Obilićeva 50/2, 37000 Kruševac, Srbija

+381 37 443 661

Udruženje žena Pešcanik

Almadalen

22. jula 2014.

Sedi u voz i idi tamo gde nikada ranije nisi bila. (Ev Ensler)

I ja sam sela, u avion doduše, pa na trajekt i otišla na Gotland, u Visby, pa u Nuš. Da uzmem parče od svega i stavim u džep. I u srce.

Na izlazu sa stokholmskog aerodroma Arlanda, među onima koji čekaju na tek sletele putnice i putnike je i taksi vozač koji je došao po mene, pravo iz Iraka, bez obzira što se njegov dolazak u Švedsku desio godinu dana pre mog; stvari se ionako dešavaju pre nego što se stvarno dese. Sreća je za taksi vozača da ima starijeg brata. Izvinite, kako vam je ovde? Bolje, kaže taksista. Mora da vam se nešto, ipak, ne dopada? Nervira me hladnoća. Koga ne!?, pomislim. Na retrovizoru piše: 14 stepeni. Za 30. јuni to je hladnoća. Tokom mog boravka u Stokholmu i kasnije na Gotlandu, biće između 16 i 18.

Hotel je u centru grada, kroz otvoreni prozor dopire lagana muzika. Jedva da poneko prođe, dole, ulicom. 8 je uveče, noć je udaljena 3 sata od ovog trenutka i stići će tek oko 11 (ili 23). Pale se prva svetla, Izlazim i srećem, uglavnom, mlade ljude, u prolazu ili kako sede na stepeništima. Prodavnice zatvorene. Stokholm, iako već treći put boravim u njemu, pokazuje lice koje mi se dopada više nego prethodna dva, lepo, mirno, skladno i čvrsto, lice koje uliva poverenje. Sve obrnuto od moje zemlje i mojeg grada. Na mostu koji vodi od centra do starоg gradа (Gamla stan), imam utisak da spoznajem nešto novo i dublje nego što sam do tada znala, ali ne umem da objasnim ni šta ni kako, jer (mojim) rečima na papiru ispisano to novo i dublje izgleda patetično i banalno, verovatno zato što ili ne umem da napišem ili zato što spoznaja i ne postoji. Uprkos značajnim razlikama između Švedske i moje zemlje, u korist prve, osećam empatiju prema svojoj zemlji jer verujem da i ona radi najbolje što može i ume. I osećam ljubav. Kad kažem moja zemlja, to nije (ili je najmanje) Srbija kao država ili Kruševac kao grad u kojem sam rođena, to je tlo koje mi dozvoljava da hodam po njemu, da uzimam iz njega i dobro i loše, to je drveće kroz čije grane još uvek tragam za oblicima na nebu i reke koje teku baš tamo gde sam ja, uključujući i onu na stotinak metara od moje kuće, koja se slučajno (ili namerno) zove Rasina.

Pola sata posle ponoći odlazim u krevet, u 3.30 sam već na nogama i sastajem se, u 4.30, sa Stinom Ronnlund, koja me, hvala joj, vodi do centralne autobuske stanice i pomaže mi da se smestim u autobus do mesta Nynashamn odakle uzimam trajekt do ostrva Gotland. 2006, kada sam prvi put putovala u Švedsku, iz nekog neobjašnjivog razloga očekivala sam da se priroda tamo jako razlikuje od mesta iz kojeg sam dolazila i čudila sam se kako je moguće da je sve u stvari isto, put, kamenje, drveće, kuće…. Trajekt impresionira veličinom. Impresionirana sam i lakoćom sa kojom se obavlja ukrcavanje ljudi i prtljaga, sa kojom sve funkcioniše brzo a bez nervoze. 3 sata potrebno je toj napravi da doplovi do Visbija, jedinog grada na ostrvu, nekadašnje naseobine Vikinga, koji je UNESKO 1995. godine proglasio svetskom baštinom (http://sh.wikipedia.org/wiki/Visby.) Gotland je jedna od najznačajnijih i najposećenijih turističkih destinacija Švedske, deo istoimene provincije i najveće švedsko ostrvo iako zapravo čini manje od 1% teritorije Švedske. Osim Gotlanda, pomenuta provincija obuhvata ostrvo Faro koje je proslavio Ingmar Bergman i nenaseljeno ostrvo Gotska Sandon proglašeno švedskim nacionalnim parkom, na severu i, dva mala ostrva, Lila i Stora, na zapadu. Ukucavanjem reči Visby, na Googlu se pojave fotografije brodova usidrenih u luci i zidina (iz 13. veka), koje opasuju grad poput prstena (Ringmuren).

