Gazimestanka 16/7, 37000 Kruševac

+381 37 443 042

Udruženje žena Pešcanik

MAJSKI PROTESTI 1999. – ISKORAK KA SLOBODI

28. maja 2013.

Povodom 14 godina od protesta građanki i građana u Kruševcu protiv prisilne mobilizacije i slanja vojnika na Kosovo 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja, Udruženje žena Peščanik organizuje, kao i svake godine do sada, akciju sećanja na ovaj dogadjaj.

Aktivistkinje Peščanika će u ČETVRTAK, 30. MAJA, u 14 časova ispred tadašnjeg štaba Narodne odbrane u Čupićevoj ulici, a u 14.30 na trgu ispred Doma sindikata, posaditi cveće u šlemove i na taj način odati priznanje učesnicama i učesnicima protesta za hrabrost, dostojanstvo i upornost.

Moto akcije je „Da se ne zaboravi ! Majski protesti – Iskorak ka slobodi!“

Protesti u Kruševcu počeli su sredinom maja i održavali su se svakodnevno do kraja meseca, a protestantkinje i protestanti su organizovali šetnju ulicama grada i redovno se okupljale/i ispred Skupštine grada, na trgu ispred Televizije Kruševac, ispred štaba Narodne odbrane i na drugim lokacijama.

O protestima u Kruševcu juna 2000. godine a potom i nekoliko narednih godina pisali su list Republika i nedeljnik Grad. U broju od novembra 2005., Republika izmedju ostalog piše:
Ako se jedan broj žena odvaži i kaće da sahrane njihovih sinova nisu više njihova privatna stvar, to je rađanje slobode i one ulaze u komunikaciju, međusobno i naspram vlasti… U tranziciji je sloboda ugrožena, ali je pitanje kako se ljudi bore za vrednosti slobode. Zato protest u Kruševcu iz 1999. zaslužuje pijetet kao iskorak ka slobodi.

U skladu sa opredeljenjem da je socijalno pamćenje izuzetno važno za jednu zajednicu, redakcija lista Republika je tokom protekle decenije organizovala, u saradnji sa Udruženjem žena Peščanik i Gradskom bibliotekom, nekoliko javnih diskusija o dogadjajima 99. godine u Kruševcu.

U nastavku, prenosimo tekst koji je „Republika“ objavila u junskom broju 2000. godine.

Godinu dana posle: Sećanje na majske proteste Kruševljana, roditelja i rođaka mobilisanih vojnika ili

Kako je Kruševac od crvenog postao izdajnički grad

U vreme bombardovanja Srbije na Kosovu se, prema tvrdnjama jednih, našlo oko šest hiljada rezervista iz kruševackog kraja, dok su drugi spominjali i cifru od desetak hiljada ljudi. Sporadična okupljanja građana ispred Komande vojnog odseka i Skupštine opštine ubrzo su prerasla u relativno masovne antiratne proteste. Epilog protesta: hapšenja i privođenja na saslušanje.

Protest gradjana Kruševca u maju 1999, tokom bombardovanja Srbije, može se slobodno reći, udžbenicki je primer spontanog građanskog bunta. Protest nije organizovala nijedna politička partija, nikakav pokret, organizacija niti udruženje. Nije bilo organizacionog odbora. Nije bilo ni saopštenja, proglasa, čak ni zahteva u pisanoj formi. Ni mikrofona i ozvučenja. Građani su imali samo strah za život vojnika na Kosovu, razočaranje i bes zbog besmislenosti rata i jedan megafon koji je šetao iz ruke u ruku.
Tako su građani Kruševca, a odmah potom i susednog Aleksandrovca, kada je u okolnostima ratnog stanja i cenzure medija čitava Srbija, izuzev pojedinaca, ćutala – uključujući i prestonicu – što je kako u Kruševcu tako i u mnogim drugim mestima u unutrašnjosti zemlje veoma negativno i sa razočaranjem primljeno. Kruševljani su režimu iskazali prvi i pravi, autentični otpor, protest, bunt, nazovimo to kako god hoćemo, masovnog tipa. I praktično – jedini.

