ŽENE SU I DALJE U SENCI MUŠKARACA– žene čine 61 odsto svih diplomiranih studenata u Srbiji, a samo oko 20 odsto žena se nalazi na direktorskim pozicijama. – Zaposlene žene imaju često manje plate i to za iste poslove. – Država je garant ljudskih prava, a na nama je da tražimo da država to poštuje, primenjuje, ističe Snežana Jakovljević, predsednica „Peščanika“ u intervjuu datom Dragoljubu Antiću, novinaru kruševčkog nedeljnika Pobeda.
Iako su ljudska prava kod nas zagarantovana najvišim pravnim aktima, a diskriminacija zabranjena, poštovanje različitosti i nije nešto čime bi mogli da se pohvalimo. To se najbolje vidi u delu ostvarivanja prava manjinskih grupa, koje su obično nevidljive u društvu. Romi su na marginama društva, o rodnoj ravnopravnosti se tek sporadično govori, osobe sa invaliditetom su i dalje u najvećoj meri izolovane u društvu, a govoriti o onima sa drugačijim seksualnim opredeljenjem je prava jeres. I dalje su prisutni brojni stereotipi i predrasude. Ipak, Srbija se, za razliku, od nekih ranijih vremena menja. Samo donošenje zakonske regulative je veliki uspeh, kao i formiranje određenih institucija. A, svega toga ne bi bilo da nije bilo nesebičnog rada nevladinog sektora. Jedna od takvih organizacija u Kruševcu je Udruženje žena „Peščanik“, koje se godinama bori za unapređenje položaja žena. Aktuelne aktivnosti povodom dve nedelje kampanje protiv nasilja nad ženama bio je povod da razgovaramo sa Snežanom Jakovljević, predsednicom ovog udruženja.
Mi imamo određene zakone koje smo usvojili, imamo važeću strategiju koja treba da unapredi položaj žena, ratifikovali smo određene konvencije, ali je taj položaj, reklo bi se i dalje od onog željenog!
– Jeste, ali ako pogledamo kako je to išlo u svetu, koliko je ženama vremena trebalo da dobiju pravo glasa, to se nije desilo odmah kada su one rekle da to žele. Ne. Neke žene su se borile za to, izlazile na ulice, organizovale različite akcije i to jako dugo trajalo. Znači, svako pravo koje su žene osvojile tražilo je vreme. Donošenje zakona, strategije i drugih dokumenata, konvencija je neka vrsta preduslova. I za to je trebalo puno vremena i to nije doneto zato što je naša vlast ili bilo koja druga vlast bila raspoložena da jednako tretira žene i muškarce, da nema marginalizovanih grupa, da svi imaju jednaka prava, već zato što je neko stalno vršio pritisak da se to dogodi. Inače se ne bi dogodio. To je, s jedne strane, činila međunarodna zajednica, pre svega EU, a s druge strane, to je bio pritisak ženskih nevladinih organizacija u zemlji. I zajedno su ta dva faktora učinila pritisak da se donesu zakoni. Koliko je bilo potrebno vremena da se donesu zakoni, pretpostavljam da će isto vreme biti potrebno za njihovu primenu.
Kada ste pomenuli Zaštitnicu građana ovde, kako biste ocenili položaj žena u Kruševcu?
– Mislim da je u Kruševcu situacija katastrofalna, kada je reč o položaju žena i unapređenju rodne ravnopravnosti. Da je to tako, govori i činjenica da su na svim čelnim mestima muškarci. Gradonačelnik, zamenik gradonačelnika, predsednik i zamenik predsednika Skupštine, svi devet članova Gradskog veća su muškarci. To je jedan dobar fudbalski tim. Svi direktori javnih preduzeća, njih sedam, su muškarci. I po tome je kruševačka lokalna uprava među gorima u Srbiji, kada je re; o ravnopravnosti i zastupljenosti žena na mestima odlučivanja. Nije sjajna situacija ni i u drugim mestima.
