socijalni rad, kao što je smeštaj u sigurnu kuću, ili druge mere koje imaju za cilj „da hitno obezbede bezbednost, zdravstvenu zaštitu i egzistencijalne uslove za žrtvu“ - što su intervencije opisane u Posebnom protokolu koji reguliše postupanje centara za socijalni rad u slučajevima porodičnog nasilja (2013).
  4. Procena kvaliteta multisektorske saradnje na lokalnom nivou.

Kako je opisano u osnovnom istraživanju, Centar za socijalni rad u Kruševcu je registrovao 120 prijava - zahteva za zaštitu od porodičnog nasilja 2013, i 237 prijava 2014. godine. Od ukupnog broja prijava 2014., centar je našao, na osnovu interne procene, da je u 167 slučajeva bilo različitih oblika porodičnog nasilja ili zanemarivanja dece i to: 80 slučajeva partnerskog nasilja, 32 slučaja zlostavljanja dece i 55 slučajeva drugih oblika nasilja u porodici (Centar za socijalni rad, Kruševac, 2015b. u: Peščanik, osnovno istraživanje, 2015).

Za potrebe evaluativnog izveštaja, podaci koji su prikupljani na kraju projekta, trebalo je da budu uporedljivi, koliko god je moguće, sa podacima prikupljenim i analiziranim u osnovnom izveštaju.   Iako je evidencija koju su dale institucije bila, kao što je gore pomenuto, nepotpuna, prikupljeni su i analizirani relevantni podaci, prvenstveno oni koje je evidentirao centar za socijalni rad iz Kruševca, u svom godišnjem izveštaju za 2015.[23]

  • Centar za socijalni rad iz Kruševca primio je ukupno 665 prijava – zahteva za zaštitu od porodičnog nasilja u 2015. Na osnovu interne procene, centar je zaključio da 393 prijave mogu da budu registrovane kao „potkrepljene“, odnosno da su profesionalci koji rade u centru smatrali da su ove prijave „utemeljene“ i evidentirao ih kao prijave porodičnog nasilja u internoj dokumentaciji (tabela ispod obuhvata samo „potkrepljene“ slučajeve). Moguće je identifikovati veliku nesaglasnost / razliku između broja prijavljenih i broja slučajeva koji su viđeni kao „potkrepljeni“. U godišnjem izveštaju centra za socijalni rad(ibid.) za 2015. povećan broj prijava pripisan je unapređenoj multisektorskoj saradnji na lokalnom nivou. Objašnjeno je da su lokalni sporazum / Memorandum o razumevanju potpisale sve relevantne institucije u Kruševcu, uključujući policiju, centar za socijalni rad, školske i predškolske ustanove, domove zdravlja, pravosudne institucije. Dodatno je objašnjeno da je, „ ... zbog spremnosti institucija da prate i poštuju dogovore iz pomenutog sporazuma, tokom 2015. došlo do povećanja ukupnog broja prijava za porodično nasilje što je, takođe, dovelo i do povećanja ukupnog broja prijava koje ne mogu biti potkrepljene. Neupitno je da je razlog za takav rast broja prijava, zapravo povećan senzibilitet lokalne zajednice, kao i činjenica da su žrtve osnažene da traže pomoć i zaustave nasilje.“
  • U tabelama ispod, predstavile smo podatke o prijavama za porodično nasilje u 2014., prikupljene tokom osnovnog istraživanja, kao i one koji se odnose na 2015., koji su prikupljeni za potrebe ovog evaluatinog izveštaja. U obe tabele, podaci su prikazani po rodu i starosnoj dobi žrtve i dominantnom obliku nasilja, kako su to prepoznali profesionalci iz centra. U ovom kontekstu treba podvući da, iako se s’ razlogom može pretpostaviti je većina žrtava preživljavala različite oblike nasilja, centri za socijalni rad širom Srbije uglavnom beleže samo najdominantnije oblike, u skladu sa instrukcijama koje su dobili od Instituta za socijalnu zaštitu Republike Srbije. Porast broja prijava tokom 2015., u poređenju sa 2014. godinom je očigledan.

Tabela: Žrtve porodičnog nasilja po polu, godinama, i dominantnom obliku nasilja, kako je identifikovao/registrovao centar za socijalni rad u Kruševcu, 2014., osnovno istraživanje)

clip_image001.gifDominantni oblici nasilja (kako su registrovali profesionalci u servisima socijalne zaštite)

clip_image002.gifDeca

M                  Ž

clip_image003.gifMladi

M                  Ž

clip_image004.gifOdrasli

M                 Ž

clip_image005.gifStari

M                   Ž

Ukupno

Fizičko nasilje

16

21

0

1

5

58

2

3

106

Seksualno nasilje

0

1

0

0

0

0

0

0

1

Psihološko nasilje

6

4

1

1

2

8

0

3

25

Zanemarivanje

13

17

0

0

1

1

2

0

34

Ekonomsko nasilje

0

0

0

0

0

0

0

0

0

Drugi oblici nasilja

0

0

0

0

0

1

0

0

1

UKUPNO

35

43

1

2

8

68

4

6

167

 

Izvor: Peščanik, 2015, Osnovno istraživanje

 

Centar za socijalni rad, Kruševac (2015). Aktivnosti koje imaju za cilj zaštitu žrtava porodičnog nasilja (poslato kao odgovor na zahtev Peščanika, Kruševac, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja)

Beleška: slučajevi su beleženi po dominantnom obliku nasilja (kako ga percipiraju / prepoznaju socijalni radnici i drugi profesionalci iz centra za socijalni rad). S obzirom da je poznato da su žrtve najčešće izložene različitim oblicima nasilja (kako je naznačeno u raznim istraživanjima u svetu), činjenica da je konkretna osoba registrovana kao žrtva fizičkog nasilja ne znači da ona / on nije izložena i drugim oblicima nasilja.

Tabela: Prijave za „nasilje u porodici“ u Kruševcu 2015., evidentirane / zavedene od strane centra za socijalni rad u Kruševcu kao „porodično nasilje“

  1. a) pol žrtve
  2. b) starosna grupa žrtve (deca, mladi, odrasli, stari), i
  3. c) dominantni oblik nasilja identifikovan od strane relevantnih profesionalaca iz ovog centra

Dominantni oblik nasilja

Žrtve po starosnoj dobi

Deca

Mladi

Odrasli

Stari

UKUPNO

М

Ž

М

Ž

М

Ž

М

Ž

 

Fizičko nasilje

22

15

7

11

10

96

13

14

188

Seksualno nasilje

1

1

0

1

0

2

0

0

5

Psihološko nasilje

23

19

2

4

2

55

9

17

131

Zanemarivanje

32

16

1

2

0

0

1

3

55

Ekonomsko nasilje

0

0

0

0

3

5

2

4

14

UKUPNO

78

51

10

18

15

158

25

38

393

   

 

 

 

 

 

 

 

 

Izvor: Podaci Centar za socijalni rad u Kruševcu u godišnjem izveštaju za 2015 (CSR Kruševac, 2016)

  • Godišnji izveštaj centra (ibid.) takođe beleži da partnersko nasilje nad ženama čini 45% svih slučajeva porodičnog nasilja; odrasle žene su najčešće izložene fizičkom i psihološkom nasilju. Starije žene su najčešće izložene psihološkom nasilju.
  • Izveštaj (ibid.) dalje pokazuje da su profesionalci koji rade sa odraslim i starijim ženama koje su preživele porodično nasilje, pružili / preduzeli 599 usluga / mere sa ciljem „zaustavljanja nasilja, procene rizika od daljeg nasilja, obezbeđivanja zaštite i psihosocijalne podrške žrtvama, i monitorisanja/praćenja porodica u kojima se nasilje dešavalo u određenom vremenskom periodu“ (videti tabelu ispod)

Tabela: Pružene usluge i preduzete mere sa ciljem zaštite odraslih i starijih žrtava porodičnog nasilja tokom 2015., od strane Centra za socijalni rad u Kruševcu, 2015.

Vrsta mere/usluge

 

Broj pruženih mera/usluga

 

Izmeštanje žrtve iz porodice

19

Pokretanje pravnih procedura u ime žrtava:

a)      obaveštavanje suda ili tužilaštva o slučaju

b)      pokretanje tužbe za izdavanje naloga o zaštiti od porodičnog nasilja u ime žrtve

c)       pokretanje drugih pravnih postupaka sa ciljem zaštite u ime žrtve

d)      Pokretanje krivične tužbe protiv počionica

86

Pružanje finansijske, pravne ili druge savetodavne pomoći žrtvama

364

Upućivanje žrtava na druge institucije

95

Drugi oblici zaštite

35

Ukupno

599

Premda rad sa počiniocima nije u fokusu ovog evaluativnog izveštaja, interesantno je dodati da je Centar za socijalni rad u Kruševcu izvestio 2015. da su se „stvorili uslovi da počne implementiranje programa psihosocijalnog tretmana za počinioce“ , kao i da su „četvorica muškaraca bili uključeni u tretmane pošto su ispunili kriterijume, koje su definisali tvorci programa: a) muškarac je bio nasilan samo prema partnerki i drugim članovima porodice, b)priznaje da je bio nasilan i preuzima odgovornost za nasilno ponašanje, c) dobrovoljno pristaje da učestvuje u tretmanu, d) saglasan je da terapeut/terapeutkinja može da ostvari i održava kontakt sa žrtvom“ (ibid.) Program se sastoji od 24 individualne i grupne sesije, koje moraju biti realizovane u periodu od 6 meseci. Ovi podaci su i dalje zanimljivi u kontekstu evaluativnog izveštaja, imajući u vidu da su programi za počinioce, iako eksplicitno zahtevani Istanbulskom konvencijom, u Srbiji tek u procesu uspostavljanja. Očekivanja od ovih programa su često prevelika, ženske NVO nerado uspostavljaju saradnju sa realizatorima programa. Zvuči intrigantno da je, uprkos „novini“ i velikim očekivanjima, centar u Kruševcu uspeo da pokrene program za samo četvoricu od velikog broja evoidentiranih počinilaca.

Da li se broj prijava povećao i šta znači imati „nepotkrepljive“ prijave

Poredeći napred navedene podatke sa onima iz osnovnog izveštaja, i oslanjajući se na druge izvore informacija (pregled projektne dokumentacije, razgovori sa projektnim osobljem i korisnicama – žrtvama, korisnicima usluga) može se doći do sledećih zaključaka:

 

1) Tokom 2015, moguće je identifikovati značajno povećenje ukupnog broja prijava porodičnog nasilja Centru za socijalni rad u Kruševcu (665) u poređenju sa prethodnom – 2014. godinom (237); Ovaj nalaz je izuzetno važan; najverovatnije može da se tumači kroz nekoliko isprepletanih faktora:

 

  1. a) Povećan senzibilitet socijalnih radnika/ca i drugih profesionalaca/ki u servisima socijalne zaštite, što se delimično može pripisati aktivnostima preduzetim u okviru ovog projekta, prvenstveno treninzima za profesionalce u institucijama, uključujući i centar za socijalni rad. Zaključak se može potkrepiti analizom projektne dokumentacije, odnosno izveštaja o treninzima za predstavnike institucija, koji su pokazali visok nivo zadovoljstva obukama[24], kao i povećan nivo znanja o porodičnom nasilju, kako je naznačeno u razlici između znanja koje su imali pre i posle obuke. Na primer, posle dvodnevnog osnovnog treninga za profesionalce/ke iz oblasti socijalne zaštite, u svim opštinama u kojima je projekat realizovan, organizatorke obuke su zabeležile da je prosečna ocena na testu na početku treininga bila 291,74, dok je na testu[25] na kraju treninga prosečna ocena iznosila 367,98 poena (Autonomni ženski centar, 2015[26]). Takođe je primećeno (ibid.) da su, na početku obuke, učesnici/ce bili bolje obavešteni o pravnim procedurama / svojim nadležnostima nego o bazičnim konceptima o porodičnom nasilju. Napominjemo da nije bilo reči ni o sadržaju obuke ni o sadržaju testa, koji je korišćen tokom obuke. Objašnjeno je jedino da test sadrži 20 pitanja u vezi sa temom nasilja u porodici. Pitanja se mogu delimično rekonstruisati na osnovu komentara koje su učesnici ostavljali u evaluacionim upitnicima na kraju obuke. Učesnici/ce su ocenili/e da je znanje koje su stekli tokom obuke primenjivo u praksi, računajući i osnovne koncepte (vrste, mehanizme i dinamiku nasilja u porodici), predrasude o nasilju, kao i procedure: identifikovanje i evidentiranje slučajeva nasilja, procena rizika, mandat/uloga odgovornih institucija (ibid.).
  1. b) Značajan rast broja prijavljenih slučajeva nasilja institucijama može se objasniti i drugim faktorima – verovatno je da su žene koje su preživele nasilje stekle veće poverenje u institucije. Ovo se, takođe može, bar delimično (a na osnovu razgovora sa ženama koje su preživele nasilje, korisnicama usluga Peščanika), pripisati aktivnostima realizovanim u ovom projektu.