More je, naravno, Baltičko i o njemu sam čitala da se još naziva i Istočno i Zapadno more, da je jedno od mora sa najnižim salinitetom na svetu, od 6 do 8 promila. Topla Golfska struja ne stiže do njega, te se Baltičko more zaleđuje, zimi je i do 45% površine prekriveno ledom (http://hr.wikipedia.org/wiki/Balti%C4%8Dko. Meni, međutim, Baltičko izgleda kao i svako more, prelepo i beskrajno. Svojevremeno (u još jednoj reminiscenciji u ovom tekstu), na nekom od seminara, dobile smo zadatak da kažemo šta bismo volele da budemo da nismo to što jesmo i ja sam odmah pomislila na more, na Jadransko i Egejsko jer su geografski najbliža, ali sada vidim da bih mogla i rado bih bila i Baltičko, staklasto, sivo-plavo i hladno. Kad siđem sa trajekta, čeka me Šarlota sa Almedalenom na vrhu jezika. Priča kaže da se tako nazivala nekadašnja finska luka na Gotlandu, park u Visbiju se tako zove, ali Šarlota misli na politički Almedalen, vikend koji okuplja političke stranke, nevladine organizacije, a poslednjih godina i kompanije i firme. Almedalen se dešava početkom jula i tada se broj stanovnika Visbija (23000) poveća i za 20 procenata. Ove godine Almedalen je posebno posećen i bogat događajima, planirano je čak 3300 javnih diskusija jer Švedsku u septembru očekuju parlamentarni, opštinski i sreski izbori. Od poslednjih izbora, 2010., na vlasti je koalicija desnog centra. U parlamentu su, od većih partija, još socijaldemokrate i Zelena partija, a ultradesničari, Švedske demokrate, prvi put su tada prešli cenzus, 4% i ušli u parlament (po istraživanjima, u njemu će verovatno ostati i posle izbora u septembru). Sa devet miliona stanovnika, Švedska inače, ima 349 poslanika u Parlamentu (Riksdag) koji se biraju po proporcionalnom izbornom sistemu. Oko 44% poslaničkih mesta zauzimaju žene, a od 24 ministarstva žene vode 13: za informacionu tehnologiju i energetiku, za pravdu, za odnose sa Evropskom unijom, za trgovinu i nordijsku saradnju, za internacionalnu saradnju i razvoj, rodnu ravnopravnost i obrazovanje, privredu, zapošljavanje, kulturu i sport, odbranu, brigu o deci i starima, infrastrukturu i za životnu sredinu.

