Krf, po drugi put

               Umesto u Igumenicu, pa na trajekt, zbog štrajka radnika brodskih službi u Grčkoj, autobus se uputio u Sivotu. Vodič je kazao da nas tamo čeka brod, koji će nas prevesti do Kavosa, odakle ćemo autobusom do Moraitike. Kazao je da je naša agencija bila „snalažljiva“ i da drugi autobusi moraju da lutaju a „mi smo sve dogovorili“, samo treba da se, kazao je, „ušunjamo“ u grad, da dođemo do obale i uđemo u čamac. Ušunjavanje je počelo zaustavljanjem spratnog autobusa u centru Sivote, istovaranjem oko stotinak kofera, koje je otrpilike isti broj putnika i putnica vukao 10-tak minuta putem popločanim kamenom do plaže. Brod nas je zaista čekao na doku, uneli smo stvari i seli. Kapetan se nije pojavljivao, kao ni vodič, kojeg smo gledale kako šeta obalom i govori u mobilni telefon. Najzad je došao da nam kaže da se kapetan boji da će snositi posledice ako nas, uprkos odluci o štrajku, preveze do Krfa. Moja prijateljica i ja smo kazale da on, kao predstavnik agencije kojoj smo uplatile putovanje, treba da se izvini putnicima i putnicama i zamoli nas za strpljenje. Muškarci na brodu su ćutali. Neka žena je rekla da ne treba da napadamo vodiča. Mlatarajući repom, patrijarhat se zlurado kikotao iznad naših glava. Vodič mu je namignuo. Član družine bio je, još od Predejana u kojem sam mu prišla da ga zamolim da uključi grejanje, i vozač. Ogovorio je:

                - Ne mogu svima da ugodim. Neki putnici kažu da im je vrućina.

                - Meni nije, a i ja sam putnica. Valjda vozite autbus zbog svih nas?

                Pogledao me je tako da sam morala da budem sigurna, pa sam pitala: Ili zbog sebe?

                To nije bilo bog zna kakvo pitanje, ali stavilo ga je na iskušenje. Pogledao je iznad moje glave i kazao: Za sebe.

                Ipak je uključio grejanje kada smo ušli u autobus, kao što je i vodič uspeo da se dogovori sa kapetanom i brod je, nakon nekoliko sati boravka u Sivoti, krenuo do Kavosa. U Kavosu su spustilli stepenice, pa smo sišli na plažu u pesak. Zamišljala sam da smo u Dominikanskoj republici, dok me nije prenuo glas žene koja je u ruci držala slomljenu dršku kofera. Pomogla sam joj da iznese kofer do asfalta, gde su nas čekala dva autobusa koji su nas prevezli do Moraitike.

Moraitika, plaža

Sa reke Mezongi...

                Prošle godine sam bila prvi put na Krfu. Pri povratku, još na trajektu, odlučila sam da naredne, odnosno ove 2018, budem ovde 20 umesto 10 dana. I evo me, u istom mestu, u istoj kući, sa nekima od istih ljudi. Šta se promenilo? Verovatno sve, uključujući i mene, iako to možda nije vidljivo na prvi pogled. Vila i dalje deluje neuredno iako je sveže okrečena u oker žuto i podseća me, u isto vreme, na kuću na divljem zapadu i špansku hacijendu ili to kako zamišljem te dve. U dvorištu je uzvišenje sagrađeno od dasaka, kao neka pozornica okružena travom, veštačkom, na šta su ukazivali spojevi različitih delova travnatog pokrivača.  

             Moje letovanje takođe je bilo sastavljeno od delova, tačnije od dva dela. Prvih 10 dana provela sam sa jednom, sledećih 10 sa drugom prijateljicom. Ponovo sam išla na Paxos i Antipaksos. Prošle godine sam uplatila mesto na brodu, na kojem je bilo oko 200 ljudi i sve vreme se nisam pomerala sa stolice, jer da jesam, neko bi seo na nju i morala bih da odem na palubu, među još veću gužvu. Sada sam se vozila brodom koji može da primi oko 70 ljudi, sa kapetanom i njegovom partnerkom koji su nas tokom vožnje počastili uzom, pivom i kola kolom, a na samom kraju i sirtakijem za koji su dobili bakšiš od nekoliko putnika i putnica.