 

U intervjuima, žene koje su preživele nasilje su često navodile da su ih aktivistkinje Peščanika upućivale na institucije i objašnjavale koja su njihova zakonska i institucionalna prava; takođe, žene su potvrdile da je za njih bilo veoma važno što su im konsultantkinje Peščanika davale instrukcije kako da pristupe institucijama i kako da traže svoja prava, i/ili išle sa njima kada su u relevantne institucije odlazile. U ovom kontekstu, treba primetiti da nalazi nisu bili sasvim nedvosmisleni: neke od žena koje su preživele nasilje kazale su da su bile podržane i ohrabrene i stoga imale više snage da traže svoja prava. Prema tome, na početku procesa njihovo poverenje u institucije se unekoliko povećalo, ali ono što je usledilo je bilo da su se neke razočarale odgovorom institucija. Druge su, međutim, rekle da su se osećale osnaženo zbog informacija i ohrabrivanja/podrške koje su dobile od konsultantkinja iz Peščanika, što je doprinelo da steknu više znanja o pravnim procedurama i postanu odlučnije da nastave sa traženjem zakonskih mehanizama zaštite. Neke od njih su, uprkos tome što su prvobitno bile ohrabrene, kasnije odlučile da povuku žalbe upućene institucijama iz brojnih razloga, poput razočarenja dužinom sudskih procedura, pretnjama od strane počinioca, straha „da će ostati same“ i bez „ikakvih finansijskih sredstava“ sa kojima bi mogle da izdržavaju sebe i decu, itd. U određenim slučajevima, žene nisu navele razlog za povlačenje žalbi / tužbi, ali se može pretpostaviti, imajući u vidu prethodna znanja i nalaze iz drugih istraživanja (Branković, 2013), zašto se to događa. Povlačenje prijava/žalbi je čest slučaj u Srbiji, zbog brojnih propusta u vezi sa zaštitom žrtava, neefikasnim institucionalnim/zakonskim procedurama i naročito, odsustva volje pravosudnih organa da primene mehanizme koji imaju za cilj sprečavanje retraumatizacije preživelih u pravnim postupcima (poput, izbegavanja direktnog kontakta sa počiniocem, kako nalaže Istanbulska konvencija). Bez ulaženja u detalje i dalje možemo zaključiti da su aktivnosti koje su imale za cilj osnaživanje žrtava koje su preduzete u ovom projektu, dovele do povećanja broja prijavljenih slučajeva nasilja centrima za socijalni rad. Rezultati tih prijava, pak, u velikoj meri variraju, zbog propusta u sistemu pravne i institucionalne zaštite (što se može, i ne mora povezati sa stvarnom efikasnošću pojedinih službenika u lokalnom centru za socijalni rad), kao što su hitni nalozi zabrane prilaska, neefikasni sudski postupci, nerazumevanje od strane dela sudstva, o tome kakva je psihološka dinamika porodičnog/partnerskog nasilja prema ženama, odsustvo izricanja mera za zaštitu od porodičnog nasilja koje je izdao sud u skladu sa Porodičnim zakonom, itd. (Branković, 2013;2015).

  1. c) Dalje, zamašno povećanje broja prijavljenih slučajeva nasilja se može pripisati i drugim faktorima takođe, kao što je poboljšanje multisektorske saradnje na lokalnom nivou, što se u velikoj meri dogodilo zbog aktivnosti koje su realizovane ovim projektom. Sa obazrivim optimizmom, može se takođe reći da se poboljšanje u multisektorskoj saradnji može posmatrati kao faktor koji povećava šansu za održivost projektnih rezultata. Pre svega, treba objasniti da potpisivanje dogovora o multisektorskoj saradnji između odgovornih institucija i organizacija civilnog društva nije ideja nastala u ovom projektu, već zakonska obaveza uvedena Posebnim protokolom, koji reguliše obaveze i odgovornosti centra za socijalni rad u slučajevima porodičnog/partnerskog nasilja. Pravi naziv dokumenta je: Posebni protokol za akciju centra za socijalni rad – organa starateljstva u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama i usvojilo ga je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike u martu 2013. Ovaj relevantni dokument je uveo zakonsku obavezu centara za socijalni rad da pokrenu potpisivanje ovih dogovora na lokalnom nivou. Konkretnije, dokument (ibid.), je pojasnio, da osim pružanja usluga podrške žrtvama i preduzimanja mera da ih zaštiti, centar za socijalni rad ima koordinatorsku ulogu u uspostavljanju i održavanju multisektorske saradnje u slučajevima porodičnog nasilja prema ženama. тите. „Ova ustanova socijalne i porodičnopravne zaštite u okviru svojih nadležnosti, pored direktnog pružanja pomoći i podrške ima i koordinatorsku dužnost, kako bi akcije drugih institucija društveno organizovanih sistema pomoći i podrške bile pravovremene i celovite i pre svega usmerene na zadovoljavanje potreba žrtve porodičnog nasilja i žrtve u partnerskim odnosima.“ (ibid.). Prema Posebnom protokolu, svaki centar za socijalni rad bi trebalo detaljno da razradi interne procedure za efektivniju zaštitu žena od porodičnog i partnerskog nasilja i uspostavi Interni tim profesionalaca/ki koji će se boriti protiv fenomena porodičnog i partnerskog nasilja i pružiti podršku i pomoć žrtvama. Dakle, prvi korak u uspostavljanju inter institucionalne/multisektorske saradnje je napravljen upravo u skladu sa napred pomenutim dokumentom. Navodi u osnovnom ili izveštaju o početnoj studiji stanja, govore da je u novembru 2014, 19 institucija, koje su nadležne za zaštitu žrtava (na primer, policija, lokalni centar za socijalni rad, zdravstvene institucije, itd) i organizacija iz Kruševca (uključujući Peščanik) potpisalo sporazum o saradnji u procesu zaštite žrtava od porodičnog/partnerskog nasilja. U osnovnom izveštaju je, takođe, jasno i nedvosmisleno, istaknuto da nije došlo do poboljšanja u saradnji zbog ovog lokalnog dogovora (Peščanik, osnovni izveštaj 2015). Međutim, analiza obavljena za potrebe ovog evaluativnog izveštaja ukazuje na ZNAČAJNO unapređenje saradnje. I predstavnici Centra za socijalni rad, i projektni tim i partnerke na projektu procenjuju da je saradnja među institucijama, kao i između institucija i organizacija civilnog društva kvalitetnija nego što je bila ranije. Sličan zaključak je izveden i u najnovijem godišnjem izveštaju Centra za socijalni rad u Kruševcu. Kako je naznačeno u intervjuima i na fokus grupama sa projektnim osobljem, Peščanik je napravio značajan pomak u uspostavljanju i održavanju multisektorske saradnje na lokalnom nivou, naročito:
  • Predstavnice Peščanika su aktivno učestvovale u osnivanju lokalne mreže protiv porodičnog nasilja, koja je konačno uspostavljena u februaru 2016; koordinatorke/konsultantkinje Peščanika su aktivno učestvovale na sastancima lokalne mreže u Kruševcu i podržavale praksu organizovanja mesečnih sastanaka;
  • Dalje, Peščanik je podržavao proces saradnje kroz organizovanje obuka za profesionalce/ke u institucijama, tokom kojih je promovisana i podržavana ideja/praksa multisektorske saradnje;
  • Peščanik je doprineo uspostavljanju sličnih mreža u drugim lokalnim zajednicama, u kojima je realizovan projekat (kako je istaknuto u njihovim odgovorima tokom intervjua); na primer, u opštini Aleksandrovac,
  • Lokalni službenici su se protivili ideji da se lokalna NVO (partnerska organizacija na ovom projektu) uključi u rad lokalnog tima, ali zahvaljujući lobiranju Peščanika, predstavnica ove NVO je postala članica tima;
  • Peščanik je tražio od Centra za socijalni rad, koji je sazivao i bio domaćin sastanaka lokalne mreže, da vodi i dostavlja zapisnike sa sastanaka učesnicima. U skladu sa dobrom praksom (kako je predloženo u izvorima evropske Mreže žene protiv nasilja), za pretpostaviti je da se može uzeti zdravo za gotovo da svaki sastanak lokalne mreže / tima za borbu protiv porodičnog nasilja ima zvanične zapisnike sa jasno definisanim obavezama i odgovornostima institucija/organizacija koje učestvuju, ali u Kruševcu ovo nije bio slučaj (pre inicijative Peščanika);
  • Konsultantkinje Peščanika su podržavale praksu multisektorskih konferencija slučaja, u skladu sa primerima dobre prakse iz zemalja članica Saveta Evrope, kao i sa Istanbulskom konvencijom. Nakon uspostavljanja lokalne mreže saradnje, organizovano je ukupno 8 konferencija slučaja tokom 2016. i jedna početkom 2017. (nakon što je projekat zvanično završen). Na prvi pogled, potonje cifre možda ne deluju impresivno, ali zapravo, u poređenju sa praksom u drugim centrima za socijalni rad koji retko organizuju ovakve konferencije, ove nalaze treba videti kao značajan uspeh; f) Peščanik je, prema rečima članica projektnog tima tokom intervjua, lokalnoj mreži prijavio nekoliko visoko rizičnih slučajeva porodičnog nasilja (poslale su zvaničnu informaciju/zahtev predstavnicima mreže); na primer, pokrenule su sastanak u vezi sa visoko rizičnim, vrlo komplikovanim slučajem porodičnog nasilja, koji je mogao dovesti do femicida, i izvršile „pritisak“ na nadležne institucije da preduzmu zakonske/institucionalne mere. Kako su konsultantkinje/koordinatorke Peščanika navele u intervjuima, predstavnici insitucija „su aktivno i oberučke prihvatili da pomognu ženi XY i kvalitet saradnje u ovom slučaju može biti procenjen kao vrlo povoljan.“

2) Prethodni nalazi o povećanom broja prijava za porodično nasilje dostavljenih institucijama, mogu se posmatrati (čak) i kao još važniji ako se uzme u obzir poređenje sa drugim podacima iz osnovnog istraživanja (Peščanik, 2015). U Kruševcu je razmera porodičnog nasilja, koje su prijavile same žrtve bila (čak) nešto manja (13,5% u 2014.) u poređenju sa prosekom na nacionalnom nivou (ibid.) Nažalost, proporcija slučajeva koje su prijavile same žrtve nije navedena u zvaničnom godišnjem izveštaju Centra za socijalni rad u Kruševcu za 2015. godinu, iako porast u prijavljivanju treba posmatrat kao veoma pozitivan , i pomalo neočekivan , u svetlu gore prikazanih činjenica i diskusija. S druge strane, službenici Centra su se u godišnjem izveštaju (ibid.) osvrnuli na „nepotkrepljene“ slučajeve. Prostom računicom, oslanjajući se na podatke iznete u tabelama, može se zaključiti da je ukupni broj takvih slučajeva u 2015. vrlo visok (272). Da stvari budu gore, Centar (ibid.) je objasnio ovaj trend, uglavnom, sklonošću žrtava da „lažno prijavljuju“ (iako nije korišćen ovaj konkretni termin). Činjenica da su profesionalci u lokalnom centru za socijalni rad u Kruševcu odbacili, kako se može zaključiti na osnovu podataka, oko 40% prijava porodičnog nasilja, kao„lažne/nepotkrepljene“, ukazuje da treba ulagati više napora u moguće buduće projekte kako bi se poboljšao pristup ženama koje su preživele nasilje od strane profesionalaca na lokalnom nivou. Sada je situacija veoma protivrečna i zabrinjavajuća. Žene koje su preživele nasilje ohrabruju se, od strane društva uključujući institucije, da češće prijavljuju nasilje, a sa druge strane profesionalci (takođe sve češće) odgovaraju na neadekvatan način, odbacujući izvestan broj prijava.

3) Dalja analiza je, sudeći po merama preduzetim tokom 2015, na pružanju zaštite žrtvama, pokazala pozitivne trendove u odnosu na indikatore efikasnosti institucionalnog odgovora na slučajeve nasilja prema ženama. Osnovni izveštaj, kako je navedeno, sadrži precizne cifre za svaku od zakonski određenih mera, naprimer, ukupan broj tužbi za izdavanje naloga za mere zaštite od porodičnog nasilja koje je pokrenuo centar na godišnjem nivou, kao i ukupan broj drugih zakonskih procedura koje su pokrenuti u ime žrtve, po vrsti mere: krivične tužbe protiv počinioca, postupci za delimično ili potpuno oduzimanje roditeljskog prava počiniocu, postupci za zaštitu prava i interesa dece, za privremene mere koje je odredio sud za lečenje počinioca od alkoholizma, zloupotrebe droga itd. Potpuno poređenje sa podacima iz osnovnog projektnog istraživanja u vezi sa vrstom mera/ zakonskih procedura, koje su pokrenute / preduzete za zaštitu žrtava nijebilo moguće izvesti zato što nedostaju brojni podaci, neophodni za takvu komparaciju (nisu dati u najnovijem godišnjem izveštaju Centra za socijalni rad u Kruševcu). Na primer, Centar (ibid.) nije naveo podatke i brojke, odvojeno po preduzetim uslugama / merama za zaštitu žrtve u okviru široko definisane kategorije „pokretanje pravnih / zakonskih postupaka u ime žrtava, jedino je naveo ukupan različitih zakonskih procedura pokrenutih u ime odraslih / starijih žrtava: 86, tokom 2015 (ibid.), Osnovno istraživanje je identifikovalo ukupno 46 (različitih vrsta) pravnih procedura koje su pokrenute u ime odrasle / starije žrtve tokom 2014. i samo jedan tužbeni zahtev za zaštitu od porodičnog nasilja u skladu sa Porodičnim zakonom. Prema tome, može se zaključiti da je Centar za socijalni rad u Kruševcu tokom 2015. bio dosta aktivniji u korišćenju zakonskog mandata da štiti žrtve nego tokom 2014., što, takođe, može da bude u skladu sa nalazima o povećanom ukupnom broju žrtava porodičnog nasilja koje je Centar registrovao 2015.