Prvi panel, na kojem učestvujem, 01. jula, od 16.30-17.30, zajedno sa Lenom Ag, Kvinna till Kvinna (http://kvinnatillkvinna.se/en/) i Annikom Hamrud iz Fondacije EXPO, (osnovana u cilju proučavanja i mapiranja antidemokratskih, desno orijentisanih ekstremističkih grupa i rasističkih tendencija u društvu, www.expo.se), ima za temu narastajući nacionalizam i njegov uticaj na ženska prava. Moderatorka, Sara Duarte, EXPO, najavljuje panel rečima o sveprisutnoj i očiglednoj mobilizaciji nacionalista uključujući i neo naciste, koji ove godine, kaže, čak i na Almedalenu, šire svoje ideje. Upućuje potom molbu Leni da predstavi rezultate zajedničkog istraživanja KTK i EXPO, odnosno studiju „Patriotism and patriarchacy – New study of the impact of the nationalism o women’s rights“ (http://kvinnatillkvinna.se/en/files/qbank/0cb82dbdcda47e2ad7b7aaf69573906e.pdf) čije autorke su Annika Hamrud i Christina Wassholm. Lena kaže da je ideja za istraživanje nastala upravo na Almedalenu, prošle godine, kada je primetila kako Švedske demokrate postaju „mainsream“ partija. „Normalizacija“ radikalne desnice, odnosno nacionalizma je za nju bila šokantna i veoma zabrinjavajuća. Na osnovu iskustva dugogodišnjeg rada sa ženskim grupama na Balkanu, Kvinna till Kvinna zna do kakvih patnji, stradanja i žrtava dovodi nacionalizam. Naime, Švedske demokrate često navode primer bivše Jugoslavije kao dokaz da multikulturalnost i multinacionalni model ne funkcionišu i da rezultiraju sukobom. U stvari je obrnuto, tvrdi Lena, upravo je nacionalizam tamo doveo do rata. Nacionalizam stvara klimu u kojoj se sused plaši suseda, u kojoj se razvija homofobija, dešava etnička diskriminacija i urušavaju ljudska (ženska) prava.

Annika govori o pojavi nacionalizma u pet članica Evropske Unije: Holandiji, Mađarskoj, Francuskoj, Austriji i Švedskoj o čemu je inače, pisala i u publikaciji i kaže da bez obzira na formu, da li je reč, naprimer, o čistom fašizmu oličenom u partiji Jobik u Mađarskoj ili ekstremnim desničarima sa jakim antimuslimanskim stavovima kao što je Partija slobode u Holandiji, zajedničko nacionalizmu je traženje neprijatelja da bi imao koga da krivi za sve što nije dobro. Jasno je da je nacionalizam direktno suprotstavljen feminizmu. Fašisti, desničari obično govore o tome da je društvo postalo previše feminizirano, (brižno, mekši pristup problemima…) i da se moramo vratiti muškom principu, odnosno delanju i brzoj akciji umesto razgovora i dugog traganja za rešenjima. Po Leni, nacionalizam, bez rezerve, deli animozitet prema feminizmu. Nacionalisti ne mogu direktno da utiču na rad Evropskog palamenta niti na događaje u Evropi, ali itekako doprinose stvaranju političke klime u kojoj se ograničavaju ekonomska prava žena, kroz smanjenje dostupnosti radnih mesta i nametanje lažne dileme ženama o tome da li treba da rade ili brinu o porodici. Nacionalizam utiče na reproduktivna prava, u zavisnosti od konteksta ih ograničava i teži da ukine… i uvek u fokus stavlja dečja, a ne ženska prava. Na porodicu gleda stereotipno, isključivo kao na heteroseksualnu zajednicu žene i muškarca. Kada je reč o nasilju prema ženama, to se, kažu nacionalisti u razvijenim zemljama, uvek događa drugima (imigrantima, na primer, „ne nama“) iako to jedostavno nije tačno. Annika navodi da se desnice u Francuskoj zalaže za rađanje i više dece ali samo francuske; grupa, kolektiv su u prvom planu, ne individue. Glavna bitka nacionalista u Holandiji je protiv muslimana (što ne znači da druge teme nisu aktuelne i druge oblasti ugrožene); oni su uspeli u portretisanju muslimana kao neprijatelja svih: žena, LGBT populacije, svake vrste ljudskih sloboda. Tu se vidi kako se nacionalizam prilagođava kontekstu iako desničari u Holandiji nemaju zapravo nijedan program o ženama, gejevima ili trans ljudima…. Doduše, primećuje Annika, imaju politiku prema muslimanskim ženama – predlažu plaćanje kazne za nošenje vela. Nacionalistička politika uvek utiče na žene a najviše na imigratkinje, one koje nisu „naše“ (žene).