                Brod je krenuo sa reke Mezongi, koja se u istoimenom mestu uliva u more. Na njemu nije bilo vodiča; najvažnije stvari objašnjavao je sam kapetan. Neka devojka je spavala naslonjena na rame muškarca pored nje, pa se probudila i pojela kroasan. Jedan par sedeo je nedaleko od njih na klupi kod zadnjeg dela broda i žena je fotografisala predele pored kojih smo prolazili: Lefkimi, Kavos i južni kraj ostrva, a potom je dala aparat muškarcu i on je slikao nju, uglavnom u istoj pozi – smešak, veoma svetao ten, tamna kosa koju je vetar gurao prema nazad. Žena srednjih godina, možda mlađa od mene, možda starija, govorila je često i glasno, kao da je jedino ona i govorila, na grčkom se obraćala kapetanu, vikala bi a potom prasnula u smeh koji najčešće opisuju kao grleni. Moja prijateljica je kazala: Dođe mi je da je zadavim.

 

Kad ono i tamo korupcija...

                Jedan dan provele smo u gradu Krfu. On je bio pun đubreta, složenog u kese doduše, ali opet, na svakom ćošku, pored kontejnera, stajala je gomila djubreta. Neko je rekao da je to zato što su radnici na održavanju čistoće štrajkovali. Priča o djubretu na Krfu je složenija od napomene da komunalni radnici štrajkuju. Ispričala mi je ju je jedne večeri Katerina, jedna od mojih prošlogodišnjih grčkih prijateljica – ona koja je medicinska sestra, koja je izvesno vreme radila u veterinarskoj stanici, a posle je otvorila butik jer voli odeću. Ovoga leta, nekoliko dana po dolasku na Krf, potražila sam je u butiku, međutim, tamo je bila žena srednjih godina, koja nije znala ni reč engleskog pa sam otišla ne baš sasvim sigurna da li je ona Katerinina mama ili će Katerina postati mama. Ispostavilo se da je reč o ovom prvom, jer se Katerina, koju sam ponovo potražila nekoliko dana kasnije spremala za operaciju žuči. Jedva sam je prepoznala, od prošle godine istanjila se. Objasnila mi je da je smršala 11 kilograma zbog predstojeće operacije ali je u međuvremenu vratila pet. Kada je otišla kod doktora, on joj je tražio 500 evra „za kafu“. Pitala sam da li misli na mito kada kaže „kafa“; naravno da misli, odgovorila je. Jedne večeri sele smo u njen omiljeni bar na plaži i naručile pivo uz koje je priča o djubretu lakše klizila. Grad Krf je, ispričala je Katerina, dobio novac od vlade da sagradi deponiju, ali to nije učinio a pare je „pojeo“. Sada hoće da „uvale“ djubre njima na jugu Krfa, ali jug se organizovao i postavio stražare na potencijalnom mestu za izdgradnju deponije. Gradske vlasti su bile prinuđene da noću poliju djubre petrolejom i zapale ga, što nisu smele da urade. Vlada im neće ponovo dati pare?, pitala sam. Neće, kazala je Katerina a ni ona im, rekla je, ne bi dala. Pošto smo zašle u politiku, nisam propustila da je pitam šta misli o sporazmu Grčke i Makedonije o imenu ove druge. Kazala je: „Relaksirana sam. Mi, Grci, znamo ko smo.“

               Razgovor sa Katerinom desio se posle posete gradu Krfu, u kojem smo odmah po silasku iz autobusa, moja prijateljica i ja otišle da se okupamo ispod tvrđave, a posle i da jedemo u jednom od restorana. Išle smo na Kanoni da pogledom pratimo avione, koji su nedaleko od nas sletali na jednu od najkraćih pista na svetu. Otišle smo i u Benices, mesto na pola puta između Moraitike i Krfa, a onda smo se popele i na Ahilion. Meni je to bilo „već viđeno“, osim što sam ovoga puta išla pešice do hrama jer nije bilo tri Ruskinje da me prevezu autom. Uz put smo nekoliko puta odmarale, bilo je vruće a Ahilion je bio visoko. Kada smo obišle sobe u palati, dovoljno se divile Sisinim portretima i kupile magnet sa njenim likom, u vrtu hrama prostrle smo peškire i sele naspram Ahila, koji se upravo vratio iz boja, kao pobednik naravno i bio je glavni, toliko da su počeli da mu rastu rogovi i rep.