4) Ako razmotrimo „širu sliku“, odnosno vrstu i karakter svih mera usmerenih ka zaštiti žrtava, nalazi su manje povoljni. Naime, Centar je tokom 2015., imao tendenciju da prvenstveno koristi „mekše“ savetodavne mere prilikom zaštite žrtava (finansijska pomoć, pravna pomoć, i savetodavne / konsultantske usluge su činile 61%svih mera usmerene ka zaštiti), dok je pokretanje sudskih postupaka u ime žrtve ređe preduzimano. Ovi nalazi se mogu bolje razumeti kroz tumačenje ponuđeno u istraživanju na nacionalnom nivou (Branković, 2013), koje je pokazalo da većina prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja, nije tretirana kao „dovoljno ozbiljna“ od strane servisa za socijalnu zaštitu. Nadležni profesionalci u centrima za socijalni rad širom Srbije, primenjivali su takozvane „mere monitorisanja i praćenja/kontrole“ i „mere savetovanja i davanja instrukcija“. To nisu efektivne mere za prekidanje kruga nasilja i sprečavanje re-viktimizacije. Osim toga, neodređeno / široko definisane „mere savetovanja i davanja instrukcija“, verovatno ukazuju na medijaciju i pomirenje ili druge procedure, koje su zabranjene Istanbulskom konvencijom. (Član 48 Konvencije eksplicitno zabranjuje mandatne alternativne procese rešavanja konflikta, uključujući medijaciju i pomirenje).

5) U pogledu učestalosti primene urgentnih intervencija (hitno smeštanje žrtve u sklonište ili drugi tip bezbednog smeštaja), nalazi su povoljni – načinjen je određeni pomak, mada se može smatrati prilično skromnim. Osnovno istraživanje je, takođe, otkrilo uznemirijući nalaz: Centar za socijalni rad tokom 2013 i 2014. nije obezbeđivao hitan smeštaj za žene koje su preživele porodično nasilje. 2014. bilo je hitnih intervencija, u samo 8 slučajeva, ali sve žrtve su bila deca, koja su izmeštena iz porodica. Potonje činjenice ukazuju na zaključak u osnovnom izveštaju da Centar za socijalni rad nije postupao sa dužnom prilježnošću prilikom zaštite žena koje su preživele porodično nasilje (ibid.).

Izvestan napredak u pogledu ovoga je, ipak, napravljen, što se može zaključiti na osnovu godišnjeg izveštaja centra za 2015. godinu - Centar je sproveo 19 mera za izmeštanje odrasle/starije žrtve iz porodičnog doma.

Procena institucionalnog odgovora na nasilje nad ženama iz perspektive korisnica

Da bismo analizirale kako žene, koje su preživele nasilje ocenjuju efikasnost i kvalitet institucionalnog odgovora na nasilje i kako percipiraju intervencije i mere preduzete od strane institucija (uključujući policiju, centar za socijalni rad i centre zdravstvene zaštite) u njihovom slučaju, dale smo im upitnik koji se odnosi na nivo satisfakcije uslugama koje pružaju navedene institucije.

 

Uzorak

U istraživanju je učestvovalo 30 korisnica (20 korisnica Udruženja žena Peščanik, 5 korisnica organizacije Romani cikna i 5 organizacije Ž kao Žena). Od ovog ukupnog broja, samo one koje su prijavile nasilje (konkretnoj) instituciji su zamoljene da popune upitnik.

 

Obuhvaćene su korisnice koje su nekoliko puta došle u prostorije Peščanika, i / ili partnerskih organizacija (najmanje dva ili tri puta), uspostavile kontakt sa konsultantkinjama i stekle u njih poverenje. Istraživanjem nismo obuhvatile:

  1. žene koje su trenutno u akutnim situacijama nasilja
  2. žene koje su tek počele da koriste usluge, ili samo jednom zvale SOS telefon, jer bi davanje upitnika tim ženama bilo problematično sa etičke tačke gledišta.

Procedura

Upitnik je popunjavan anonimno. Ženama – korisnicama je distribuiran tokom dolaska u prostorije Peščanika ili partnerskih organizacija, uz garnaciju da njihov identitet neće biti otkriven trećoj strani. S obzirom da su pitanja bila prilično komplikovana, u određenim slučajevima (naročito kada se moglo pretpostaviti da žena ima problem da razume i odgovori na pitanja) konsultantkinjama su date instrukcije da koriste struktuirane intervjue, umesto da daju upitnike i traže od korisnica da odgovore.

Nalazi su predstavljeni u tabelama ispod.

Tabela: Odgovori na pitanje: Da li ste zadovoljni postupanjem / intervencijama institucija u vašem slučaju?

Zadovoljna postupanjem/intervencijama:

Da

Ne

Delimično

Policije

10

13

1

Centra za socijalni rad

9

7

4

Centrima zdravstvene zaštite

12

1

2

 

Tabela: Procena odgovora policije, iz perspektive žena koje su preživele nasilje prema ženama

Beleška: odgovori se odnose na policijske stanice iz sledećih opština: Aleksandrovac, Kruševac, Trstenik, Brus, Ćićevac.

 

 

Da

Ne

Nije primenljivo

Kada ste poslednji put prijavili nasilje/pozvali policiju, policajcu su odmah reagovali.

16

8

 

Razgovarale ste sa policajcem bez prekidanja, bez prisustva počinioca ili u odvojenoj prostoriji.

14

9

 

Policajci su vas obavestili o dostupnim servisima (pravna pomoć, psihološka podrška, medicinska nega, socijalne usluge, smeštaj, usluge ženskih organizacija).

12

11

 

Policajci su vam dali pismenu informaciju (pamflet) ili adrese institucija i orga anizacija koje pružaju podršku i pomoć ženama

1

21

 

Policajci vam nisu dali nikakvu informaciju, ali su vas uputili na druge servise.

10

10

1

Policajci su vam dali informacije o privremenim merama zaštite, procedurama i uslovima za izdavanje tih mera

8

14

 

Policajc su vam na jasan i kotektan način dali informacije o merama koje će preduzeti protiv počinioca (na primer, pritvor)

11

9

 

Policajci su vam objasnili vašu poziciju i prava u vezi sa procedurama, koje će biti preduzete na ispravan i jasan način

10

11

 

Policajci su vas informisali o mogućnosti kontakta sa njima u budućnosti: koga i na koji način možete kontaktirati kako biste dobili informacije u vašem slučaju

5

13

1

Policajci su ljubazno razgovarali sa vama (slušali su vas, postupali prema vama sa poštovanjem) i pokazali razumevanje

11

11

 

Policajci su se neprofesionalno ponašali (opravdavali počinioca, umanjivali nasilje, nedolično komentarisali, zbijali šale na vaš račun)

7

12

 

Policajcu su se ponašali neuljudno (nisu slušali, bili bezobrazni)

10

12

 

Policajci su obavestili centar za socijalni rad o potrebi vašeg smeštanja u sklonište, ili vas odvezli u sklonište

3

14

1

Policajci su obavestili Urgentni centar da vam je potrebna medicinska nega ili vas odvezli u Urgentni centar/dom zdravlja/bolnicu

2

16

1

Policajci su vas obavestili da će kazna biti novčana ako je protiv počinioca podneta prekršajna prijava

1

13

1

Policajci su samo upozorili počinioca

6

10

 

Policajci su odveli počinioca u stanicu

8

7

 

Policajci su odlučili da zadrže pristupnika u pritvoru.

6

11

 

Policajci su podneli prekršajnu prijavu protiv počinioca.

5

10

 

Policajci su podneli prekršajnu prijavu i protiv počinioca i protiv vas

0

13

1

Policajci su pokušali da vas ubede da se pomirite sa počiniocem

4

11

1

Policajci su pokušali da vas ubede da povučete prekršajnu ili krivičnu prijavu

3

9

1

 

Tabela: Procena odgovora medicinskog osoblja, iz perspektive žene koja je preživela nasilje prema ženama.

Beleška: odgovori se odnose na centre zdravstvene zaštite iz sledećih opština: Aleksandrovac, Kruševac, Trstenik, Brus, Ćićevac.

 

Centri zdravstvene zaštite (izaberite koji)

a)      bolnica

b)      urgentni centar

c)       dom zdravlja

d)      ginekologija

e)      nešto drugo (šta)

Da

Ne

Nije primenljivo

Razgovarali ste sa doktorom/kom bez prekidanja, straha ili prisustva počinioca

14

1

 

Doktor/ka je prijavio/la slučaj nasilja policiji uz vaš pristanak i vodeći računa o vašoj bezbednosti/sigurnosti

7

2

 

Doktor/ka je evidentirao/la nasilje/izdao potvrdu o povredama

14

1

 

Doktor/ka vas je obavestio/la o sledećim koracima (da policija treba da bude obaveštena o nasilju)

9

4

 

Da li vas je doktor/ka informisao/la o sigurnim kućama, NVO-ma i institucijama u zajednici koje pružaju podršku I pomoć žrtvama nasilja?

6

7

 

Da li je doktor/ka/medicinsko osoblje razgovaralo sa vama o vašoj bezbednosti/sigurnosti (da li imate pomoć rodbine/prijateljica, sigurno mesto gde možete da budete)?

4

7

 

Doktor/ka je bio ljubazan sa vama (slušao/la vas je i postupao/la prema vama sa poštovanjem) i pokazao/la razumevanje

14

1

 

Doktor/ka je bio/la neljubazan/a (nije vas slušao/la, bio/bila je neprijatan/a

1

14

 

Doktor/ka se ponašao/la neprofesionalno (opravdavao/la je ponašanje počinioca, umanjiva/la nasilje, davao/la neprikladne komentare, pravio/la šale na vaš račun)

1

14

 

Doktor/ka je, u saradnji sa vama, napravio/la procenu vaše bezbednosti (sigurnosni plan, uputio/la vas na sigurnu kuću ili pravnu podršku)

6

6

1

 

Tabela: Procena odgovora servisa socijalne zaštite (centar za socijalni rad), iz perspektive žena koje su preživele nasilje prema ženama

Beleška: odgovori se odnose na centre za socijalni rad iz sledećih opština: Aleksandrovac, Kruševac, Trstenik, Brus, Ćićevac.

 

 

Da

Ne

Nije primenljivo

Razgovarali ste sa profesionalcima iz CSR bez prekidanja, straha, prisustva počinioca

16

4

 

Profesionalci iz CSR su prijavili nasilje policiji uz vaš pristanak I imajući u vidu vašu bezbednost/sigurnost

8

9

1

Profesionalci iz CSR su vas obavestili o nadležnostima i procedurama u vezi sa zaštitom, koji su vam na raspolaganju

14

4

 

Profesionalci iz CSR su vas obavestili o procedurama policije i sudstva (krivični, građanski, prekršajni postupci) usmerenim ka zaštiti od porodičnog nasilja

10

7

 

Profesionalci iz CSR su vas obavestili o nalozima zaštite od porodičnog nasilja i mandata CSR u tim građanskim parnicama (Porodično pravo)

10

7

 

Profesionalci iz CSR su vas informisali o mandatu CSR u vezi sa zaštitom dece od nasilja u porodici

11

7

 

Profesionalci iz CSR su vas obavestili o dostupnim servisima: pravna pomoć, psihološka podrška, medicinska nega, servisi socijalne zaštite, smeštaj, servisi ženskih NVO

12

6

 

Napravljen je bezbednosti plan u CSR za vas i vašu decu, uz vaše i učešće predstavnika drugih relevantnih službi

3

10

 

Dobili ste informaciju od CSR u vezi sa tim kako će bezbednosni plan biti monitorisan i o mogućnostima daljeg kontakta u vezi sa vašim slučajem

7

9

 

Profesionalci u CSR su ljubazno razgovarali sa vama (slušali vas, ophodili se sa poštovanjem) i pokazali razumevanje

11

5

 

Profesionalci u CSR su bili neljubazni prema vama (nisu vas slušali, bili su neprijatni)

5

11

 

Profesionalci u CSR su se poneli neprofesionalno (opravdavali su postupke počinioca, umanjivali nasilje, upućivali neprikladne komentare i zbijali šale na vaš račun)

4

11

 

Profesionalci iz CSR su insistirali na pomirenju sa počiniocem i upućivali na partnersko savetovanje sa njim

1

14

 

CSR je ignorisao vašu prijavu nasilja ili su vas zaposleni ubeđivali da je povučete

4

10

 

CSR je sprovodio procedure za razvod i starateljstvo kao da niste prijavili nasilje

1

9

 

CSR je otpočeo procedure za oduzimanje roditeljskog prava počiniocu

2

7

 