Privid normalnosti…

A tokom bombardovanja, u proleće, Kruševac je živeo kao i Srbija: danju uz miris lipa i jorgovana, noću po memljivim i buđavim skloništima i podrumima. Ulogu branioca mostova imale su zapaljene stare gume. Povremeno su održavane književne večeri sa antiratnom, tačnije rečeno antiNATO tematikom, priređivane su protestne manifestacije, kao što je javni čas slikanja na Trgu kosovskih junaka. Kada bi pao mrak, ulične svetiljke nisu uključivane čak ni u centru.
Lokalne radijske i televizijske stanice su radile, odnosno redovno su emitovale program, ali najmanje svoj. Uglavnom su prenosile program RTS-a. Jedina televizija u Rasinskom okrugu (obuhvata opstine Aleksandrovac, Trstenik i Brus), koja je dostupna i većem delu građana Kruševca, odnosno čiji je program vidljiv na teritoriji Kruševca, a koja je imala sopstveni informativni program, bila je Televizija Trstenik. U Trsteniku je, inače, od poslednjih lokalnih izbora na vlasti koalicija Zajedno, a Televizija Trstenik je članica Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM). Na ovoj televiziji, na kojoj je na početku bombardovanja, počev od devet sati uveče do pet ujutru, na svaki sat emitovan blok vesti, mogle su se videti i čuti i informacije koje su o događajima u Jugoslaviji plasirali i inostrani mediji. Satelitske antene su, takođe, jednom broju ljudi omogućavale uvid u drugačiju sliku o događajima, a treba naravno imati u vidu i kompjutere i Internet. Ipak, najveći deo građana bio je upućen na izveštavanje RTS-a.

Atmosfera u gradu se verovatno nije razlikovala od one u drugim gradovima. Ljudi su obavljali svoje poslove i obaveze, u bioskopima su prikazivani filmovi, kafane i restorani su radili (doduse, skraćeno, do 18 sati) i održavao se privid normalnosti zivota. Sa prvim mrakom u večernjim satima silazilo se u podrume i skloništa, ali je kako je vreme prolazilo sve manje ljudi je to činilo.
Odmah je počela i mobilizacija. Iz kruševačkog kraja je, prema pričama jednih, na Kosovo otišlo oko 6000, odnosno čitavih 10 000 ljudi, po tvrdnjama drugih.

Pod bombama

NATO avioni su punih devetnaest dana zaobilazili grad na Rasini. Iz noći u noć čula se grmljavina, ali to je bilo tamo negde, daleko. U međuvremenu se nagađalo šta će biti meta kada se avioni približe. Kruševac ima nekoliko kasarni, nekoliko mostova i dosta industrijskih objekata. Poseban strah i nespokojstvo među građanima izazivala je mogućnost gađanja hemijske industrije »Župa« zbog eventualne ekološke katastrofe. Oni koji su tipovali na industriju »14. oktobar«, pogodili su. Prve bombe pale su na jedan pogon ove industrije. Dva projektila. Dva su srušila deo gradske toplane. To se dogodilo u noći izmedju nedelje i ponedeljka, tačnije u tri sata ujutru, 12. aprila, posle Uskrsa. Sledece noci u isto vreme gađan je stari most na Rasini. Nekoliko dana kasnije, 15. aprila, pogođen je most na Moravi koji je selo Jasika i desetak manjih okolnih sela spajao sa gradom. Zatim je srušen novi most na Rasini i konačno, poslednji put, Kruševac je bio meta NATO avijacije 14. maja, kada je sa dva projektila pogođen jedan pogon preduzeća »Trajal«.

Najčešća pitanja koja su postavljana Pavkoviću bila su:
Zašto niko ne obaveštava roditelje i rodbinu vojnika šta se zaista dešava na Kosovu i zašto im se deca ne javljaju?
Po kojem je principu obavljena mobilizacija? (Navođeni su primeri da je iz nekih porodica otislo vise muškaraca, da su i sinovi jedinci poslati na ratište…).

