KAKO NAUČITI SLONA DA VOZI BICIKLU

Aktivistkinje koje pružaju podršku ženama u situaciji nasilja dobile su poruku da se „drže“ zajedno i budu uporne bez obzira na ponašanje i odluke vlasti, a predstavnici/e vlasti i institucija podsećanje da ni ovog ni sličnih okruglih stolova, tribina, panela, diskusija… ne bi bilo bez feministkinja, njihovog rada, posvećenosti, neustrašivosti, želje, jer… Temu nasilja prema ženama nikada nije bilo lako učiniti važnim delom političke agende. Nije ni danas. U Srbiji kao ni u Austriji.

Ovo bi mogao biti jedan od zaključaka sa okruglog stola održanog 19. aprila u maloj sali Kruševačkoj pozorišta u čijem je radu učestvovala draga gošća Udruženja žena Peščanik i Mreže žena protiv nasilja, Renate Egger, psihoterapeutkinja, konsultantkinja za rad sa ženama sa iskustvom nasilja u Beču. Da čuju Renatu, ali i jedna drugu, u Kruševac su došle i konsultantkinje SOS servisa iz Vranja, Vlasotinca, Leskovca, Novog Pazara, Kragujevca, Kraljeva i Novog Bečeja, kao i aktivistkinje ženskih prava iz gradova Rasinskog okruga, Aleksandrovca, Trstenika i Brusa. Na okruglom stolu učestvovali/e su predstavnici/e institucija u gradovima Rasinskog okruga (ne sve i ne svi koje smo pozvale, niti svi/e koji/e su obećale).

Nakon pozdravne reči Snežane Jakovljević, Peščanik, Lepa Mladjenović, Autonomni ženski centar psihoterapeurkinja i jedna od osnivačica prvog SOS telefona u Srbiji, 1993, koja je moderirala okrugli sto, navela je rezultate istraživanja iz Kembridza, sprovodjenog tokom poslednjih 20 godina. Naime, na osnovu podataka u 70 zemalja o ženskim organizacijama koje rade na temu nasilja nad ženama, zaključeno je da su te organizacije zapravo jedine pokretačice društvenih promena za žene koje žive u nasilju. I to bez obzira da li je i koliko država bogata ili siromašna, bez obzira da li je na vlasti takozvana leva ili desna opcija i bez obzira na to koji je procenat žena na mestima odlučivanja. Da nema ženskih organizacija, ne bi bilo ni zakona, ni priče o nasilju prema ženama. Na spisku Ujedinjenih nacija danas je oko 200 organizacija koje osnivaju skloništa, SOS telephone… Ali još uvek mora mnogo da se radi, rekla je Lepa Mlađenović, a posebna pažnja mora se posvetiti ogromnom problemu seksualnog nasilja. Lepa Mlađenović je, dalje, istakla da je Ženska mreža protiv muškog nasilja u Srbiji deo svetske ženske mreže i sve što se radi ovde, važno je za ceo svet… Neophodno je, kazala je, da lokalne samouprave uzmu SOS telefon u svoj njegovoj ozbiljnosti jer je rad na SOS telefonu izuzetno važan iako uglavnom nevidljiv, on je zapravo ključna baza da bi zlostavljane žene uopšte mogle da koriste zakone.

Renate Egger, gošću iz Austrije, Lepa je predstavila kao feministkinju sa stažem od 30 godina i jednu od aktivistkinja koje su u Austriji počele da rade na novom modelu za borbu protiv nasilja u porodici i članicu komisije za implementaciju novog zakona o zaštiti žena koje su preživele nasilje.

Istorija sada već čuvenog austrijskog modela podrške i zaštite žena u situaciji nasilja počinje sedamdesetih godina prošlog veka okupljanjem žena iz feminističkog pokreta i studentkinja i njihovim razgovorima o položaju žena u austrijskom društvu.

To bih nazvala prolećem u Austriji, kazala je Renate Egger. – … Kad smo počele da idemo od jedne do druge institucije i govorile da je neophodno napraviti sklonište za žene koje preživljavaju muško nasilje, odgovori su bili da u Austriji nema nasilja. Naprotiv, govorili su, žene su te koje prebijaju muškarce; u novinama su se mogle videti šale kako pijani muž dolazi kući, a žena ga čeka sa oklagijom.