CSR je pokrenuo postupak za oduzimanje roditeljskog prava protiv vas jer niste uspeli da zaštite dete/decu od nasilja koje čini vaš partner

3

8

 

CSR je pokrenuo postupak za izmeštanje deteta iz porodičnog doma kako bi se zaštitila detetova bezbednost, a da vam nije ponuđeno da dete bude smešteno sa vama

0

11

 

Ako ste napustili kuću bez deteta/dece, CSR vam je ponudio da omogući da dete/deca ostanu sa vama

1

9

 

Ako je identifikovano da je otac nasilan prema detetu, CSR je predložio model posećivanja u kontrolisanim/nadgledanim uslovima

3

8

 

Zaposleni u CSR su insistirali na slobodnom modelu prava oca da viđa dete uprkos činjenici da je identifikovano da je otac nasilan prema detetu/deci

0

9

 

Profesionalci u CSR su insistirali da dete/deca budu u kontaktu sa ocem, iako se dete/deca protive kontaktu

0

8

 

 

Zaključci

  1. Pokazalo se da su žene koje su preživele nasilje bile uglavnom zadovoljne odgovorima, odnosno, nivoom pažnje i brige koju su dobile u ustanovama zdravstvene zaštite. U odnosu na nivo zadovoljstva postupanjem / intervencijama policije i servisa socijalne zaštite (centara za socijalni rad) u odgovorima postoje veće varijacije: oko polovine ukupnog broja žena koje su prijavile nasilje konkretnim institucijama je bilo zadovoljno kako su CSR i policija reagovali u njihovom slučaju, dok ostale nisu / bile su delimično zadovoljne. Razlozi za (ne)zadovoljstvo su dalje analizirani.
  1. Na osnovu odgovora, izgleda da mogu biti identifikovati izvesni pozitivni aspekti policijskih intervencija; više od polovine ispitanica je primetilo da je intervencija policije bila brza (odmah su reagovali na prijavu nasilja), razgovarali su sa žrtvom u zasebnom prostoru / bez prisustva počinoca, dali informacije i/ili pamflete o dostupnim izvorima podrške i pomoći u lokalnoj zajednici i informisali žrtvu o njenim pravima, kao i o merama, koje će biti preduzete protiv počinioca, mogućnostima i procedurama za dalji kontakt (kako da dođu do informacija o slučaju) i bili su ljubazni prilikom razgovora sa žrtvom. Više od polovine ispitanica je, takođe, tvrdilo da je počinilac bio pritvoren, što nije kompatibilno sa rezultatima istraživanja o policijskom odgovoru na porodično nasilje. S druge strane, zabeleženi su zabrinjavajući nalazi u vezi sa ponašanjem, koje je strogo zabranjeno Istanbulskom konvencijom, kao i nacionalnim protokolima koji regulišu policijsko postupanje, kao što su pokušaji ubeđivanja žrtve da se pomiri sa počiniocem ili da povuče žalbu / prijavu. Ispitanice su se, takođe, žalile da su policajci bili neprijatni, kao i da su samo upozorili počinioca (ovo je u skladu sa nalazima prethodnih istraživanja koja su ukazivalo na to da izdavanje upozorenja počiniocu i dalje ostaje najčešći odgovor policije u slučajevima porodičnog nasilja; Branković, 2013)
  1. Ispitanice, odnosno žene koje su preživele nasilje u porodici, kao pozitivno u odgovoru centra za socijalni rad na nasilje, navode mogućnost da se razgovor obavlja bez prisustva počinioca, tendenciju da se žrtve informišu o nadleženostima centra, mandatu i procedurama u slučajevima nasilja, kao i o procedurama drugih institucija poput policije i sudstva, mandatu CSR u pogledu zaštite dece, izvorima pomoći i podrške u lokalnoj zajednici, i mogućnost traženja naloga zaštite od porodičnog nasilja. Generalno, deluje kao da su profesionalci u CSR propisno obaveštavali žrtve o njihovim pravima. Žene su takođe osećale da se prema njima postupalo sa poštovanjem, odnosno da su profesionalci bili ljubazni. Nažalost , uočeno je prisustvo drugih problema, prvenstveno problematična praksa u vezi sa roditeljskim pravima očeva, pitanja oko viđanja dece i starateljstva. Na primer, nekoliko ispitanica je prijavilo da je CSR pokrenuo postupak oduzimanja roditeljskog prava, uz obrazloženje da nisu uspele da zaštite dete / decu od nasilja koje je počinio njihov partner / muž. Ovakva, zabrinjavajuća praksa je identifikovana u istraživanjima na nacionalnom nivou (Branković, 2013; 2015)
  1. Treba imati na umu da se neke od napred identifikovanih praksi verovatno nisu dogodile nedavno, već u prošlosti, jer zapravo, većina ispitanica ima „dugu istoriju“ izloženosti nasilju i traženja pomoći od institucija. Ipak, odgovori ukazuju na postojanje brojnih nedostataka u institucionalnim odgovorima na nasilje. Imajući sve nalaze na umu, uloga autonomnih specijalizovanih ženskih servisa, koji rade na feminističkim princpima je još važnija. I to je jedan od razloga zbog kojih aktivnosti realizovane u ovom projektu treba da budu posmatrane kao relevantne.

 

  1. Konačno, može se zaključiti da su prethodna istraživanja, bazirana na dubinskim intervjuima sa ženama koje su preživele nasilje u Srbiji (primer, Branković, 2015) pokazala da su žene često razočarane institucionalnim odgovorom na nasilje prema ženama. Cilj istraživanja je bio da se ženama koje su preživele nasilje pruži mogućnost da procene koji faktori doprinose osećaju bezbednosti i slobode, i ponovnom izgrađivanju života nakon napuštanja nasilnog partnera, kao što je to urađeno nedavnim istraživanjem u Velikoj Britaniji, koje je poslužilo kao orijentir. (Kelly, Sharp i Klein, 2014). Shodno tome, istraživanje u Srbiji (Branković, 2015), oslanjajući se na teoretski okvir pomenutog istraživanja iz Britanije, bavi se pitanjem satisfakcije žena koje su preživele nasilje uslugama, koje pružaju javne institucije i servisima podrške, koje pružaju ženske organizacije. Žene koje su preživele nasilje su odgovarale na pitanje o tome kako i u kojoj meri su intervencije ženskih nevladinih organizacija i institucija uticale na njihovu borbu da se zaštite i da zaštite svoju decu, pre i nakon razvoda, kao i da naprave temelje „za novi život“. Pokazalo se da žene imaju različita iskustva sa institucijama zaduženim za zaštitu žrtava. Nekolicina ih je dobila podršku i ohrabrenje, dok su se mnoge druge ogorčeno žalile na pružene usluge, zapazile brojne nedostatke u institucionalnoj zaštiti i dale prilično sumornu sliku „borbe sa sistemom“, kako je jedna od njih navela. Na primer, žene su se žalile, često vrlo emotivno, na neefikasne i dugogodišnje sudske postupke, nepriličan način pristupanja njihovim potrebama u centrima za socijalni rad, na činjenicu da im odgovorne institucije nisu pružile dugotrajnu podršku ili na odsustvo generalne podrške u procesu „reizgradnje“ njihovog života nakon napuštanja nasilnog partnera.

REZULTAT 2

„ Ženske organizacije u Rasinskom okrugu su poboljšale dostupnost i kontinutet psihološke i pravne pomoći ženama koje su preživele rodno zasnovano nasilje“.

U osnovnom izveštaju su korišćeni sledeći podaci:

  1. Podaci o broju poziva na SOS telefon koje je primio Peščanik tokom 2014,
  2. Podaci o korisnicama SOS telefona u prvih sedam meseci tokom 2015, koji su dobijeni obradom podataka, koje Peščanik evidentira na svoj način prikupljanja podata (baza podataka)
  3. Podaci o ukupnom broju konsultantkinja koje pružaju podršku korisnicama Peščanika
  4. Analiza podataka prikupljenih iz upitnika o proceni kvaliteta usluga koje pruža Peščanik,koji su popunjavale korisnice (podaci su dobijeni na osnovu uzorka koji su činile učesnice koje su kontaktirale Peščanik u prvih sedam meseci tokom 2015.).

Prilikom pokušaja da se uporede podaci prikupljeni na kraju projekta sa onima iz osnovnog istraživanja, korišćeni su sledeći indikatori i izvori podataka:

  1. Dostupnost usluga ženama koje su preživele nasilje prema ženama, oslanjajući se na podatke o broju poziva na SOS telefon Peščanika; podatke o individualnim uslugama od strane konsultantskog tima tokom 2015 i 2016 (odnosno tokom ukupnog trajanja projekta), kao i podatke dobijene od partnerskih organizacija – sa naročitim fokusom na dostupnost servisa grupama žena koje su preživele nasilje, a izložene su višestrukoj diskriminaciji.
  2. Kvalitet usluga koje pruža Peščanik i partnerske organizacije (Romani Cikna i Ž kao Žene) iz perspektive korisnica, oslanjajući se na analizu odgovora iz upitnika za korisnice. Jedan od glavnih ciljeva analize je bio da se dobiju predlozi / preporuke za nove aktivnosti /vrste podrške koje bi se mogle uvesti u budućnosti imajući u vidu potrebe i očekivanja korisnica.
  3. Broj i kapaciteti konsultantkinja koje pružaju specijalističku podršku ženama koje su preživele nasilje prema ženama, naročito „novih konsultantkinja“ (koje su obučene tokom ovog projekta), kako bi se procenila održivost razultata projekta.

Dostupnost servisa ženama koje su preživele nasilje prema ženama: Poređenje sa podacima iz osnovnog istraživanja

U periodu od 1. januara do 25. novembra 2014., Peščanik je primio ukupno 133 poziva na SOS telefonu. U navedenom periodu, 47 žena je koristilo usluge Peščnika (Peščanik, Izjava za medije povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama, 25. novembar, 2014[27]). Kada se uporedi sa 2013. godinom, broj pruženih usluga je tri puta uvećan ( tokom 2013., Peščanik je pružao podršku samo onim ženama koje su direktno u njihovim prostorijama tražile pomoć).

Podaci o ukupnom broju poziva na SOS telefonu Peščanika; i ukupnom broju usluga koje pruža konsultantski centar Peščanika (uključujući individualne konsultacije i servise pravne podrške) tokom 2015., i 2016. su prikazani u tabelama ispod. Poslednja kolona sadrži podatke o ukupnom broju korisnica telefonskih konsultacija.

 

Tabela: Pozivi na SOS telefon Peščanika; Broj korisnica telefonskih konsultacija; individualne konsultacije i pravna pomoć koju pruža konsultantski centar Peščanika u svojim prostorijama i ukupan broj korisnica usluga tokom 2015.

Mesec

Broj poziva na SOS telefon

Broj korisnica telefonskih konsultacija (kumulativna frekvencija distribucije)

Broj individualnih konsultacija

Broj pruženih pravnih usluga

Januar

12

Nije primenljivo

14

5

Februar

10

Nije primenljivo

11

11

Mart

16

Nije primenljivo

14

10

April

12

Nije primenljivo

11

5

Maj

17

Nije primenljivo

7

3

Jun

16

Nije primenljivo

5

10

Jul

18

Nije primenljivo

13

12

Avgust

14

Nije primenljivo

12

6

Septembar

8

68 žena

5 muškaraca

11

10

Octobar

5

72 žena

5 muškaraca

6

5

Novembar

5

79 žena

6 muškaraca

8

8

Decembar

10

83 žene

8 muškaraca

8

7

TOTAL

143

83 žene

8 muškaraca

120

92

 

Tabela: Pozivi na SOS telefon Peščanika; Individualne konsultacije i pravna podrška koju je pružao konsultantski centar Peščanika u svojim prostorijama tokom 2016.