Život njihov (i naš)

 

                Tokom drugih deset dana letovanja, vodič mi je, na moju molbu, promenio sobu, pa sam se oslobodila buke saobraćaja koji je dopirao sa ulice. Nova soba gledala je na dvorište vile; moja prethodna cimerka je otišla i došla je nova. Proslavile smo rođendan moje sestre.

                Preseljenje mi je donelo pogled na dve grčke kuće i njihove žitelje. Sa desne strane, bila je niska, nedovršena građevina ispred čijih su vrata na terasi skoro po čitav dan sedeli muškarac i žena. Njega bih ugledala ujutru, čim bih ustala i izašla na našu terasu, dok je ona povremeno provirivala iz druge prostorije, pretpostavljam kuhinje. Kada bih pošla na plažu, njih dvoje su ostajali na terasi, svako na svojoj strolici i taj ustaljeni redosled se nije menjao, svako je sedeo na istoj stolici. Ponekad bi se na terasi pojavljivali nešto mlađi muškarac, kose svezane u rep i devojčica duge puštene kose, mislila sam da je verovatno reč o sinu i unuci starijeg para. Jeli bi svi na terasi, ali veče bi ovo dvoje dočekivali sami. U kući sa leve strane, živeo je muškarac srednjih godina, takođe dugačke kose ali proćelav na temenu, koji je ujutru doručkovao, pio kafu, čeprkao oko automobila, sedao u njega i nekuda odlazio. Jednom sam ga videla kako pere žaluzine na vratima i razgovara sa parom iz desne kuće. Dan nakon toga, uzeo je štap, poveo psa i uputio se prema brdu zasađenom maslinama.

                Život, njihov, izgledao mi je idealno.

meštanke

                Otvaranje

                Jedan od razloga što sam se vratila na Krf bili su predeli koje nisam stigla da posetim prošli put.

                Obična velika plaža!- to nam je odgovorio radnik u agenciji na naše interesovanje za izlet na Sidari. Bio je u pravu, donekle. Sidari se zaista izležavao na velikoj peščanoj plaži, na kojoj nije radio ništa jer jedino to može tamo da se radi. More nije čak ni do kolena, odnosno da bi bilo, čovek mora ići daleko od obale kroz vodu, dok ga sunce besmučno juri. Izdržale smo pola sata, a onda smo otišle u restoran da popijemo kafu. Glava Sidarija bila je u oblacima, odnosno u Kanalu ljubavi, između stena, koje su porozne pa sa njih nesprestano otpada pesak. Kanal ljubavi uokviren je pričom da ako prođeš kroz njega sa osobom koju voliš ostaćete zajedno do kraja života. U kanalu je more zbog previše sitnog peska i talasa koji dolaze do plaže veoma prljava i samo priča nekoga može naterati da udje u nju.

                Na putu od Moraitike do Sidarija opet mi se dogodio Krf. Samo sada sa druge strane. Grad se otvorio prema moru, prostran, čist uprkos gomilama djubreta. Videli su se luka i brodovi, široke ulice, dugačko šetalište. Moje srce je pustilo da u njega udje sve to i ostane i nakon što je Krf nestao iz mog vidokruga a pojavil se visoki vrhovi iznad kojih su plesale munje, a gromovi lupali u bubnjeve. Nizali su se prizori sa razglednica i fotografija: Roda, Barbati, Nikiti i druge, manje, peščane plaže duž obale. Put se lomio u struku, izvijao kao gimnastičarka koja izvodi akrobacije, vodeći mrtvu trku sa potocima koje je stvarala kiša, koja je počela da pada odmah pošto smo napustili Sidari.

