Obilićeva 50/2, 37000 Kruševac, Srbija

+381 37 443 661

Udruženje žena Pešcanik

Obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici

11. jula 2014.

Nadežda Kostić, aktivistkinja Peščanika

U organizaciji Žene u crnom i ove godine obeležena je godišnjica od stradanja nevinih Bošnjaka u Srebrenici. Učesnice su bile aktivistkinje, članice mreze ŽUC-a Srbije i Žene u crnom iz Beograda. Ceo dogadjaj se odvijao 10. i 11. jula.

10. jula u 12h, ispred Predsedništva Srbije organizovano je stajanje aktivistkinja civilnog društva i Komiteta pravnika za ljudska prava. Pročitano je pismo upućeno predsedniku države da se jedanaesti juli proglasi DANOM GENOCIDA učinjenim u Srebrenici nad nedužnim ljudima.

Bilo je uočljivo jako prisustvo policije. Dva dana pre toga, to jest 8. jula, ŽUC su u Valjevu ispraćale kolonu biciklista i biciklistkinja, koji su kao i prošle i ove godine krenuli put Srebrenice. I pored obezbedjenja od strane policije, bile su napadnute od nacional-ekstremističkih grupa, koji su probili kordon i napali aktivistkinje.

Ove godine primetno se povećao broj policajaca koji nas je pratio u stopu. Od momenta izlaska iz prostorija ŽUC-a, bile smo potpuno okružene velikim brojem policajaca, i kada smo odlazile do hostela, i u toku noći dok smo spavale i ujutru su nas pratili do stanice. Ustvari, meni je najjači utisak te oktuženosti policijom bio uveče na trgu 10. jula pred odlazak za Srebrenicu.

Moj lični osećaj je bio jeziv. Osećala sam veliki pritisak i strah ne od ljudi, koji u velikom luku nisu mogli ni da posmatraju ceo dogadjaj, već od policije, posebno od žandarmerije. Imala sam utisak da nas stavljaju u geto, da nas „štite “ od drugih ljudi, ustvari moj utisak je bio da druge ljude štite od nas, jer mislimo drugačije i tražimo da se ostatak Srbije i Vlada Srbije suoče sa zločinima koji su počinjeni u ratu u Srebrenici i drugim delovima i da ih prizna kao zločine.

To je bio moj najjači utisak vezan za ovaj pojačan pritisak od strane policije. Prosto, ja se nisam plašila ljudi, koji su ranije znali da nam dobacuju, ovog puta ljudi kao da nigde nije bilo oko nas, već samo policija, policija. To je trajalo i na putu do Srebrenice.

A kada smo stigle u Srebrenicu, potpuno drugačiji utisak i doživljaj. Mi smo tamo uvažavane i cenjene. Nama se na svakom koraku ukazuje poštovanje, zahvaljuju nam se na tome što mi činimo da se zločini ne zaborave. I zvaničnici njihovi, a posebno obični ljudi nam prilaze, žele da se sa nama rukuju, da nam kažu kako se dive našoj hrabrosti. Oni su o svemu obavešteni, o tome šta se sa nama dogadja u Srbiji i koji pritisak trpimo. Znaju za napade upućene ŽUC-u, saosećaju sa nama i brinu se. Ja nemam reči o tome kakva je to razlika u ponašanju, u odnosu na naše ljude, koji nas ne razumeju i ne žele da nas razumeju i to za šta se mi zalažemo.

Ja sam zaista ponosna što sam članica mreže ŽUC-a i što delim sa njima sve te vrednosti, i sve dok budem mogla učestvovaću u svim aktivnostima bez imalo straha.

Scroll