 

Mesec

Broj poziva na SOS telefon

Broj individualnih konsultacija

Broj usluga pravne podrške

Januar

11

11

9

Februar

9

15

8

Mart

13

10

6

April

8

11

8

Maj

15

11

6

Jun

15

8

9

Jul

6

n/a

2

Avgust

26

15

5

Septembar

12

15

8

Octobar

13

14

12

Novembar

7

11

8

Decembar

10

1

2

UKUPNO

145

122

83

 

Napominjemo da je napravljeno poređenje sa podacima iz osnovnog istraživanja i da su prikupljene dodatne informacije tokom intervjua i fokus grupa sa projektnim timom i partnerskim organizacijama. Iako navedeni kvantitativni podaci ne mogu u potpunosti da se porede sa podacima iz osnovnog istraživanja, kombinovanjem kvantitativnih podataka sa nalazima dobijenim kroz kvalitativne metode, može se doći do sledećih zaključaka:

  1. Broj poziva na Peščanikovom SOS telefonu se uvećao tokom 2015. (ukupno, 143) i 2016. (ukupno, 145), u poređenju sa 2014. (133).
  2. Broj servisa koje pruža konsultantski centar Peščanika, uključujući individualne konsultacije i pravnu podršku, može se posmatrati kao značajan. Međutim, nije moguće uraditi poređenje sa podacima iz osnovnog istraživanja.
  3. Dostupnost servisa manjinskim / marginalizovanim grupama je poboljšana: pre implementacije projekta, Romkinje i žene sa invaliditetom su retko kontaktirale SOS telefon Peščanika (pošto nisu postojali tačni podaci, potonje informacije su dobijene iz razgovora / fokus grupa sa projektnim timom Peščanika). Zbog aktivnosti koje su realizovane u saradnji sa partnerskim organizacijama, pružene su usluge za 11 Romkinja i 10 žena sa invaliditetom tokom 2015., i 8 Romkinja i 5 žena sa invaliditetom tokom 2016. godine.
  4. Dostupnost različitih vrsta konsultacija u Peščaniku je značajno uvećana u poređenju sa situacijom pre implementacije projekta: SOS telefon Peščanika je dostupan 23 sata nedeljno, pravna pomoć / podrška tri sata nedeljno, a online konsultacije se rade dva sata nedeljno. Dodatno, zbog uspešne implementacije projektnih aktivnosti usmerenih na razvijanje kapaciteta novih konsultantkinja (videti tekst koji sledi) konsultantske usluge sada pružaju i partnerske organizacije Romani Cikna (romska ženska grupa iz Kruševca) i Ž kao žena, Aleksandrovac čeitiri sata nedeljno, uključujući i besplatnu pravnu podršku u organizaciji Ž kao Žena. Jedna partnerska organizacija, Forum mladih sa invaliditetom, iz Trstenika nije uspela da učestvuje u projektnim aktivnostima, i saradnja sa njima je prekinuta.
  5. Na osnovu intervjua sa projektnim timom i konsultantkinjama, kao i sa korisnicama, ženama koje su preživele nasilje prema ženama, može se zaključiti da projektne aktivnosti obuhvataju novi oblik podrške korisnicama, koji su one povoljno ocenile. Organizovane su radionice psihodrame za korisnice, koje su facilitirale dve psihoterapeutkinje. Jedna se fokusirala na prevazilaženje psiholoških posledica iskustava traume nasilja prema ženama, osnaživanje korisnica i razvijanje sigurnosnih planova. Korisnice su naročito dobro prihvatile pravljenje individualnih sigurnosnih planova, kao i rad na temama kao što su transgeneracijsko nasilje, neefiksnost institucija, sprečavanje opasnih situacija u bućnosti. Druga radionica za korisnice je obuhvatala obuku o traumi nasilja, smanjivanje posledica traumatskog iskustva kroz psihodramske terapeutske intervencije, razvijanje osećaja bezbednosti i sigurnosti, učenje o strategijama samo –zaštite. Ideja o formiranju grupe samo podrške, koju bi činile sadašnje i bivše korisnice je proizašla kao rezultat ovih radionica, ali nije verovatno da će ideja biti i realizovana.
  6. Poslednje, ne i najmanje važno - aktivnosti rada sa zajednicom su sprovedene (neke od njih na volonterskoj osnovi, odnosno nisu planirane kao projektna aktivnost): održano je ukupno 8 radionica o nasilju prema ženama i mogućnostima dobijanja podrške od ženskih specijalističkih servisa za ruralne žene koje žive u Trsteniku, Varvarinu, Kruševcu i okolnim selima (Blaževo, Bogdanje, Vlajkovci, itd) kao i za Romkinje koje žive u dva romska naselja u predgrađu Kruševca. Ove aktivnosti rada sa zajednicom su vredne pažnje, osim što doprinose promociji postojećih (Peščanik) i novo osnovanih servisa (u partnerskim organizacijama), ove radionice su najverovatnije doprinele podizanju svesti. Može se pretpostaviti da su žene u ovim selima po prvi put u životu imale priliku da učestvuju u radionicama o nasilju nad ženama, i projektni tim i konsultantkinje su vrlo emotivno izrazile tokom intervjua da su žene iz sela bile dirnute ovim iskustvom.

Kvalitet usluga koje pruža Peščanik i partnerske organizacije (Romani Cikna i Ž kao Žene), iz perspektive korisnica

Kako bi se ocenio kvalitet rada prilikom pomaganja i pružanja podrške žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja, napravljen je upitnik kojim se analizirao nivo zadovoljstva korisnica uslugama koje pruža Peščanik (uključujući SOS telefon i Konsultantski centar) i partnerske organizacije Romani Cikna i Ž kao Žene, iz perspektive korisnica usluga. Dodatni podaci su dobijeni iz intervjua sa korisnicama.

 

Uzorak

Od ukupnog broja korisnica koje su kontaktirale Peščanik i partnerske organizacije tokom projekta, 30 je učestvovalo u istraživanju (20 korisnica Peščanika, 5 Romani Cikna i 5 korisnica Ž kao Žena).

Ovaj broj je obuhvatao samo korisnice koje su dolazile u kancelariju Peščanika i/ili partnerskih organizacija nekoliko puta (najmanje dva ili tri puta), uspostavile kontakt i stekle poverenje u konsultantkinje. Istraživanjem nisu obuhvaćene:

 

  1. Žene koje su trenutno u akutnoj situaciji nasilja ili
  2. Žene koje su tek počele da koriste usluge ili zvale SOS telefon samo jedanput, jer bi davanje upitnika tim ženama bilo problematično sa etičke tačke gledišta.

Procedura

Upitnik je popunjavan anonimno. Dat je ženama – korisnicama u trenutku kada su bile u kancelariji Peščanika ili partnerskih organizacija uz garancije da njihov identitet neće biti otkriven trećoj strani. Neke žene su kontaktirane i pitane za mišljenje putem telefona. telefonski i pitane za mišlenje.

Rezultati su prikazani ispod, u tabelama i grafikonima koji slede. Važno je da je bilo više ponuđenih odgovora na pitanja i da su učesnice mogle da izaberu više od jednog odgovora.

Pre svega, korisnice su pitane da daju ukupnu procenu konsultantskih usluga koje pruža organizacija na skali od 1-5, pri čemu 1 označava loše, 5 „odlično“. Prosečna ocena je bila 4, 88.

Od korisnica je takođe traženo da ocene kako su se osećale nakon prve konsultantske sesije, odnos sa konsultantkinjom, podesnost dobijene pomoći, da li smatraju da su im prekršena prava tokom pružanja usluga, itd. Takođe je ocenjena i njihova potreba za podrškom/pomoći u budućnosti; pitane su o vrstama podrške/pomoći koja nije pružena, ali bi trebalo da postoji u budućnosti. Rezultati su prikazani u grafikonima ispod:

 

Zaključci

  1. Generalno, kvalitet usluga se može označiti kao visok. Korisnice su pružene usluge ocenile izuzetno povoljno; osećale su da su poštovane i podržane, i smatrale da je ponuđena pomoć / podrška adekvatna njihovim potrebama / situaciji.
  2. Emotivna podrška, toplina, saosećanje i razumevanje su primarno važne korisnicama, i predstavljaju najvažnije aspekte usluga. Podrška / razumevanje je ono što su žene najverovatnije očekivale, ali nisu dobile od državnih institucija, i zbog ovoga je važno zadržati autnomiju i kvalitet usluge, naročito iskrenu i kontinuiranu emotivnu podršku.
  3. Korisnice veoma cene pristup konsultantkinja; kako su naznačile u odgovorima, imaju poverenje i razvile su topao odnos sa njima. Pokazivanje saosećanja i razumevanja s jedne strane i inspirisanje i podsticanje s druge su najcenjeniji aspekti konsultantskog pristupa. Potonji zaključak se može potkrepiti činjenicom da su skoro sve korisnice rekle da „konsultantkinje ne treba ništa da menjaju“ u svom pristupu. Ovo ukazuje na to da konsultantkinje treba da nastave da rade bez nekih naročitih promena u vezi sa pristupom ženama koje su preživele nasilje.
  4. Iako su svi rezultati izuzetno pozitivni, mogu se napraviti izvesne promene kako bi se poboljšao kvalitet usluga i/ili razvile nove:

 

  1. Praćenje u institucije bi obradovalo korisnice, što je razumljivo znajući da su mnoge imale problema prilikom traženja svojih prava i / ili loša iskustva sa službenicima tih institucija.
  2. Većina korisnica bi videla grupe samopomoći kao važne i korisne, i preporučljivo je uvesti ovu novu vrstu usluge
  3. Treba razmišljati o redovnijem kontaktu između konsultantkinja i korisnica; čini se da bi mnoge učesnice želele da imaju češće konsultantske sesije sa konsultantkinjama.
  4. Trenutno radno veme odgovara potrebama i očekivanjima većine korisnica, s obzirom da je samo nekolicina izrazila mišljenje da je potrebno duže radno vreme, kao i rad vikendom / praznicima

 

Održivost rezultata projekta: Broj i kapaciteti konsultantkinja koje pružaju specijalističku podršku ženama koje su preživele nasilje prema ženama i unapređena podrška ženama koje su višestruko diskriminisane.

 

Konsultantski tim Peščanika je operativan i nastavlja da radi na pružanju usluga.

 

Kada je reč o razvijanju kapaciteta konsultantkinja mogu se zapaziti značajna postignuća:

  1. Zahvaljujući aktivnostima u projektu, osnovani su novi servisi u vezi sa nasiljem prema ženama u organizacijama Romani Cikna iz Kruševca i Ž kao Žena iz Aleksandrovca. Shodno tome, pružanje usluga u Rasinskom okrugu, je ovim projektom prošireno.

 

  1. Jedan od rezultata pojekta, je da je obučeno 16 novih konsultantkinja; one sada rade u Romani Cikna (Kruševac), Ž kao Žena (Aleksandrovac) i u Peščaniku (tri nove konsultantkinje iz Peščanika su obučene tokom trajanja projekta). Interesantno je da aspekt projekta koji se odnosio na razvijanje kapaciteta nije obuhvatao samo „konvencionalnu“ vrstu treninga ( 32 sata osnovnog treninga) već i mentorski program: konsultantkinje Peščanika su podržavale nove konsultantkinje iz partnerskih organizacija tokom perioda od šest meseci i pomogle im da unaprede veštine. Partnerske organizacije su željno prihvatile ovaj novi vid podrške. Osim toga, nove konsutantkinje su pohađale radionice o specifičnim temama: femicid, seksualno nasilje, pravna podrška za žene koje su preživele nasilje prema ženama i posebni oblici nasilja i diskriminacije prema Romkinjama. Teme obuka su obuhvatale i pitanja vezana za višestruku diskriminaciju uopšte i konkretne potrebe Romkinja i žena sa invaliditetom. Na primer, radionicu o pravima Romkinja i posebnim oblicima diskriminacije Romkinja je održala dobro poznata romska feministička aktivistkinja; obuka je obuhvatala predloge o tome kako aktivistkinje drugih NVO-a mogu da doprinesu povećanju vidljivosti položaja Romkinja i njihovom osnaživanju, naprimer, pozivanjem Romkinja da govore ne samo o romskim pitanjima već i o drugim aspektima ženskih prava, pominjanje Romkinja u javnim govorima, organizovanje zajedničkih akcija, itd. Zahvaljujući tome, sve nove konsultantkinje su obučene da rade sa marginalizovanim grupama žena, naročito Romkinjama i ženama sa invaliditetom. Treninzi, kao i mentorski program doprineli su razvoju kapaciteta konsultantkinja. Potonje bi trebalo videti kao značajan doprinos više jezičnim specijalističkim servisima/servisima specijalizovanim da odgovore na konkretne potrebe žena koje su izložene višestrukoj diskriminaciji na lokalnom nivou.
  1. Čitav tim novih konsultantkinja je potpuno operativan (nije identifikovano odustajanje) i nastavio je da pruža specijalizovane usluge ženama iz većinske populacije kao i ženama iz grupa izloženih višestrukoj diskriminaciji. Ovo, takođe, treba videti kao jedan od glavnih rezultata projekta i faktor koji u najvećoj mogućoj meri, povećava šanse za održivost projektnih rezultata. S druge strane, treba istaći da su novim konsultantkinjama u partnerskim organizacijama potrebni dodatni / napredni treninzi i da njihove veštine treba dalje razvijati.
  1. Realizovane su aktivnosti usmerene na jačanje partnerstva među ženskim organizacijama u Rasinskom okrugu, uključujući dalji razvoj već postojeće Mreže žena Rasinskog okruga. Tokom projektnog perioda uspostavljeni su i kontakti i određena saradnja i povezovanje ove i Mreže Žene protiv nasilja. Održani su sastanci usmereni na razmenu iskustava u vezi sa pružanjem podrške ženama koje su preživele nasilje prema ženama, u kojima su učestvovale članice projektnog tima i konsultantkinje / predstavnice partnerskih organizacija. Na osnovu kvalitativnih podataka dobijenih za potrebe ovog evaluacionog izveštaja, održivost ovih oblika saradnje se ne može garantovati.
  1. Važno je pomenuti jedan interesantan neočekivan rezultat projekta: uz podršku Peščanika, osnovana je nova ženska grupa u malom gradu Brus.
  1. Tokom intervjua i fokus grupa, projektni tim/konsultatkinje/koordinatorke iz Peščanika, kazale su da su počele da koriste MARAK-ovu skalu kao sredstvo procene rizika, što se, po njihovom mišljenju može videti kao značajno poboljšanje u njihovom znanju i veštinama. Ovo se ne može verifikovati i, imajući na umu evaluacionu analizu i druga istraživanja o upotrebi ovakvih sredstava (primer), savetovala bih monitorisanje i praćenje uticaja primene MARAK-ove skale u budućnosti.