                Sledeća stanica bio je Kasiopi. Naselje me je podsetilo na Gajos, uglačane kamene kocke, sve je na svom mestu, uređano, doterano, licnuto i prilično skupo. Radnica u agenciji kod koje smo uplatile izlet preporučila nam je da obavezno posetimo crkvu koja potiče iz, zaboravila sam kojeg, veka i mi smo to, ne znam zašto, učinile. Dve mlade žene, koje su bile sa nama u autobusu su po ulasku u crkvu obmotale marame oko glave i bacile se još sa ulaza na prve ikone. Uplašila sam se i izašla napolje u želji da umaknem poznatom kikotu iznad njihovih glava. Preko mora, na udaljenosti od 15 kilometara, presijavala se Saranda, najpoznatije albansko letovalište, u kojem, Katerina nije prosutila da mi kaže, živi puno Grka kao što na Krfu žive i Albanci, a i sam naziv Saranda je grčki i označava broj 40 (četrdeset). Nakon Kasiopija u kojem smo se zadržale oko sat i po, premalo da ručamo i obiđemo mesto a kamo li da prošetamo čuvenom promenadom, zaustavili smo se iznad mesta Kuluri, što znači prsten i pogledali dole u mesto najprisnijeg susreta Allbanije i Grčke ako ne računamo kopnenu granicu. Gola albanska obala ulazila je duboko u more kao da nam se nudila i pomislila sam da iole vešta i izdržljiva plivačica može da je uzme.

Moje Krfske prijateljice?

                Osim Katerine, na Krfu sam prošle godine upoznala Sju, Matine i Nataliju. Sju i Matine nisam srela, agencija u kojoj su radile bila je zatvorena i nije izgledalo da će biti otvorena ne samo do kraja mog letovanja nego ni do kraja leta. Šteta, moj pogled je uprkos mraku iza stakla svaki put kada bih prošla pored, gledao u izlog agencije. Natalija je u vreme mog letovanja na Krfu, boravila u Italiji. To mi je ispričala jedne večeri u Viljnusu, u koji sam se uputila ubrzo nakon povratka sa Krfa.

 Snežana Jakovljević     

 

Lokalne zajednice protiv rodno zasnovanog nasilja

Tokom 2015-2016. godine realizovale smo projekat „Lokalne zajednice u centralnoj Srbiji protiv rodno zasnovanog nasilja“, uz podršku Fonda Ujedinjenih nacija za eliminisanje nasilja prema ženama. Možete pogledati izveštaj o nalazima eksterne evaluacije projekta.

Trening o digitalnoj bezbednosti

Stokholm 2017 Stokholm, 01-06/10/2017

“Ne postoje ljudi koji nemaju glas (bezglasni)! Postoje samo oni koji su namerno ućutkani ili oni čije glasove društvo bira da ne čuje.”
Arundati Roj

Prvo smo srele Evu Zilen. (Na fotografiji). KTK senior konsultantkinja, koju sam upoznala pre mnogo godina kada je KTK došla na Balkan. Eva je stigla čak i do nas u Kruševcu. Uvod, predstavljanje i iskustva sa online svetom, posebno u vezi sa nasiljem na društvenim mrežama. Podelila nas je u grupe da diskutujemo o razlici između offline i online nasilja. Navele smo, između ostalog: online nasilje nije fizičko, počinioci su anonimni, online nasilje još manje je regulisano zakonom nego offline nasilje. Izložene su mu naročito mladje osobe i /ili osobe koje više koriste internet.

Nasilje u intimnom i partnerskom odnosu: rodna simetrija ili rodna asimetrija

nasilje

Prenosimo ovde odličan tekst Tanje Ignjatović, aktivistkinje Autonomnog ženskog centra iz Beograda i ekspertkinje za nasilje prema ženama, koji odgovara na sve češću zamenu teza da i žene jednako vrše nasilje nad muškarcima.

"Muškarci i žene mogu podjednako da izraze agresiju tokom sukoba, ali kada se radi o nasilju koje je motivisano kontrolom, koja ne zavisi od situacije, već je više sistemske prirode, rodna asimetrija je jasna. Rezultati analize nedvosmisleno potvrđuju da je neopravdano predstavljati nasilje u intimnom i partnerskom odnosu rodno neutrelnim pojmovima."

Pročitajte ceo tekst ovde.

Donatorke

Ženske mreže

Kancelarija

  • Obilićeva 50/2
    Kruševac, Srbija

Podržite nas

Pratite nas