Za sve to vreme, roditelji i rođaci mobilisanih vojnika odlazili su redovno u Opštinski vojni odsek i Skupštinu opštine pokušavajući da dođu do bilo kakvih podataka o vojnicima na Kosovu. Lokalni mediji, uključujući i opštinsku radio-televiziju, nisu objavljivali nikakve informacije. Predstavnici Skupštine opštine i zaposleni u Komandi Vojnog odseka nisu se mogli pohvaliti predusretljivošću u kontaktu sa građanima. Mnogi od roditelja su se i upoznali prilikom tih susreta.

Značaj pazarnog dana u životu jednog grada

U subotu 16. maja oko pedesetak građana okupilo se ispred Komande Vojnog odseka tražeći da ih neko od nadležnih primi i razgovara sa njima. Pošto se to nije dogodilo, nezadovoljni građani su otisli ispred Skupštine opštine, ali ni tamo nije bilo nikoga ko bi im se obratio, pa su se, nakon što su proveli izvesno vreme na Trgu kosovskih junaka, razišli uz dogovor da se i sutra okupe.

Nije slučajno što se okupljanje desilo u subotu. Subota je u Kruševcu pijačni dan i većina mestana okolnih sela dolazi da prodaje svoje proizvode.

Prvi dan okupljanja, ipak, nije obećavao ono što se kasnije događalo tako da mu niko nije pridao neki veći značaj, ni opstinška vlast, ni MUP, ni mediji. O ovom dogadjaju nije objavljena nikakva informacija, ali su glasine bile brze. Proradili su lični kontakti i telefoni, tako da je narednog dana broj okupljenih bio znatno veći.

Zvaničnici su odlučili da reaguju. Ispred zgrade gradske gimnazije predsednik Skupštine opštine Kruševac Miloje Mihajlović pokušao je da se obrati okupljenima. Posle prvih nekoliko reči, prema njemu su iz gomile poleteli papirići, grumenje zemlje, kamenčići i pogrdni uzvici. Mihajlović se povukao.

Pred građanima se povukao i vodeni top koji je neko vreme stajao na Trgu kosovskih junaka, pored ostataka robne kuće »Deva«, koja jos uvek liči na zgarište iako je od požara u zgradi prošlo nekoliko godina. Milicija je sklonila vodeni top ne upotrebivši ga. Nije iskljucena pretpostavka da je vodeni top postavljen na trg iz psiholoških razloga, bez stvarne namere da se upotrebi. Neko je ipak pravilno procenio (VJ?, Skupština opštine?, MUP?) da bi njegova upotreba protiv demonstranata, pretežno žena srednjih godina, dakle majki, mogla izazvati jos veće ogorčenje ne samo okupljenih, nego i ostalih građana.

Stigli rezervisti

Broj protestanata se iz dana u dan uvećavao. Prema nezvaničnim procenama, već trećeg i četvrtog dana protesta na ulicama je bilo oko 1000 ljudi. Povećao se i broj policajaca. Bilo ih je najmanje tridesetak. Po poznatoj maršuti iz zimskih protesta 1996/97, demonstranti bi krenuli u »šetnju«. Pošli bi od Trga kosovskih junaka glavnom ulicom, prošli bi pored Crkve svetog Đorđa, skrenuli kod spomen-parka Kosturnica… Kolonu su sa obe strane pratili policajci. Kod Tehničke srednje škole, jednog od prvih dana protesta, došlo je do pokušaja sprečavanja nastavka »šetnje«, ali su građani posle razgovora sa policajcima, koji je trajao oko pola sata, odlučno nastavili svoj put, pored zgrade Gimnazije, natrag do Trga i Vojnog odseka. Policija nije reagovala.

Medju demonstrantima se pričalo da su vojnici rezervisti na Kosovu dobili informaciju o protestu i da podržavaju svoje roditelje. Jedna od učesnica protesta danas kaže da je neko doturio pismo rezervistima u kojem je pisalo da je dolo do sukoba između policije i građana. I još kaže da je to lukavo smišljeno pismo, prema mišljenju mnogih, prelomilo rezerviste, koji su i pre toga razmišljali o napuštanju vojnih položaja.