Dodatno, spovedena je temeljna analiza kapaciteta konsultantkinja.

 

Ispitivanje potreba i kapaciteta konsultantkinja[28]

Kako bi se analizirale potrebe i kapaciteti konsultantkinja, sprovedeno je istraživanje sa liderkama organizacija koje su uključene u projekat i ključnim osobljem koje pruža direktne usluge ženama koje su preživele nasilje. To uključuje konsultantkinje / volonterke iz Peščanika, koje poseduju dugogodišnje iskustvo u pružanju usluga), kao i „nove“ – one koje su nakon pohađanja inicijalne obuke u ovom projektu, nastavile da rade sa ženama koje su preživele nasilje pod supervizijom Peščanika, odnosno učestvovale u mentorskom programu.

 

Istraživanje je usmereno na:

  • Analizu uticaja koji je imala prva obuka i nivo satisfakcije kvalitetom obuke
  • Ispitivanje potreba konsultantkinja za daljim obukama (pored onih koje je Peščanik organizovao u okviru ovog projekta)
  • Procena kvaliteta saradnje između partnerskih organizacijama na projektu, i potencijalni prostor za unapređenje
  • Analiza znanja koje konsultantkinje imaju u vezi sa institucijama nadležnim za zaštitu žrtava
  • Procena kvaliteta i nivoa saradnje sa ključnim institucijama na lokalnom nivou u procesu rešavanja specifičnih slučajeva porodičnog / partnerskog nasilja (iz perspektive konsultantkinja)
  • Ispitivanje snaga i slabosti u procesu saradnje sa institucijama na lokalnom nivou (kroz davanje primera „dobre“ i „loše“ prakse) i iznošenje (mogućih) ideja za unapređenje
  • Identifikovanje želja i snova: konsultantkinje su pitane da napišu kako zamišljaju budućnost njihovih organizacija i da naglase kakva im je podrška potrebna (osim finansijskih sredstava) kako bi se „njihovi snovi ostvarili“.

Uzorak

U istraživanju je učestvovalo sedamnaest konsultantkinja, koje rade na pružanju direktnih usluga ženama koje su preživele nasilje.

Instrumenti

Za potrebe istraživanja, napravljen je upitnik za konsutantkinje kojim su pokrivena gore navedena pitanja. Upitnik za liderke partnerskih organizacija je obuhvatao (pored pitanja sličnih pitanjima iz upitnika za konsultantkinje) poseban deo u vezi sa pitanjima upravljanja i finansija.

Procedura

Upitnik (u štampanoj formi) je dostavljen konsultantkinjama tokom redovnih zajedničkih aktivnosti u vezi sa projektom. Upitnik je popunjavan anonimno (konsultantkinjama je rečeno da ne moraju da pišu imena), ali imajući na umu da je popunjavan u maloj grupi ne možemo biti sigurne da je anonimnost zapravo postignuta. Liderkama partnerskih oranizacija upitnici su dostavljeni putem elektronske pošte.

Ključni nalazi i zaključci

  1. Konsultantkinje su izuzetno zadovoljne sadržajem i kvalitetom incijalnog treninga, koji je organizovao Peščanik kao deo projektnih aktivnosti, kao i kontinuiranom podrškom konsultantkinja-mentorki, koje su obilazile partnerske organizacije (prema zajednički dogovorenom rasporedu) i obavljale superviziju za „nove konsultantkinje“. U odgovorima na otvorena pitanja u vezi sa utiscima o incijalnom treningu, konsultantkinje su iznele izuzetno pozitivna mišljenja (neke od učesnica ovog istraživanja su učestvovale u drugim treninzima koje je organizovao Peščanik, pored ovog koji je sprooveden u okviru ovog projekta), naprimer:

 

  • Vrlo sam zadovoljna, naročito jer smo imale praktične vežbe tokom treninga, ali i tokom čitavog projekta.
  • Obuka je bila odlična; facilitatorke su objasnile sve vrlo ilustrativno, pomogle su nam da zamislimo šta bismo mogle da uradimo u različitim situacijama.
  • Obuka je puno značila , jer smo naučile kako da razgovaramo sa žrtvama i kako da se ponašamo u različitim situacijama, na koji način možemo da pružimo najbolju pomoć i podršku. Potpuno sam zadovoljna i volela bih da učestvujem u sličnim obukama.
  • Ako bismo primenjivale sistem školskih ocena, od 1 do 5, ocenila bih obuku „5-icom“.
  • Bila sam vrlo zadovoljna, sve je sjajno objašnjeno i mnogo mi je značilo.
  • Obuka je bila odlična.
  • Bila sam zadovoljna sadržajem obuke; obuhvatila je dosta novih informacija. Po mom mišljenju , praktični rad je najvažniji, posebno rad sa ženama.
  • Zadovoljna sam ponuđenim informacijama, i naročito jer su facilitatorke bile otvorene i spremne da odgovore na sva moja pitanja i da govore o svojim iskustvima rada sa žrtvama!!! Atmosfera je takođe bila dobra!
  • Obuka je bila korisna i pokrila je sve što se moglo pokriti za dva vikenda (32 sata). Ali kasnije, tokom mentorskog rada koji je trajao tri meseca 2014, i šest meseci (tokom 2015), stekla sam dodatna znanja. Radionice su bile naročito dobre, bila sam na četiri radionice tokom 2014.; sve su bile korisne i pružile nam nova znanja.
  • Vrlo sam zadovoljna obukom na kojoj sam bila. Mislim da sam dobila neophodno znanje za rad na SOS telefonu i pružanje podrške žrtvama.
  • Izuzetno sam zadovoljna. Puno sam naučila, dobila podršku da na ovim pitanjima dalje radim i mentorke su u svakom trenutku bile spremne da odgovore na naša pitanja.
  • Pohađala sam 32-satnu obuku; pošto sam zainteresovana da radim kao konsultantkinja na SOS telefonu, volela bih da prođem dodatne obuke i poboljšam svoje kapacitete za ovu vrstu posla.
  • Prvenstveno sam bila zainteresovana za simulaciju razgovora sa ženom, pristup ženama sa invaliditetom i rad sa Romkinjama.
  • Treba pohvaliti sve mentorke koje su dolazile u naše prostorije. Njihova pomoć nam dosta znači jer ima nekih situacija u kojima smo pomalo nesigurne, ali onda one ’uskoče’ i zaista nas podrže i pomognu nam.

  1. Konsutantkinje su upitane da ocene koji delovi/teme inicijalne obuke su im bili najkorisniji (po njihovom mišljenju) za praktičan rad sa ženama koje su preživele nasilje prema ženama. Teme izlistane ispod mogu poslužiti mentorkama kao smernice na koje teme bi mogle da se fokusiraju u svom radu sa „novim konsultantkinjama“ ili koja pitanja bi trebalo dodatno „produbiti“ u (potencijalnim) dodatnim obukama.
  • Principi rada sa ženama
  • Specifičnosti rada na SOS telefonu
  • Feministički pristup nasilju prema ženama
  • Radionica „Moje iskustvo nasilja“
  • Predrasude o nasilju prema ženama
  • Aktivno slušanje, verbalni i neverbalni indikatori aktivnog slušanja
  • Prepreke u radu sa ženama koje su preživele nasilje
  • Stvaranje veza sa državnim institucijama
  • Fokusiranje na bezbednost i sigurnost žrtve
  • Simulacija rada sa ženom koja je preživela nasilje
  • Seksualno nasilje
  • Zaštita poverljivosti
  • Kako osnažiti ženu i podržati je da povrati samopuzdanje
  • Oblici nasilja prema ženama
  • Rad sa ženama sa invaliditetom, rad sa Romkinjama
  • Oblici nasilja prema ženama, krugovi nasilja, predrasude o nasilju prema ženama
  • Kratka istorija SOS telefona
  • Specifičnosti u vezi sa nasiljem prema Romkinjama i ženama sa invaliditetom
  • Razlike između pola i roda
  • Manifestacije nasilja u partnerskom odnosu

Jedna od konsultantkinja je na otvoreno pitanje dala odgovor koji može da ukaže na to da je i sama preživela (preživljava) nasilje i čak da je potpuno osvestila tu činjenicu tokom obuke. Preporučljivo je da se ovo uzme u obzir; čini se da je ovoj ženi potrebna podrška da reši sopstvenu situaciju (pre nego što počne da podržava žene koje su preživele nasilje):

Na mene je najveći utisak ostavila priča o vrstama nasilja, jer sam shvatila, da neko može biti nasilan prema vama, a da niste svesne toga jer zapravo ne znate da je to nasilje“.

  1. Deluje da je inicijalna obuka postigla nameravani efekat. Međutim, treba uzeti u obzir da su dodatni treninzi definitivno neophodni kako bi se ojačali kapaciteti konsultantkinja. Neke od njih nisu mogle da svojim rečima definišu na kojim principima bi trebalo da se bazira rad sa ženom koja je preživela nasilje. Nalazi istraživanja takođe pokazuju da većina konsultantkinja nikada nije bila na nekoj obuci o nasilju prema ženama (izuzev obuke koja je sprovedena tokom ovog projekta). Zapravo samo šest učesnica je odgovorilo da su prošle kroz neku vrstu treninga o nasilju prema ženama (sve su članice tima / volonterke Peščanika – iskusne konsultantkinje koje godinama rade na pružanju usluga korisnicama).
  1. Iznenađujuće je i zabrinjavajuće da većina „novih konsultantkinja“ nije pomenula da su im potrebni dodatni treninzi i nisu navele nijednu temu o kojoj bi želele da znaju više. Samo šest njih je predložilo teme (za potencijalne) dodatne treninge (spisak se nalazi ispod). Dodatno, od tih šest, tri su zapravo iskusne konsultantkinje koje rade u Peščaniku (prošle su kroz brojne obuke i žele da znaju više). Potonji nalazi se mogu tumačiti kao preterano samopuzdanje „novih konsultantkinja“. Možda se zbog činjenice da rade sa veoma podržavajućim mentorkama (kako su odgovori na pitanja jasno pokazali) još uvek nisu susrele sa pravim poteškoćama i preprekama u radu sa ženama.? U ovom trenutku nije moguće izvesti definitivan zaključak.

Spisak tema za dodatne obuke, kako su predložile konsultantkinje –učesnice u istraživanju, obuhvata sledeće (neke učesnice su predložile više od jedne teme):

  • Seksualno nasilje
  • Nasilje prema Romkinjama
  • Rad sa ženama sa invaliditetom
  • Specifični problemi žena koje su bile žrtve ugovorenog / prisilnog braka
  • Rad sa ženama koje su doživele seksualno uznemiravanje na radnom mestu
  • Žene u prostituciji
  • Rad sa ženama koje su preživele trafiking
  • Rad sa psihološki izmenjenim ženama
  • Specifična pitanja u radu sa ženama koje su preživele silovanje
  • Nasilje prema decom i starima
  • Nasilje i sigurnost ( kako bi ova tema bila jasnija, odgovor ove konsultantkinje će biti u potpunosti citiran, „Uvek mi je potrebno da proširujem znanje, pošto bih htela da držim obuke o nasilju prema ženama. Trenutno studiram menadžment i bezbednost i planiram da napišem master rad na temu sigurnosti žena u našoj opštini“)
  1. Konsultantkinje su vrlo povoljno ocenile saradnju sa Peščanikom na ovom projektu. Sve konsultantkinje iz partnerskih organizacija su dale ocenu 5 na skali od 1-5 (1 „loše“, 5 „odlično“). Većina konsultantkinja iz Peščanika je dala slične ocene. Može se zaključiti da su mentorski program i podržavajući pristup mentorki, verovatno doprineli pozitivnoj atmosferi.
  1. „Nove konsultantkinje“ nisu upoznate sa ulogama, nadležnostima i procedurama institucija na lokalnom nivou, prvenstveno kad je reč o centrima za socijalni rad. Upitane su da li konferencije slučaja o nasilju prema ženama organizuje centar za socijalni rad, kako centar za socijalni rad funkcioniše van radnog vremena, u hitnim situacijama, da li je njihov broj telefona dostupan korisnicama, kojim grupama korisnica se centar bavi, da li postoji mobilni tim za podršku ženama na lokalnom nivou, da li je lokalni centar formirao „interni tim“ za reagovanje u slučajevima porodičnog nasilja (kako je naloženo u zakonu), itd. Nijedna od njih nema te informacije. Imajući na umu da servisi za žene koje su preživele nasilje treba da ih informišu o njihovim zakonskim i institucionalnim pravima, i da im pomognu prilikom upućivanja na institucije, preporučljivo je da se u naredne programe podrške za „nove konsultantkinje“ uključe konkretne informacije o ulogama i nadležnostima lokalnih institucija u vezi sa zaštitom žrtava, kako bi mogle da ženama daju tačne informacije.
  1. Konsultantkinje su upitane da ocene kvalitet trenutne saradnje njihove organizacija sa lokalnim institucijama zaduženim za zaštitu žrtava (policija, centar za socijalni rad, tužilaštvo, sudovi, zdravstveni centri), i sa drugim relevantnim akterima u lokalnoj zajednici (škole, lokalne vlasti, lokalni mediji, besplatna pravna pomoć u opštini). Konsultantkinje iz Aleksandrovca su povoljno ocenile saradnju sa policijom i centrom za socijalni rad (na skali od 1 do 5), ali su saradnju sa tužilaštvom i sudijama ocenile kao izuzetno lošu. Jedna konsultantkinja je elaborirala:

„Kada je reč o centru za socijalni rad saradnja je relativno dobra. Prihvataju naše predloge i primenjuju ih u praksi. Lokalni Savet za rodnu ravnopravnost (u okviru lokalne vlade), odnosno koordinator/ka jednostavno ne želi da uspostavi saradnju. Saradnja sa lokalnom policijom je dobra; otvoreni su za naše predloge i upućuju žene na nas. Nemamo apsolutno nikakvu saradnju sa sudijama i tužiocima ili centrima zdravstvene zaštite. Oni uvek ignorišu sve naše pozive i aktivnosti“.

