Nađa Petronijević je studentkinja prve godine socijalne politike i socijalnog rada na Niškom univerzitetu. Rođena je pre 20 godina u selu Bošnjane nadomak Varvarina, u kojem i sada živi. Od jula tekuće godine je na praksi u Udruženju žena Peščanik. Esej „Moja prabaka i ja“, Nađa je napisala u okviru programa koji pohađa na studijama.
Moja prabaka i ja
Kroz intervju moja prabaka, koju ja zovem bakom i ja razgovarale smo o različitim temama koje obuhvataju bakina sećanja na odeću, kolevke i predmete, koji su se u njeno vreme koristili, obrazovanje i obaveze koje su deca imala, kao i poslove koje su obavljala, ali i način provođenja slobodnog vremena, igre, običaje i tradiciju koju su negovali. Razlika u detinjstvu tada i sada je velika i primetna, a baka smatra da je sadašnje vreme dosta bolje i lakše za život. Veoma sam zahvalna baki što je podelila svoje sećanje sa mnom i dozvolila da bude objavljeno. Takođe sam svesna da je ova priča u isto vreme jedinstvena i slična pričama drugih žena koje su rođene kad i moja baka. Svaka od tih priča doprinosi ženskoj istoriji. (Reč autorke.)
U najranijem periodu, bebe su nosile ručno pravljene pelene i bile su povijane tkaninama. Kada bi malo porasle, obukli bi im dečiju odeću, kao i sada ali sa dosta razlike u izgledu i materijalu. Bebe su spavale u kolevkama i stolicama koje su služile kao ljuljaške, a rekla bih da slične predmete imamo i sada samo inovativnije i modernije.
Deca su se igrala igračkama, koje nisu bile dostupne i raznovrsne kao danas, a odmah nakon što bi se smatrala sposobnim za rad, obavljala bi teške fizičke poslove.
“Igračke su se pravile tako što bi moji skuvali tikvu – priča baka – a onda se unutrašnjost tikve izdubi, a ostatak veže nekom tkaninom i to su bile naše lutke… Igrali smo se i šišarkama od kukuruza, napravimo krug u sredini i pokušavamo da ubacimo šišarku u taj krug. Ko to uspe, on je pobednik.”
“Kada ste se igrali, nakon što obavite posao ili…?”
„Igrali smo se kao baš mali, dok još nismo bili sposobni za rad, kasnije već ne.”
“Kako je izgledala odeća koju su bebe i deca tada nosili?”
“Bebe su bile zavijene u pelene, a posle kada već mogu da se drže u rukama, plela su se odela, ispleteš prsluk, pa male pantalone sašiješ…”
Obrazovanje je nešto sto se možda i najviše razlikuje. Pošto je baka odrastala na selu, značaj se više pridavao poljoprivredi i obavljanju poslova na njivi nego školi. Danas obrazovanje predstavlja jako bitan deo za čoveka i nešto je sto ima veliki značaj.
Baka ističe da je rad bio jako naporan i da se radilo mnogo, ali je uvek imala svega, jer kako ona kaže „što više radiš, više i imaš“. Njena porodica se tada smatrala imućnijom zbog imanja na kojem su gajili sve vrste povrća i voća, bilo je mesa, mleka i sira, pletene i šivene odeće, stvarno su imali sve. Proizvode su uzgajali prvenstveno za ličnu upotrebu, tako da nije bilo potrebe da bilo šta kupuju, a ostatak bi prodavali.
“Da li su poslovi bili podeljeni? Da li se znalo šta rade muškarci a šta žene?”
“Pa muškarci su imali više snage, neki poslovi su bili teški za žene. Radili su neke teže poslove na njivi, žene su više radile u kući.”
Slobodno vreme provodilo se u društvenim okupljanjima, ali bez kafića, bioskopa, tehnologije i drugih stvari koje nama danas predstavljaju glavni izvor zabave.
“Okupljali smo se u nečijoj kući zimi, a kad je leto založili bismo veliku vatru i sedeli u krugu oko nje. Neko je svirao, neko pevao, neko igrao. Spremali smo svakakvu hranu i prepričavali razne priče. To se dešavalo uveče i kada dođe vreme za to, nikada nismo bili umorni.” kaže baka kroz osmeh.
Nekoliko puta godišnje bile bi organizovane “igranke” u domu kulture i tada bi se izvodile folklorne igre. Za tu prilike pripremala se posebna odeća, odnosno narodna nošnja.
Odeću, kako govori, nisu stalno kupovali, već bi više sami pravili. Ipak, za posebne prilike nabavljali su materijale od kojih bi krojačice šile razne haljine.
“Na koji način ste sami pravili odeću?”
“Konoplje potopimo u vodu, nakon sedam dana izvadimo, operemo i osušimo. Posle se to preradi, pa pletemo, suknje, džempere, kombinujemo ono što imamo. Posle je već moglo i da se kupi.”
“Kako ste prali te stvari? Danas sve to radi veš masina.”
“Toga tada nije bilo. Prali smo u koritu, ugrejemo vodu, napravimo sapun od masti i trljamo.”
Jedno do bakinih najtužnijih sećanja je na period Drugog svetskog rata. Iako je još bila dete, jasno se seća rata i opisuje ga rečima „jako teško“ i „strašno“.
“Nemci su nam u toku noći upadali u kuće, tražili hranu, rakiju, raspitivali se ko i gde živi, tražili su neke ljude da ih ubiju. Svu hranu koju smo čuvali bi pokupili i odnosili, a mi nismo mogli da im se suprotstavimo.”
Zaključujem da se život moje bake i moj znatno razlikuju. Stvari koje su se radile u njeno vreme su meni sada teško zamislive, kao što i baku često zbune dešavanja i / ili tehnologija današnjice. Drago mi je da se na decu ne gleda više kao na radnu snagu, ali ne zaboravljam da ima delova sveta u kojima je još uvek tako. Drago mi je i da se položaj žena poboljšao i što se govori o ženskim pravima, ali znam da je nasilje prema ženama i dalje rasprostranjeno, da mnoge žene žive ispod granice siromaštva. Moramo se boriti da se to promeni.
Autorka: Nađa Petronijević
Aktuelnosti