Pre početka panela, zamolila sam sagovornice, posebno Saru kao moderatorku, da govore sporo kada mi se obraćaju, jer moj engleski nije dovoljno dobar. Izjavim to naglas izvinjavajući se, a mlada žena iz prvog reda u publici podigne ruku: Ja sam iz bivše Jugoslavije, mogu da pomognem. (Kasnije saznajem da je tu sa drugaricom, takođe, iz nekadašnje Jugoslavije). Kažem da nacionalizam na Balkanu veoma ugrožava ženska prava, navodim primer zakona u Makedoniji kojim se ograničava pravo na abortus, referendum i promenu Ustava u Hrvatskoj o braku kao zajednici žene i muškarca, sukobe između različitih entiteta i nedostatak osećaja bezbednosti u Bosni i Hercegovini, o političkoj klimi i atmosferi u društvu i koncentraciji moći u rukama malog broja muškaraca u Srbiji. Kažem da je u pogramima politčkih partija fokus stavljen na naciju, teritoriju, ekonomiju… dok su ravnopravnost i ženska prava negde na dnu, ako su uopšte i spomenuti. Navodim pretnje civilnim aktivistima i aktivistkijama, „crne liste“ nepoželjnih, koje prave desničari. Vlast, nacionalna i lokalna, koristi ekspertizu i rad nevladinih organizacija neretko ih pripisujući sebi dok sa druge strane zanemaruje i nastoji da marginalizuje same organizacije.

Šta možemo da preduzmemo, kakva treba da bude strategija feministkinja i aktivistkinja? pita Sara. Lena veruje da moramo temeljno analizirati svaki oblik i pojavu nacionalizma, kontekst, uzroke i posledice. Treba se zapitati šta su razlozi, ekonomski sigurno postoje – 26 miliona nezaposlenih je sada u Evropi, tu je ekonomska kriza, socijalni sistem podrške je razbijen. Moramo se, dakle, i mi mobilisati, kaže Lena, moramo tačno znati sa čim imamo posla i koje su njihove strategije i da to ne smemo tolerisati. Normalizacija nacionalizma mora da prestane. Annika dodaje da je za nju, nacionalizam uvek u vezi sa fašizmom, još od ranih dvadesetih prošlog veka, fašisti/nacionalisti menjaju formu, vokabular, odeću… „prepakujući“ se kad god je to potrebno. Švedske demokrate, kaže, u stvari imaju uvek isti program, onaj iz 1998. Anika smatra i da je važno da žene budu solidarne, da se organizacije i grupe podržavaju, povezuju i umrežavaju na svim nivoima, uključujući i internacionalni.

Po završetku okruglog stola, prilazim devojkama koje su mi ponudile pomoć i podršku, da im još jednom zahvalim i saznajem da su rođene u Bosni i Hercegovini, jedna je imala 9 godina kada je porodica emigrirala. Studentkinje su i aktivistkinje ljudskih prava. Pričaju kako se, kad odu u Bosnu, uvek zapanje, razbesne ali i rastuže kad vide koliko je nacionalizam jak i koliko se ljudi plaše jedni drugih i neprijateljski su nastrojeni prema svemu drugačijem. Dive se, kažu, braniteljkama ženskih prava na Balkanu zbog veoma teških uslova u kojima deluju i smatraju ih jako hrabrima.

Šarlota me uveče vodi na žurku Feminističke inicijative. U međuvremenu nam se pridružila i Emma Janke, kod koje ću provesti svoju drugu noć na Gotlandu. Feministička inicijativa (http://gamla.feministisktinitiativ.se/engelska.php) je partija koju je osnovala Gudrun Schyman i ove godine je prvi put dobila predstavnicu u Evropskom parlamentu. To je Soraia Post, Romkinja. Žurka se dešava među ruševinama crkve iz 12 (možda 13 veka) i u znaku je roze boje. Naziv stranke ispisan je roze slovima na velikom panou, sa drveća i udubljenja u zidovima vise grozdovi roze balona i traka. Pink je marama koju imam oko vrata i drago mi je zbog tog sticaja okolnosti. Kupujem platnenu torbu sa znakom Feminističke inicijative za 150 kruna (oko 17 evra) i dobijam bedževe na poklon. Kad izađemo sa žurke, Šarlota i Ema mi pokazuju put do stana u kojem ću provesti svoju prvu noć na Gotlandu.