Druge konsultantkinje, aktivistkinje romske organizacije Romani cikna, nisu dale konzistentnu procenu; nekolko njih je pozitivno ocenilo saradnju sa školama, lokalnim vladama i centrima zdravstvene zaštite, dok se druge nisu složile.

Konsultantkinje iz Peščanika, su negativno ocenile saradnju sa svim institucijama na lokalnom nivou. Neke od njih su dale pojašnjenja poput,

  • „Državne institucije i dalje nisu dovoljno kompetentne da bi sarađivale sa našom organizacijom“.
  • „Problem je sledeći: državne institucije vide NVO-e kao rivale, a ne kao partnere u prevenciji i eliminaciji nasilja“
  • „Državne institucije postupaju neprofesionalno“.
  • „Institucije imaju predrasude o ženama koje su preživele nasilje, ne poštuju žene, umanjuju nasilje i diskriminatorne su prema ženama.
  • „Institucije ne prepoznaju rad NVO-a“

 

  1. Upitane da detaljnije opišu snage i slabosti saradnje i daju primere „dobre“ i „loše“ prakse saradnje sa institucijama u vezi sa konkretnim slučajevima nasilja, konsultantkinje nisu dale nijedan primer. Umesto toga, su navele generalne primedbe poput,
  • „Nema saradnje“
  • „Institucije ne rade svoj posao“

Samo je jedna konsutantkinja dala primere dobre i loše saradnje kako je navedeno,

  • „Dobar primer: Jednom je žene izmeštena iz zajedničkog doma i smeštena u sklonište za žene koje su preživele porodično nasilje. Organizovana je konferencija slučaja, na koju sam bila pozvana, i socijalna radnica koja je bila zadužena za njen slučaj je uputila ženu na našu organizaciju. Pružile smo joj podršku, išle sa njom kod tužioca , obezbedile besplatnu pravnu pomoć“.
  • Loš primer: Pamtim slučaj u kojem je sudinica bila totalno neinformisana i neizanteresovana za rodni aspekt nasilja prema ženama; dala je ženi pogrešne informacije. Centar za socijalni rad nije dobro uradio svoj deo posla, kao ni psiholog/škinja u centru zdravstvene zaštite. To je za rezultat imalo da je žena bila obeshrabrena, uplašena i jednostavno je odustala od borbe za svoja prava“.

Može se zaključiti da preopšte primedbe, nekonzistentni odgovori o saradnji sa institucijama, nedostatak konkretnih primera i/ili jasnog objašnjenja u vezi sa „propustima“ u saradnji oslikavaju da konslutantkinje nemaju dovoljno znanja i kompetencija. Jednostavno rečeno: ove žene moraju puno da uče.

 

  1. Odgovori o željama i snovima su bili inspirativni. U odgovoru na pitanje kako zamišljaju svoju organizaciju za pet godina, konsultantkinje iz Aleksandrovca su rekle sledeće:
  • Zamišljam svoju organizaciju kao instituciju, koja će biti u mogućnosti da zaštiti žene od svih oblika nasilja. Nadam se da ćemo moći i da im pomognemo finansijski. Takođe, nadam se da ćemo moći da imamo sklonište za žene.
  • Naša želja je da imamo nacionalni telefon i da imamo sopstvene prostorije
  • Nadamo se da ćemo razviti SOS telefon za podršku ženama koje su preživele nasilje, ojačati naše kapacitete, uspostaviti saradnju sa institucijama i napraviti zajednički tim za rešavanje slučajeva nasilja.
  • Da dobijemo nacionalni SOS telefon

Konsultantkinje koje rade u Peščaniku su odgovorile:

  • Zamišljam da ćemo jačanjem naših kapaciteta postati partnerke u nacionalnom SOS telefonu. Nadamo se da ćemo napraviti grupe samopomoći za žene koje su preživele nasilja i da ćemo imati tim pravnica koji će sve usluge pružati besplatno. Takođe da naš grad ima tim za borbu protiv nasilja
  • Zamišljam da imamo više članica na teritoriji čitave Srbije i mnogo bolju finansijsku podršku od državnih institucija.
  • Zamišljam Peščanik kao jaku žensku NVO, koja će moći da radi na prevenciji nasilja (sa mladim ljudima), pored posla koji već obavljamo
  • Kao zvaničnu organizaciju koja će pomagati ženama koje su preživele nasilje
  • Očekujem da se organizacija proširi
  • Nacionalni telefon i saradnju sa institucijama
  • Zamišljam da ćemo imati redovna finansijska sredstva, veći broj volonterki, i bolje razumevanje od dela institucija.

 

O čemu su sanjale žene koje rade u romskoj organizaciji Romani cikna?

  • Nadamo se da ćemo imati puno mladih Romkinja i Roma , voloterki i volontera, i puno novih aktivistkinja i aktivista
  • Zamišljam da smo u mogućnosti da pomognemo ženama da izađu iz situacija nasilja, da napredujemo u toj oblasti i da nam institucije pomažu u tome
  • Zamišljam nas kao dobro uhodanu organizaciju koja će biti poznat makar lokalnoj javnosti. Imaćemo veće prostorije i tim koji će biti dostupan svakog dana. I naravno zamišljam da imamo bolju saradnju sa institucijama, kako bi mogle da rešimo probleme žena
  • Zamišljam nas kao jaku, stabilnu organizaciju koja će biti poznata po dobrom radu
  • Organizacija će se proširiti i naša misija će biti ispunjena.

Kao zaključna primedba , može se reći da je ohrabrujuće što su konsultantkinje govorile o temi nasilja nad ženama u svojim odgovorima o budućnosti; prema tome, deluje da su dobile motivaciju i interesovanje da se bave ovom temom.

REZULTAT 3

„Mediji (5 TV stanica, 1 radio stanica, 2 internet medija i 1 časopis) u Rasinskom okrugu bolje razumeju koncept rodno zasnovanog nasilja i izveštavaju o njemu na rodno senzitivniji način.“

U osnovnom istraživanju, podaci prikupljeni o medijskom pristupu nasilju prema ženama na lokalnom nivou, upoređeni su sa onima dobijenim u istraživanjima, koja su sprovedena na nacionalnom nivou. Prethodne analize su, na žalost, pokazale da mediji ponekad krše etički novinarski kodeks i vređaju dostojanstvo žrtve zarad većeg tiraža.

Takođe je zaključeno da lokalni mediji „pružaju otpor“ ideji o formiranju postojane rodno senzitivne uredničke politike. Uprkos opštem utisku, identifikovana su izvesna poboljšanja u vezi sa ovim, koja mogu biti, kako je objašnjeno u osnovnom izveštaju, makar delimično pripisana trajnim i „tvrdoglavim“ aktivnostima Peščanika na polju podizanja svesti među predstavnicima medija uključujući i obuku za lokalne novinare i urednike o značaju menjanja medijske slike o ženama.

U osnovnom izveštaju je istaknuto i da je Peščanik radio na monitorisanju i praćenju medijskog izveštavanja i organizovao edukaciju za novinare više od deset godina , te da su konstantne aktivnosti u ovom pravcu doprinele pozitivnim promenama.

U okviru projekta su sprovedene različite aktivnosti, usmerene ka podizanju svesti medijskih predstavnika o značaju senzibilisanijeg izveštavanja o slučajevima nasilja prema ženama, uključujući već pomenutu obuku za novinare i pozivanje da izveštavaju o realizovanim akcijama.

Na osnovu analize projektne dokumentacije, kao i intervjua / fokus grupa sa projektnim timom, može se zaključiti:

  1. Postignut je značajan napredak u pogledu vidljivosti projektnih aktivnosti u lokalnim, pa čak i nekim nacionalnim medijima. Predstavnici medija su bili aktvni u ohrabrivanju žena da prijave nasilje institucijama, što se može videti kao važno postignuće. Kako je istaknuto u gore prikazanoj analizi u vezi sa Rezultatom 1, identifikovan je značajan porast broja prijava nasilja prema ženama institucijama, prvenstveno policiji i centrima za socijalni rad. U ovom kontekstu, može se obazrivo, zaključiti da se ovaj porast bar delimično može pripisati aktivnostima medija: njihov proaktivni stav i snažan naglasak na ohrabrivanju žena da prijave slučajeve nasilja.
  2. Peščanik je pokušao da iskoristi mogućnost da promoviše svoje i usluge partnerskih organizacija u medijima i javnosti, kao i da radi na podizanju svesti, kroz organizovanje javnih dešavanja, uličnih akcija i medijskih pojavljivanja. Može se primetiti da su projektne aktivnosti znatno medijski pokrivene. Oslanjajući se na indikator, kao što je procenat medija koji su izveštavali o makar polovini aktivnosti Peščanika, može se reći da je napravljen značajan napredak: na primer, lokalni časopis „Grad“ je izveštavao o projektnim aktivnostima (i drugim aktivnostima Peščanika) u svakom svom izdanju. Od 24 teksta, koji su objavljeni u novinama prošle godine, većina su bili neutralni u pogledu izveštavanja o ženi, odnosno nisu prikazivali žrtvu u negativnom, okrivljujućem svetlu. Tokom prošle godine, u Rasinskom okrugu , ukupno se 67 puta izveštavalo o aktivnostima Peščanika i Okružne Mreže žena i 11 puta o nasilju prema ženama , prilikom kojih je primenjen ovaj pristup. Teško je oceniti u kojoj meri se potonje može pripisati obuci koja je organizovana u okviru ovog projekta. Potrebna je temeljnija analiza kako bi se sa sigurnošću zaključilo da li je došlo do istinske promene u vezi sa senzibilnijim pristupom pitanju nasilja prema ženama, boljim razumevanjem problema (takođe i većim interesovanjem medija za istraživački pristup temi). Zapaženo poboljšanje u izveštavanju, mereno kvantitativnim (broj objavljenih tekstova) i kvalitativnim indikatorima (tendencija da se izbegava „senzacionalistički„ pristup i obrazac okrivljavanja žrtve) može se primetiti u slučaju lokalnog časopisa „Grad“.
  3. Sledeće činjenice treba uzeti kao važno postignuće u pogledu vidljivosti aktivnosti Peščanika na nacionalnom nivou - tokom ovog projekta, Peščanik je „uspeo da dosegne “ do relevantnih elektronskih medija i radio stanica, sa nacionalnom, pa čak i regionalnom frekvencom, kao što je N1 (kablovski informativni kanal, lokalni partner CNN-a; njihovi programi se emituju širom zemalja bivše Jugoslavije) i Radio Slobodna Evropa (emiter koji pokriva vest i/ dešavanja iz Istočne Evrope, Centralne Azije i Bliskog Istoka).
  4. Peščanik takođe koristi društvene mreže, prvenstveno Facebook, u cilju podizanja svesti, što deluje kao da ima izvesne rezultate: projektni tim tvrdi da se Facebook može posmatrati kao efektivno „sredstvo“ za „dopiranje“ do onih žena koje oklevaju da prijave nasilje bilo institucijama, bilo ženskim servisima podrške.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1][1] BELEŠKA: Ovaj izvetaj sam napisala u svojstvu nezavisne istraživačice konsultantkinje, ne u svojstvu članice GREVIO-a, nezavisnog stručnog tela koje montioriše primenu Istanbulske konvencije od strane država potpisnica. Stavovi i mišljenja izraženi u ovom izveštaju ne treba stoga da budu pripisani GREVIO-u niti tumačeni kao zajedničko mišljenje članova/ica ovog tela.

[2] Internet adresa Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu ličnih podataka http://www.poverenik.rs/en/pravni-okvir-pi/laws-pi/881-zakon-o-slob odnom-pristupu-informacijama-od-javnog-znacaja-preciscen-tekst-sl-glasnik-rs-12004-5407-10409-i-3610.html (Pristupljeno: 20 Jun, 2015)

[3] Beleška: Zakonske promene su usvojene u novembru 2016; uvedeno je nekoliko novih dela u Krivični zakon Republike Srbije (proganjanje, genitalno sakaćenje, prisilni brakovi, itd). Takođe je usvojen novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Dopunske odredbe nisu stupile na snagu, te prema tome nisu imale uticaj na realizaciju ovog projekta.