Vrlo brzo se, naravno, pokazalo da su pitanja mobilizacije i rata tesno povezana sa režimom, sa načinom na koji se sprovodi politika

Nekoliko dana posle početka protesta u Kruševac je stigla prva grupa vojnika rezervista. Prema pričanju samih vojnika, u to vreme, a priče su se poklapale, broj odbeglih u kompletnoj opremi, u uniformama dakle i sa oružjem, kretao se od 1000 do 1500 ljudi. Reč je o rezervistima iz pešadijskih jedinica, koji su se nalazili na području Istoka, Cakora, Mokre Gore, dakle u delovima Kosova koji su bili relativno blizu administrativne granice sa Srbijom.

Pešadija je lakše mogla da beži sa oružjem od, recimo, artiljeraca, a istovremeno je pretila manja opasnost od pripadnika albanskih snaga, Oslobodilačke vojske Kosova. Rezervisti su došli u kamionima. Kažu da je bilo oko dvadeset, dvadeset pet kamiona. Išli su preko Kopaonika. Iznad njih su kružili NATO avioni, ali bi posle izvesnog vremena odlazili. Niko ih nije zaustavljao, niko ih nije ometao i bezbedno su stigli u Kruševac. Uskoro su se mnogi od njih priključili demonstrantima čiji se broj sada popeo na oko dve hiljade ljudi (opet nezvanična procena). Dva dana kasnije došlo je još oko 1300 rezervista.

Stigao i Pavković

Onda je u Kruševac došao i general Nebojša Pavković, tada u svojstvu komandanta Treće armijske oblasti. Pavković je u sali Doma sindikata održao zaredom, jedan za drugim, dva sastanka sa građanima demonstrantima. Na ulasku u zgradu Doma sindikata organizatori sastanka, verovatno Opštinski vojni odsek i Skupština opštine, tražili su od onih koji ulaze u salu da se potpišu i ostave broj svoje lične karte, što su učesnici skupa odbili. Sala Doma sindikata u kojoj je održan ovaj sastanak inače ima oko 300 mesta. Prvi sastanak održan je sa početkom u šesnaest, a drugi sa početkom u osamnaest sati. Oba puta je sala bila puna.

Pavković je posle reči o patriotizmu i odbrani zemlje, za neadekvatno odlučivanje i slanje poziva za mobilizaciju okrivio mesne zajednice! Obećao je da će vojnici pobegli sa Kosova biti demobilisani i uredno razduženi, odnosno vratiće uniforme i oružje. Na pitanje roditelja da li će biti smatrani dezerterima i kažnjeni, odlučno je rekao da neće. I zaista, vojnici nisu hapšeni i pritvarani, ali kažnjeni ipak jesu – novim pozivima za mobilizaciju! Najveći deo njih se, naravno, krio da im pozivi ne bi bili uručeni, ali se jedan broj ipak vratio na Kosovo i ostao tamo do kraja rata. Odgovornima u Vojsci za bežanja vojnika smatrane su njihove neposredne starešine i mnogi su bili u pritvorima i saslušavani su.
Dolaskom skoro tri hiljade vojnika rezervista u Kruševac, stari razlozi za protest formulisani kroz jednu od parola demonstranata Vratite nam decu, praktično su se, ako ne u potpunosti, a ono velikim delom izgubili, ali su se sada pojavili novi. To je bio pre svega strah da vojnici ne snose posledice svoga čina i eventualna nova mobilizacija što se, rekli smo već, i dogodilo. Može se to smatrati i izvesnim dokazom nepoverenja u rukovodstvo Vojske, narocito posle obećanja da neće biti novih poziva, koja nisu ispunjena.

Parole, transparenti i glasine

Posle desetak dana protesti u Kruševcu su počeli da jenjavaju, da bi na kraju sasvim prestali, uz pomoć milicije, doduše. Naime, na svim važnijim prilazima gradu postavljene su patrole koje su detaljno pregledale prtljag. Ljudi koji su iz obližnjih sela dolazili ujutru na posao žalili su se da im je milicija kompletno pregledala automobile i zadržavala ih u proseku po pola sata. Blokada grada trajala je nekoliko dana.