Šarlota me je tokom dana već upoznala sa vlasnikom, kojem sam zahvalna na ključu, zasebnoj sobi i kupatilu. Ipak, kad se rastanem od Šarlote i Eme, odugovlačim da idem tamo, nervozna sam od nemanja televizora u sobi, doduše kompjuter stoji na stolu ali ne bih se usudila niti sam pitala da ga koristim, te lutam Visbijem i, kroz jednu od kapija na tvrđavi, izađem u raj. Ne verujem u njega, kao ni u pakao, ali ne znam kako drugačije da nazovem polja, travu i drveće kod kojih gostujem na Gotlandu. Hodam lagano i tiho, jer bi svaki brži pokret, jači uzdah, narušio harmoniju ispred mene i u meni. Noge me, na kraju, odvedu na obalu, na kojoj naletim na dva koncerta, jedan, rekla bih, arapske muzike za koji pretpostavljam da ga je priredila grupa za prava imigranata i drugi, na kojem desetak žena u živopisnoj odeći, na sceni izvodi neobičnu muziku. Na oduševljenje okupljenih, nastup završavaju stegnutih pesnica skandirajući: No borders, no nations, no more deportations.

Pošto najzad, uz pomoć prolaznika, pronađem ulicu u kojoj se nalazi stan u kojem spavam, u pola jedan se nađem pred njegovim zaključanim vratima. Tu i ostanem narednih pola sata dok ga Julia, koju je telefonom pozvala Šarlota, koju je pozvala Ema, koju sam pozvala ja, jer mi se Šarlota nije javila kada sam je pozvala, ne otključa. Problem je bio u dve brave, gornjoj i donjoj; nisam mogla da uskladim njihovo otključavanje. Svaki put kada bih gurnula vrata osećala sam se kao da treba da pomerim parkirani kamion. Pri tom sam se plašila da ne probudim svog domaćina. Svakako nije pristojno dolaziti iza ponoći kad treba da prespavaš u nečijoj kući. Zar nisi dobila ključ, tešim sebe, upravo zato da bi mogla da se vratiš kad želiš. Zvonim. Niko, ništa. Pomisao da možda ni moj domaćin nije došao me obraduje, ali ni ona ne može da otključa vrata. Telefoniram Šarloti, pa Emi. Minut-dva posle, zove Šarlota da najavi: Stiže Julia! (Iako je zapravo Julija, u Švedsku, stigla još pre devet godina, iz Belorusije.) U međuvremеnu, Emma proverava da li sam ušla. Koliko mi je ostalo kredita na mobilnom? Umesto strašnog oružja Sare Konor, Julia u rukama nosi magiju, a na nogama ljubičaste čarape, dovoljno da spasi svet od zaključanih vrata i postane (moja) superheroina.

Šarlota i ja (možda mogu i tako da nazovem ovaj tekst?) u sredu ujutru odlazimo na panel o rodnoj ravnopravnosti na skandinavski način, tako sam razumela temu, na kojem se govorilo na engleskom, zbog gošće sa Islanda. Na žalost, nisam zapisala imena nijedne od 3 govornice i, u vreme izrade ovog teksta ne mogu ni da ih pronađem. Četvrta osoba koja je učestvovala u toj, inače, veoma zanimljvoj diskusiji, je Vidar, kojeg sam upoznala u novembru, tokom studijskog putovanja u Švedsku, kada je na poziv KTK došao da govori o organizaciji Muškarci za rodnu ravnopravnost, čiji je osnivač i koja se bori protiv stereotipa i rodnih uloga promovisanjem modela brižnog očinstva i zajedničkog odgajanja dece. U skladu sa tim je i Vidarova majica, na kojoj ispod crteža muškarca koji presvlači bebu piše „Muški posao“. Moderator pita gošću sa Islanda koja joj je prva asocijacija na reči rodna ravnopravnost i Švedska. Zavist, odgovara ona smejući se i objašnjava da na Islandu, uprkos zavidnom stepenu poštovanja ženskih prava, mora još mnogo da se radi da bi se dostigao švedski nivo ravnopravnosti, šta god to značilo. A znači, kaže jedna od druge dve govornice, da je u Švedskoj win win situacija odnosno „svi su pobedili“ situacija. Šveđanke su stekle sve što Šveđani već imaju, odavno, a da Šveđani pritom ništa nisu izgubili. Gde je, onda, prostor za istinske promene? Da li se društvo stvarno menja? Govornica misli da je odgovor negativan zato što u švedskom društvu nema otpora, niti izazova, a kada oni ne postoje čovek mora da se zabrine, jer nešto sigurno nije u redu, nešto se ne radi kako treba. Gender mainstreaming kao model unapređenja ravnopravnosti među polovina, Švedskoj je doneo mnogo benefita, ali, kao i svaki model, ima ograničenja i možda je sada iscrpljen i možda je vreme za nove modele. Posebno pitanje je koliko taj model može da se izveze i koliko radi u drugačijim okolnostima i društvima.