[4] Beleška: prevod trenutno važećeg Krivičnog zakona sa srpskog na engleski jezik je uradila OEBS Misija u Srbiji. Prevod je dostupan na internet stranici Ministarstva pravde i javne administracije www.mpravde.gov.rs/files/CRIMINAL%20CODE%20SERBIA.doc (Pristupljeno 1. Februara 2016)

[5] Član 194 (Nasilje u porodici) trenutno važećeg Krivičnog zakona (Službeni Glasnik Republike Srbije, 85/2005, 88/2005 – dopuna, 72/2009, 111/2009, 121/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) nalaže:

(1) Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(2) Ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja ili su učinjena prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.

(4) Ako je usled dela iz st. 1, 2. i 3. ovog člana nastupila smrt člana porodice, učinilac će se kazniti zatvorom od tri do petnaest godina.

(5) Ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona kojim se uređuju porodični odnosi, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

[6] Član 197 Porodičnog zakona (Službeni Glasnik Republike Srbije, 18/05, 72/2011, 6/2015) kaže:

(1) Nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.

(2) Nasiljem u porodici, u smislu stava 1 ovog člana, smatra se naročito:

  1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede;
  2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu;
  3. prisiljavanje na seksualni odnos;
  4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem;
  5. ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima;
  6. vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

(3) Članovima porodice u smislu stava 1 ovog člana smatraju se:

  1. supružnici ili bivši supružnici;
  2. deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo;
  3. lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu;
  4. vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri;
  5. lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu

[7] Branković, B (2013) Novosti iz budućnosti: Istanbulska konvencija i odgovornost države u borbi protiv nasilja nad ženama; Opšti servisi – Operacionalizacija principa dužne prilježnosti. Beograd: Razvojni program Ujedinjenih Nacija (UNDP), str.212 (na srpskom). Dostupno u elektronskom izdanju na:http://www.sigurnakuca.net/upload/documents/VestiIzBuducnosti.pdf

[8] Nadležna ministartva (Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike; Ministarstvo zdravlja; Ministarstvo obrazovanja; i Ministarstvo pravde i državne uprave) su razvila Posebne protokole, uključujući: Posebni protokol o ponašanju policijskih službenika u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama (usvojen u februaru 2013), Posebni protokol za akciju centra za socijalni rad – Uprava za starateljstvo u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama (usvojen u martu 2013), Posebni protokol Ministarstva zdravlja o zaštiti i lečenju žena koje su preživele nasilje (usvojen pre Opšteg protokola; u junu 2010), Posebni protokol za sudstvo u slučajevima nasilja prema ženama u porodici i partnerskim odnosima (usvojen u januaru 2014) i Proceduralni pregled koji treba da prate obrazovne institucije u slučajevima nasilja prema devojčicama i porodičnog nasilja, koji se u zakonu vodi i kao: Protokol o akciji prilikom reagovanja na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje (usvojen u aprilu 2010). Prevod Opšteg i Posebnih protokola na engleski (osim vezanog za sudstvo) su dostupni u publikaciji: Republika Srbija, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, UNICEF, UN Women i UNDP (2013). Multisektorska saradnja – institucionalni odgovor na nasilje nad ženama. Beograd: UNDP.

[9] Član 7 (Sveobuhvatne i koordinisane politike) paragraf 1. Istanbulske konvencije nalaže: „) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere za usvajanje i primenu delotvornih, sveobuhvatnih i koordiniranih državnih politika, koje obuhvataju sve relevantne mere za sprečavanje i borbu protiv svih vidova nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom i nude holistički odgovor na nasilje nad ženama.“

[10] Član 18 (Generalne obaveze) paragraf 1 Istanbulske konvencije definiše „Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede odgovarajuće mehanizme za delotvornu saradnju između svih relevantnih državnih organa, uključujući sudove, javna tužilaštva, organe unutrašnjih poslova, lokalne i regionalne uprave, kao i nevladine organizacije i ostale relevantne organizacije i lica u pružanju zaštite i podrške žrtvama i svedocima svih oblika nasilja obuhvaćenih Konvencijom, uključujući i upućivanje na opšte i specijalizovane službe podrške, navedene u čl. 20. i 22. ove konvencije.“

[11] Član 20 (generalni servisi podrške) Istanbulske konvencije kaže:

„1) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da žrtve imaju pristup uslugama, koje omogućavaju njihov oporavak od nasilja. Kada je to neophodno, te mere treba da obuhvataju sledeće usluge: pravno i psihološko savetovalište, finansijsku pomoć, stanovanje, obrazovanje, obuku i pomoć prilikom zapošljavanja.

2) Strane se obavezuju da preduzmu sve neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede žrtvama pristup uslugama zdravstvene i socijalne zaštite, kao i adekvatnu opremljenost tih službi i obučenost zaposlenih za pomoć žrtvama i njihovo upućivanje na odgovarajuće službe.“

[12] Istraživanje je sprovedeno od marta do oktobra 2014 i analiza je bazirana na podacima o slučajevima porodičnog nasilja koje su pružile relevantne institucije i ministarstva. Podaci su traženi od navedenih ministarstava i institucija: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstvo zdravlja, kancelarija javnog tužioca, Apelacioni sud za prekršaje i Vrhovni kasacioni sud. Nacionalne institucije i ministarsta su dale nepotpune podatke. Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih pitanja, i socijalne politike je predallo podatke iz 101 centra za socijalni rad od ukupno 176 centara na teritoriji Srbije. Broj institucija obuhvaćenih ovim istraživanjem je značajan i prema tome bi se uzorak odgovornih zvaničnika i institucija trebao posmatrati kao eprezentativan za Srbiju. U šesnaest nasumično odabranih opština podaci su priklupljani pomoću upitnika koji su dostavljeni centrima za socijalni rad , policijskim stanicama, centrima primarne zdravstvene zaštite, prekršajnim sudovima, kancelarijama javnog tužilaštva i lokalnim vladama. Dodatno, organizovane su terenske posete kako bi se analiziro razvoj dogovora o saradnji između institucija i organizacija na lokalnom nivou, i ako da kako s u ti dogovri realizovani u praksi.

[13] U poglavlju Posebnog protokola (2013) koje govori o procedurama usmerene procene i planiranja mera/usluga u pravcu pružanja podrške korsnici – žrtvi nasilja, naglašeno je da profesionalno mišljenje mora da sadrži, između ostalog, „Procenu mogućnosti lokalne zajednice i dostupnost: opis i procenu organizovanih institucionalnih i vaninstitucionalnih obllika podrške i pomoći z korisnicu – žrtvu porodičnog nasilja, u lokalnoj zajednici, što bi im omogućilo da prevaziđu problem i posledice pretrpljenog nasilja (obrazovanje, zdravstvena zaštita, zaposlenje, socijalna pomoć, nevladine organizacije, itd).“

[14] Član 3, paragraf 3 kaže: Mere preduzete u skladu sa ovim članom će kada je odgovarajuće uključiti sve relevantne faktore, kao što su vladine agencije, nacionalne, regionalne i lokalne parlamente i vlasti, nacionalne institucije za ljudska praca i organizacije civilnog društva.“

[15] (Član 8 (Finansijska sredstva) Istanbulske konvencije nalaže sledeće: „Strane će dodeliti odgovarajuće finansijske i ljudske resurse za adekvatnu implementaciju integrisanih politika, mera i programa za prevenciju u borbu protiv svih oblika nasilja koji su obuhvaćeni ovom Konvencijom, uključujući i one koje sprovode organizacije cvilnog društva i nevladine organizacije.“

[16] Član 9 (nevladine organizacije i civilno društvo) nalaže: „Strane će prepoznati, ohrabriti i podržati na svim nivoima, rad relevantnih nevladinih i organizacija civilnog društva koje su aktivne u borbi protiv nasilja nad ženama i uspostaviti efektivnu saradnju sa ovim organizacijama.“

[17] Član 13 (Podizanje svesti) ističe „ strane će promovisati ili sprovoditi redovno i na svim nivoima kampanje ili programe za podizanje svesti, uključujući u saradnji sa nacionalnim institucijama za ljudska prava i telima za ravnopravnost, nevladinim i organizacijama civilnog društva, naročito ženskim organizacijama, kada je adekvatno, kako bi povećavale svest i razumevanje opšte javnosti o različitim manifestacijama svih oblika nasilja koje pokriva ova Konvencija, posledicama koje ono ima na decu, i potrebi da se takvo nasilje spreči.

[18] Član 24 Istanbulske konvencije kaže: „Član 24. Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere za uspostavljanje non-stop (24 sata dnevno, sedam dana u nedelji) besplatne SOS telefonske linije, koja pokriva celu zemlju, radi davanja saveta pozivaocima u poverljivoj formi ili čuvajući njihovu anonimnost u vezi svih vidova nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom.“

[19] Član 22 Istanbulske konvencije (Specijalizovani servisi podrške) nalaže „1) Vodeći računa o odgovarajućoj geografskoj rasprostranjenosti, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i omoguće, odnosno obezbede neposredne kratkoročne i dugoročne specijalizovane usluge podrške za svaku žrtvu, koja je bila izložena bilo kom delu nasilja obuhvaćenog ovom konvencijom.“

  1. Strane će obezbediti ili organizovati specijalizovane ženske servise podrške za sve žene žrtve nasilja i njihovu decu.

[20] Eksplanatorni izveštaj Istanbulske konvencije dalje nalaže odredbe u Članu 22: ulogu specijalizovanih servisa i obavezu države da ih podržava, uključujući finansijski.

„131. Dopunjujući obaveze sadržane u Članu 20, ova i sledeće odredbe zahtevaju od stranaka da uspostave ili organizuju dobro opremljeni sektor specijalizovane podrške.

  1. Cilj takve specijalizovane podrške je da osigura kompleksan zadatak osnaživanja žrtava putem optimalne podrške i pomoći koja odgovara njihovim specifičnim potrebama. Većina navedenog se najbolje osigurava kroz ženske organizacije, obezbeđivanje servisa podrške, na primer, od strane lokalnih vlasti sa specijalizovanim i iskusnim osobljem koje ima detaljna znanja o rodno zasnovanom nasilju. Važno je osigurati da su ovi servisi rasprostranjeni u celoj zemlji i dostupni svim žrtvama. Dodatno, ovi servisi i osoblje moraju da budu u mogućnosti da se bave različitim vidovima nasilja koje obuhvata ova konvencija i pružaju podršku svim žrtvama uključujući i one do kojih je teško doći. Vrste podrške koju takvi servisi moraju da nude uključujući i skloništa i bezbedan smeštaj, neposrednu medicinsku pomoć, prikupljanje forenzičkih medicinskih dokaza u slučajevima silovanja i seksualnog nasilja, kratkotrajno i dugotrajno psihološko savetovanje, oporavak od traume, pravno savetovanje, zagovaranje, SOS telefone koji bi usmeralavali žrtve na adekvatne vrste usluga i specifične usluge za decu žrtve ili svedoke.“

[21] Branković, Biljana (2015b) Multisektorska saradnja:Obaveza ili pusta želja? Beograd: Razvojni program Ujedinjenih Nacija (UNDP), str. 113. (na engleskom jeziku); Dostupno na internet stranici UNDP-a:http://www.rs.undp.org/content/dam/serbia/Publications%20and%20reports/English/UNDP_SRB_Multisectoral%20cooperation.pdf

[22]Branković, Biljana (u pripremi). Istraživanje situacijie u više zemalja o servisima u vezi sa nasiljem nad ženama- Nacionalno istraživanje: Srbija (konačni izveštaj o istraživanju). Beograd: UN Women (na engleskom jeziku)

[23] Centar za socijalni rad, Kruševac (2016). Godišnji izveštaj oo aktivnostima centra za socijalni rad u Kruševcu za 2015.

[24] Obuke je organizovao Autonomni ženski centar, jedna od partnerskih organizacija na ovom projektu.

[25] Ni sadžaj treninga, ni sadržaj testa koji je korišćen tokom treninga nije prijavljen. Samo je objašnjeno da test sadrži 20 pitanja koja su u vezi sa porodičnim nasiljem. Pitanja koja su adresirana tokom treninga mogu se delimično rekonstruisati na osnovu komentara koje su učesniici treninga ostavljali u evaluacionim upitnicima koje su dobili na kraju obuke.

[26] Autonomni ženski centar (2015). Izveštaj o realizaciji obuke za profesionalce u Kruševcu, Manuskript, interna dokumentacija projekta

[27] Internet stranica Peščanika, datum: 25. novembar 2014, , http://www.udruzenjepescanik.org/aktuelnosti/333-saopstenje-povodom-medunarodnog-dana-borbe-protiv-nasilja-nad-zenama-i-radu-sos-telefona-udruzenja-zena-pescanik

[28] Uradila sam ovu analizu za potrebe osnovnog istraživanja; medjutim, rezultati u vezi sa potrebama i kapacitetima konsultantkinja su takođe obuhvaćeni i ovim evaluationim izveštajem, prvenstveno da bi se naglasilo da „novim konsultantkinjama“ iz partnerskih organizacija treba dodatna/napredna obuka kako bi se osigurala održivost projektnih rezultata.

Donatorke

Ženske mreže

Kancelarija

  • Obilićeva 50/2
    Kruševac, Srbija

Podržite nas

Pratite nas