Šta se, u stvari, događalo u Kruševcu? Vrlo je verovatno da većina učesnika protesta u prvi mah, a mnogi i tokom čitavog protesta nisu bili svesni pravog značaja tih desetak majskih dana i događaja u kojima su učestvovali. Činjenica je da su se okupljali iz straha za svoje najbliže i da su im primarni zahtevi bili da im se deca vrate sa Kosova i da se napravi smena vojnika na ratištu. Vrlo brzo se, naravno, pokazalo da su pitanja mobilizacije i rata tesno povezana sa režimom, sa načinom na koji se sprovodi politika. I vrlo brzo su zahtevi dobili širu dimenziju: da rat stane, da vlast podnese ostavku, što se izražavalo i kroz povike demonstranata: Vratite nam decu, Bando crvena, Dole režim, Pošaljite svoju decu, a ne našu. Slične parole, nevešto ispisane, mogle su se pročitati i na kartonima koje su demonstranti nosili kao transparente. Ogorčenje, strah i bes demonstranata pojačavale su glasine koje su u nedostatku zvaničnih informacija dobijale razmere morbidnosti. Navodno su donoseni mrtvi vojnici sa ratišta, a leševi držani u hladnjačama i vađeni iz njih povremeno da ne bi bilo puno sahrana u istom danu i da se javnost ne bi uznemiravala.

Treba ovom prilikom pomenuti slične proteste roditelja koji su se gotovo istovremeno događali i u Aleksandrovcu i pokušaj da protestanti iz Aleksandrovca dođu u Kruševac kako bi zajedno izrazili svoj bunt, ali to milicija nije dozvolila. Danima se posle pričalo kako su građani Aleksandrovca svog predsednika Skupštine opštine i fizički napali.

Posebno značajna može biti i činjenica da su oba grada, i Kruševac i Aleksandrovac, gradovi u kojima su socijalisti dobili prethodne lokalne izbore. Kruševac je zapravo bio jedan od retkih većih gradova centralne Srbije u kojem se to desilo. Od 1996. nosio je epitet crveni. Zagovornici ratne politike su mu posle majskih dešavanja pripisali novi epitet: izdajnički. Indikativno je još nešto. Većinu su socijalisti dobili zahvaljujući glasačima na selu. A većinu demonstranata činili su upravo meštani okolnih sela! Pretpostavlja se da je to zbog toga što su na selima sprovođene masovnije mobilizacije. Računalo se na faktor nesuprotstavljanja režimu, na podršku koju je vlast dobila na izborima, na trpeljivost. Pokazalo se da je računica bila pogrešna.

Da li rado Srbin ide u vojnike?

Ako govorimo o strukturi demonstranata, može se slobodno tvrditi da je oko 90 odsto ljudi dolazilo iz okolnih sela. Među njima, najveći broj imao je nekog od najbližih na Kosovu. Procenat građana koji nisu imali najbliže, ali su verovatno s obzirom na veliki broj mobilisanih imali nekoga na Kosovu, možda među poznanicima ili daljim rođacima, i koji su učestvujući na protestima izražavali svoju ličnu pobunu, bio je mali. To ukazuje na srazmerno malu podršku i solidarnost koju su demonstranti imali od drugih kategorija građana. Nijedna politička, staleška, građanska, strukovna ili bilo kakva druga organizacija nije ih zvanično podržala.

Podaci o polnoj strukturi učesnika govorili bi sigurno u korist žena, pre svega majki, zatim supruga i sestara. Procene o broju protestanata su različite. Spominjane su čak cifre i od deset hiljada ljudi. Teško je proceniti broj onih koji su se okupljali, ali bi se moglo, u danima kada su protesti bili najmasovniji, govoriti o nekoliko hiljada ljudi – najviše do pet hiljada.

Nijedan lokalni medij, a u Kruševcu postoji nekoliko radijskih i televizijskih stanica, nije izveštavao, čak nije ni reč objavio o početku protesta

Većina ucesnika majskih demonstracija u Kruševcu dolazila je, kao što je rečeno, iz okolnih sela. To su mesta: Bela Voda, Kukljin, Makrešane, Žabare, Jasika, Konjuh. Poneki od njih su zbog restrikcije gradskog autobuskog saobracaja pešačili po desetak kilometara da bi u podne stigli na protest i isto tako pešice se vraćali u svoja sela. Taj faktor seoskog ogledao se u izvesnoj neartikulisanosti zahteva i samog protesta, neorganizovanosti, polupismenosti. Prilikom obraćanja preko megafona protestanti su pravili gramaticke greške. Tim pre, imponovala je i dirljivo u isto vreme delovala njihova upornost, čvrsta rešenost i odsustvo straha, kao i organizovanost koja se nekako ipak uspostavljala sama od sebe. Time je seosko stanovništvo kruševačkog kraja opovrglo tezu da je srpski seljak uvek spreman za rat, dok je broj mobilisanih sa tih područja potvrdio istinu da se ratovi vode preko leđa seljaka i najsiromašnijih slojeva.