Šarlota i Ema imaju obaveze i ostavljaju me da razmišljam o drugom panelu na kojem treba da učestvujem sutra, od 9 do 10, a tema je učešće žena u izgradnji mira. Opet sam na obali, na klupi i pokušavam da napravim koncept dok se ne vrate moje sjajne, odane i podržavajuće drugarice, pa odlazimo da se sastanemo sa Lenom Ag i Louisom Olsson iz Folke Bernadotte Academy (Švedska agencija za mir, bezbednost i razvoj, http://www.folkebernadotteacademy.se/en/. Lena kaže kako ne može ponekad da razume da aktivistkinje ženskih prava u Srbiji i na Balkanu izbegavaju da učestvuju u političkom životu i ne traže ili ne traže dovoljno uporno saveznike i saveznice. Kaže, ako sam dobro razumela, da treba da učestvujemo u dešavanjima, ne moramo sarađivati sa vlastima ako ne želimo, ali moramo imati kontakte sa ostalim učesnicima/cama političkog života i treba da nađemo način da budemo deo društvene scene, kakva god ona bila. Čini mi se da slično misli i Louise, koja kaže da je nedavno, tokom boravka u Srbiji gledala predstavu „Muškarci“ (pita znam li za tu predstavu, potvrdim da sam je gledala) i da je to, po njoj, jedan od dobrih načina za razbijanje stereotipa.

Kasno popodne, pozdravljam se sa Visbijem i krećem sa Emmom u Nuš, duboko u unutrašnjost ostrva. Predeo nam maše visokim krošnjama drveća. Jedan od putokaza pruža mi prst i pokazuje pravac prema ostrvu Faro (sa tačkicama iznad samoglasnika), poznatom po Ingmaru Bergmanu i prelepim plažama, ali celu ruku, odnosno Faro, Bergmana i plaže uzeću tokom naredne posete Gotlandu, verujući da mi ta rečenica, naglas zapisana, može pomoći da se to jednom i dogodi. Kuća u kojoj Ema provodi leto je duboko u dvorištu, okrečena, kao i veliki broj drugih na Gotlandu i u Švedskoj, u tamno crvenu boju. Trava je visoka, ali do kuće vodi utabana staza. Upoznajem Emine divne kćerke, ljubaznog partnera i uvidjavne prijatelje sa dvoje male dece. Za stolom u dvorištu, uz veoma ukusnu večeru, razgovaramo o situaciji u Švedskoj i Srbiji, o Evropi i Rusiji i Ukrajini. Emini ukućani su, kao i Ema, načitani i radoznali, uzbudljivo je razgovarati sa njima. Emine kćerke „pikaju“ fudbalsku loptu, vešto – obe treniraju u pravom fudbalskom klubu.