Odlučnost, glasnost, razmena informacija i podrška koje su organizacije i feministkinje pružale jedne drugima ipak su dali rezultate i 1978., u Beču je osnovano prvo sklonište za žene u situaciji nasilja. Feminsitkinje su sebi, dalje, postavile zadatak da „osvoje“ policiju jer je to institucija dostupna građanima i građankama 24 sata. Danas svaki policajac i policajka u Austriji prolazi obuku o problemu nasilja prema ženama… Mnogo je teže bilo ostvariti vezu sa sudstvom… Renate je navela da je 90-tih godina prošlog veka organizovana konferencija o borbi protiv porodičnog nasilja i pozvane su feministkinje iz Minesote, SAD, čak i jedan bivši nasilnik da ispriča svoje iskustvo (uhapšen u SAD, nije mu dozvoljeno da se vrati kući, nije više mogao da viđa decu i to je promenilo i način njegovog razmišljanja) i svi su govori bili u prilog sveobuhvatne intervencije, odnosno koordiniranog rada centara za socijalni rad, policije, krivičnog i građanskog suda i ženskih organizacija.

Trećeg maja 1997., austrijski savezni zakon o zaštiti od nasilja je stupio na snagu. Osnovno je da policija i sudstvo treba da rade tako da prava i život svake osobe koja je preživela nasilje budu zaštićena.

2006. saveznom zakonu je pridodat deo o uznemiravanju i proganjanju kao krivičnom delu. Nasilnik koji uznemirava ili proganja ženu ne sme da je kontaktira, da se pojavi u kući, na radnom mestu ili u školi ili obdaništu u koje deca idu. Nije dozvoljeno ni da je kontaktira preko treće osobe. U junu 2009., u zakon je uneta nova odredba o oštrijem kažnjavanju ponovljenog nasilja.

U ovom trenutku, prema Renatinim rečima, u Austriji postoji 26 skloništa, 6 posebnih savetovališta, u svih 9 distrikata postoji bar po jedan program za intervencije za nasilje i po jedan za trafiking žena. Još uvek nemamo dovoljno skloništa, ali prema saznanjima iz 2012., 8000 nasilnika je izbačeno iz kuća…

Učesnice/i okruglog stola postavljali su Renati Egger brojna pitanja: o saradnji sa centrima za socijalni rad (uloga centara je drugačija od zemlje do zemlje i u Austriji se razlikuje od Srbije pa je i odnos drugačiji), kako se finansiraju SOS telefoni i skloništa (na razne načne, kazala je Renate, u Beču naprimer novac dolazi sa nivoa distrikta /okruga), da li rad sa nasilnicama daje razultate (Ne baš!) traženo je detaljnije objašnjenje i informacije o pokretanju spora o ponašanju policije i sudija…

Najvažnije što treba naučiti, zaključila je Renate Egger, je da mora postojati zajednička intervencija protiv nasilja i da ne postoji samo jedan način borbe protiv njega.

… O SEMINARU
petak, 19.04. – subota, 20.04.2013., Vrnjačka banja

Polazeći od činjenice da rad sa traumom takođe izaziva traumatizaciju koja može biti sekundarna ili indirektna ili pak takozvani umor od saosećanja, Renata Egger je u nastavku seminara, u subotu, demonstrirala tehnike i vežbe prevencije burnouta, koje konsultantkinje mogu da primene u radu sa klijentkinjama ali i same na sebi /sa sobom. Reč je o različitim tehnikama disanja, opuštanja, vizuelizacije, postavljanja granice. Konsultantkinje su bile konstruktivne, radoznale i zainteresovane, učestvovale su u vežbama, iznosile svoja razmišljanja i iskustva, postavljale pitanja. Interesovalo ih je kako se na najbolji način zaštiti od posledica indirektne traumatizacije ako je od nje već nemoguće pobeći samim tim što radimo sa osobama koje su doživele trauma. Renata je kazala da ne postoji jedan odgovor na to, kao možda ni na bilo koje drugo pitanje, ono što ona smatra važnim je formiranje dobre socijalne mreže podrške i sistema vrednosti, da se odvoje privatni i javni život koliko je moguće, negovanje sebe uz pomoć spiritualnosti ili dodir sa prirodom, razmenom sa feministkinjama bilo pojedinačno ili kroz sastanke celog tima… Upitnik samoprocene takođe može biti od koristi u spoznavanju gde se nalazimo i da li nam, koliko i kada preti burnout. Naravno, suprevizija je, takođe, od ogromne važnosti.

Renate je učesnicama podelila i različit handout materijal kako bi one mogle da provere stepen sopstvene opterećenosti i stanja u kojem se nalaze u takozvanom krugu razvoja i manifestovanja sindroma sagorevanja (od mentalnog pritiska da se bude uspešna i u vezi sa tim intenzifikacije angažovanja, preko ignorisanja konflikta i / ili problema, gubitka osećanja za sopstvenu ličnost, emocionalne praznine i depresije do totalnog burnout-a i iscrpljenosti), da prepoznaju signale, koji ukazuju na sagorevanje kao što su emocionalni umor (hroničan umor, pad imuniteta, odsustvo sna…), depersonalizacija (negativni stavovi prema koleginicama, prema klijentkinjama, osećanje krivice, izbegavanje situacije i rada…) i neefikasnost (osećanje bespomoćnosti, neuspešnosti I neefikasnosti…).