Inače, prema podacima koje su nedavno, prilikom jedne od svojih akcija, naveli članovi Otpora, na Kosovu je tokom NATO agresije poginulo 56 pripadnika Vojske Jugoslavije ili MUP-a sa teritorije kruševačke opštine.

Gde je taj narod?

Sve vreme protesta policija se prema protestantima na ulici ponašala korektno. Bilo je angažovano dosta policajaca, dolazilo je do verbalnog sukoba i rasprava sa građjanima tokom šetnje, ali incidenata i upotrebe sile nije bilo. No, još za vreme protesta, a naročito posle njega, počela su hapšenja.

Zoran Paunović, odbornik Srpskog pokreta obnove u kruševačkoj Skupštini opštine tvrdi da je oko 200 ljudi bilo privođeno na saslušanje. On sam hapšen je dva puta, prvi put 22. maja, a drugi put 26. maja. Prvo saslušanje trajalo je, kaže Paunović, punih devet sati. Branio se ćutanjem. Nije govorio jer mu, kaže, nisu predali kopiju zapisnika koju je tražio. Drugi put Paunović je uhapšen u kafiću. Prema njegovim rečima, prišla su mu tri muškarca u civilu koji su se predstavili kao inspektori sa strane i priveli ga u MUP na saslušanje koje je trajalo trinaest sati. U zahtevu opštinskom organu za pokretanje prekršajnog postupka, datiranom na 26. maj, piše da je Paunović 17. i 18. maja, u vremenu od 11 do 19 casova za vreme ratnog stanja na Trgu kosovskih junaka, ispred Gimnazije i ispred Komande Vojnog odseka učestvovao u javnom skupu građana za koji nije izdato odobrenje nadležnog organa i na tom skupu usmeravao učesnike posebnim pokretima ruku, a u jednom momentu je glasno uzviknuo: Gde je onaj narod, zasto ne ide! U zahtevu se za učinjeno traži najstrožija kazna!

Cilj MUP-a bio je, smatra Paunović, da za proteste optuži Srpski pokret obnove iako Opštinski odbor u vreme ratnog stanja gotovo da nije ni delovao. To, da se opštinski odbori opozicionih stranaka tokom rata nisu ni sastajali, osim neformalno, niti su imali pravo da daju bilo kakva saopštenja (to pravo za sebe su zadržali Glavni odbori i centrale stranke), potvrđuje i Miloš Radulović, predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke Srbije: Da smo pokušali da uspostavimo bilo kakav kontakt sa građanima na protestu, a to oni nisu ni želeli, mislim da bi u tom slučaju protiv njih verovatno bila upotrebljena sila, kaže Radulović i dodaje: Na protestima smo učestvovali pojedinačno, kao građani, nikako kao Odbor ili stranka. Svaka politička akcija u vreme ratnog stanja bila je veoma opasna.

Vest koja je spasila Kruševac…

Nijedan lokalni medij, a u Kruševcu postoji nekoliko radijskih i televizijskih stanica, nije izveštavao, čak nije ni re objavio o početku protesta. Ceh za ćutanje platila je opštinska radio-televizija, Radio-televizija Kruševac. Naime, demonstranti su bukvalno upali u redakciju ove medijske kuce, prethodno razbivši staklo na ulaznim vratima zgrade Doma sindikata u kojoj se nalazi Radio-televizija, i prevrnuli nekoliko stolova. Narednog dana u informativnoj emisiji na Televiziji Kruševac pojavila se vest o protestima u kojoj je jedini tacan podatak bila činjenica da su protesti održani. Ostatak vesti sadržavao je tvrdnju da su protesti upereni protiv NATO-a i da pružaju punu podrsku vlasti i Vojsci Jugoslavije! Do kraja protesta, međutim, Televizija je povremeno nastavila da izveštava o dešavanjima, istina šturo, ali korektno.