Posle večere Ema i ja odlazimo u šetnju. Možeš ovde šetati satima, kaže ona, pokazujući rukom njive i livade ispresecane stazama koje vode, tako se čini, u nedogled. Vraćamo se taman da pijemo kafu i jedemo jagode sa šlagom, pre nego što se, pospana, bacim u svetlu švedsku noć zahvalna za gostoprimstvo i pažnju koje dobijam, a posebno za Emino strpljenje, sugestije i preporuke tokom zajedničkog „prolaženja“ kroz agendu okruglih stolova.

Diskusiju u kojoj učestvujem sa Lenom i Louisom moderira Peter Walensteen, sa Odseka za istraživanje mira i konfliktnih situacija na univerzitetu u Upsali. Protiče bolje nego što sam se nadala, uspevam da artikulišem ono što mislim, atmosferu doživljavam kao opuštenu i prijateljsku, kažem da je logično da žene učestvuju u mirovnim procesima i odlučivanju o ratu i miru, one čine polovinu stanovništva i to je, da ne postoji ijedan drugi, dovoljan razlog. Žene imaju drugačije životno iskustvo, drugačije lične istorije nego muškarci. Mi formiramo interese i prioritete na osnovu naših iskustva i ako nas nema tamo gde se odlučuje, onda naši interesi i prioriteti ostaju neostvareni, neprepoznati i neuvaženi. Lena podržava, u sebi joj zahvaljujem na tome, govori o ženama Balkana i činjenici da su o pitanjima rata uglavnom odlučivali muškarci, kao što danas o pitanjima mira opet odlučuju oni, navodi kao pozitivan primer Kosova, u kojem žena ima na najvažnijim pozicijama i u pregovaračkim delegacijama. Louisa kaže da je važno da najpre definišemo šta je mir. Sa jedne strane, on je odsustvo nečega, konflikta, sukoba, rata, ali možemo ga definisati i kroz aktivne radnje na njegovoj izgradnji. Da li bi situacija u bivšoj Jugoslaviji bila drugačija da su žene učestvovale u pregovorima i bile na pozicijama odlučivanja?, pita Peter. Slažemo da je to nemoguće znati i da ne mora da znači. Veće učešće žena u političkom životu ne znači automatski mir ili prestanak konflikta ako on postoji, ali je važno da žene u tim procesima učestvuju, kako zbog svojih interesa i prioriteta tako i zbog činjenice da su one, na osnovu svog načina življenja, razvile sopstvene pregovaračke stilove koji su često drugačiji od načina na koji pregovaraju muškarci. Nijedno društvo ne bi smelo sebe da liši resursa i iskustava žena kada je reč o tako važnim pitanjima kao što su rat i mir. Peter pita šta je potrebno ženama u konfliktnim i postkonfliktnim područjima, odnosno kako razvijene zemlje mogu da pomognu mirovnim aktivistkinjama. Kažem da nam je potrebno prepoznavanje (da smo puno uradile i da i dalje radimo veoma važne stvari), uvažavanje (svega što smo u teškim uslovima postigle), poverenje (da znamo kako, kada i sa kim), novac (da realizujemo programe i aktivnosti), nova znanja i razmena sa drugima (kako bismo unapređivale razumevanje situacije, razvijale i ostvarivale svoje ideje) svaka vrsta solidarnosti i podrške. Pre nego što, sa Šarlotom, napustim okrugli sto zbog ukrcavanja na trajekt, zahvalim još jednom na privilegiji da budem deo Almedalena i odam priznanje načinu na koji KTK podržava ženske grupe u Srbiji, kontinuirano i sistematski radeći na podizanju našeg znanja, veština, ukupnih kapaciteta i povećanju uticaja u društvu, motivisanju, ohrabrivanju i podsticanju da međusobno sarađujemo, povezujemo se i umrežavamo, deleći iskustva…

Prijatnog i nasmejanog lica, Šarlota me je dočekala na Gotlandu isto kao što me je tri dana posle sa njega ispratila, zahvalnu za tu posvećenost i brigu. Stižem na beogradski aerodom sa parčetom mesta, na kojem nikada ranije nisam bila, u džepu. I u srcu.

Sedi… i idi…

Snežana Jakovljević

Scroll