Za Radio televiziju Srbije protesti u Kruševcu nisu postojali, no kada je reč o ovoj kući, to je i bilo očekivano. U uslovima ratne cenzure, međutim, ni ostali mediji, radio i štampa nisu se usudili da o tome obaveste javnost.

Za razliku od Srbije, svet je gotovo odmah saznao za dešavanja u Kruševcu, preuzevši informaciju o protestima od Televizije Crne Gore. Iza pseudonima kojim je potpisivan izveštač Televizije Crne Gore, krilo se ime Miroljuba Arsića, tadašnjeg i sadašnjeg dopisnika lista Danas iz grada pod Bagdalom.

Opštinske strukture u Kruševcu nemaju kulturu komuniciranja sa javnošću, te tako, recimo, nikada ne organizuju konferencije za novinare, priča Miroljub Arsić, godinu dana posle. Zatvorenost vojnih struktura je već poslovična. Slično se u vreme rata ponašao i Opštinski štab. Do protesta je, prema mom mišljenju, došlo zbog nedostatka informacija o dešavanjima na Kosovu. Tek pri kraju rata Vojska Jugoslavije je u Kruševcu i Trsteniku formirala pres centre. Radio-televizija Kruševac, kao opštinski medij pod stopostotnom kontrolom opštinske vlasti, nije tokom bombardovanja ispunila očekivanja niti svrhu postojanja. Ona, doduše, nije dezinformisala, nije objavljivala lažne informacije, ona je jednostavno ćutala.

Istovremeno sa izveštavanjem za crnogorsku radio-televiziju, Arsić je slao i izveštaje za podgoričke Vijesti. Te informacije preuzimale su svetske agencije. Uredništvo Televizije Crne Gore je Arsiću reklo da su predstavnici Vojske Jugoslavije dolazili da se raspitaju o izveštajima i tražili snimke koji su poslati. Arsić kaže da je siguran da su ga tokom protesta i rata pratili, tako da je bio prinuđen da izveštaje šalje krišom koristeći telefone svojih prijatelja. Porodicu je sklonio na sigurno mesto, u selo, da ih eventualno neko ne bi uznemiravao. Arsić misli da je ta vest koja je otišla u svet spasila Kruševac, ali i Aleksandrovac, od daljeg bombardovanja. Portparol NATO-a, Džejmi Sej, zaista je na brifinzima nekoliko puta spomenuo Kruševac, a to su učinili još neki zvaničnici NATO-a i Amerike. Da li je taj događaj bio od presudne važnosti, to nije moguće tvrditi niti utvrditi, ali je činjenica da Kruševac zaista posle toga više nijednom nije gađan do kraja rata. Arsić jos kaže da je od tada, a i zbog nekih emisija na lokalnoj televiziji Kanal Plus, koje je uređivao i vodio i kroz koje su prošle sve relevantnije ličnosti političkog i društvenog života u Srbiji, kao novinar nepoželjan na mestima na kojima se pojavljuje opštinska vlast.

Arsić o ovom dogadjaju priprema publikaciju, jer smatra da događaj zaslužuje da bude upamćen. On misli da je to za Kruševac istorijski događaj, o kojem se u Srbiji i posle godinu dana još uvek ne zna gotovo ništa.

Informacije su u svet odlazile i posredstvom izveštaja koje je od trećeg dana protesta za radio Slobodna Evropa slao Ljubiša Popović, nekada novinar opštinske radio-televizije. Radio Slobodna Evropa je u jednoj od svojih emisija objavio da je po zavrsetku protesta na saslušanje priveden i Popović i da je u pritvoru proveo tri dana.

Snežana Jakovljević

Napomena: Prilikom pokušaja rekonstrukcije događaja u Kruševcu, sredinom maja 1999, autorka je koristila lična sećanja i iskustva, s obzirom da je učestvovala na protestima, kao i iskustva i sećanja svojih poznanika, prijatelja i rođaka, takođe učesnika protesta.

Scroll