Srbija, kada je reč o nasilju nad ženama, ima osam sigurnih kuća, a standardi u svetu su da na 10 hiljada stanovnika treba da bude najmanje jedan krevet, jedno mesto za ženu koja trpi nasilje…
– Pa, trebalo bi da ima više sigurnih kuća. U Austriji ima više od 60, dok u Mađarskoj ne postoji nijedno sklonište za žene žrtve nasilja. U Evropi postoje četiri zemlje bez takve vrste skloništa. Situacija je izuzetno loša u Rusiji što se toga tiče, gde postoje samo 22 sigurne kuće, a u Ukrajini samo tri, a ima 48 miliona stanovnika. Evropska Unija, kada je reč o izdvajanjima i zaštiti žena žrtava nasilja, mnogo više vodi računa nego zemlje koje su ušle u EU u poslednjih deset godina.
Nasilje jeste tabu tema, pogotovu u delu incesta, silovanja. Potrebno je mesto gde bi žene mogle da se otvore i kažu svoju priču. Da li ima naznaka da se priča oko SOS telefona u Kruševcu okonča?
– Poslednja informacija koju mi imamo od Zaštitnika građana RS, koji nam je dostavio dopis na osnovu naše žalbe da nam grad Kruševac duguje 630 hiljada dinara za rad SOS telefona i Pravnog savetovališta u 2011. godini, je da je dobio obećanje gradonačelnika Kruševca Bratislava Gašića da će taj iznos „Peščaniku“ biti uplaćen posle rebalansa budžeta. Rebalans je bio, čini mi se krajem septembra, sada je početak decembra, mi te pare nismo dobile. Međutim, „Peščanik“ subotom organizuje pomoć, podršku ženama u situaciji nasilja ovde u prostorijama udruženja. To nema veze sa SOS telefonom, ali žene mogu da dođu od 11 do 14 časova ukoliko im je potrebna bilo koja vrsta podrške. Dežuraju žene koje su bile konsultantkinje na SOS telefonu i pravnice koje su radile u Pravnom savetovalištu.
To je, možda, i najteži deo posla u ovom delu oko nasilja, odnosno kako ih ohrabriti da počnu da govore, jer su one uplašene…
– To je zato što je ovo društvo neblagonaklono prema ženama. Zato što rodna ravnopravnost ovde, u najvećoj meri, ne postoji, zato što su žene diskriminisane. Kada imate takvo okruženje, onda, naravno, nije lako ženama da kažu da su žrtve nasilja. Mi smo i dalje društvo sa visokim stepenom kršenja ljudskih prava, generalno gledano. Ne znamo šta su nam prava i nemamo međusobno poštovanje prema različitosti, nismo tolerantni, s jedne strane, a s druge, nismo empatični. Prosto, svi živimo jako loše, ali zbog tog siromaštva nismo postali bolji, nego smo, nažalost, postali gori. Nemamo međusobne empatije, niti poštovanje jedni za druge. Teško je ženi koja je u situaciji nasilja da otvoreno kaže da je žrtva nasilja, jer joj se obično spočitava krivica, da je ona izazvala nasilje, da je nosila kratku suknju, da je rekla ovo ili ono, da se ponašala ovako ili onako. Ako žena kaže da je tučena ako ode u sud, ono što će joj se desiti, da je vrlo često postave pored nasilnika, partnera od koga ona trpi nasilje i ona pred njim treba da govori o tome kakva je situacija. Ona još uvek preživljava situaciju nasilja, uplašena je još uvek od tog nasilnika, koji pored nje stoji. Kada organizujemo javne aktivnosti, skupove, sudstvo se po pravilu na njima ne pojavljuje. Time pokazuju koliko im je to nevažno. Na tim skupovima smo uvek tražili da se napravi koordinirana akcija, jer bez je nemoguće angažovati sve resurse za borbu protiv nasilja prema ženama u jednoj zajednici. Ono što nam je najčešće odgovarano je da nije vreme, nije još trenutak. I to od ljudi od kojih se očekuje da pokrenu inicijativu, kao što je lokalna samouprava, Centar za socijalni rad i dr. Izbegava se da se naprave ti protokoli o saradnji, kako bi se znale tačne obaveza svih u određenim situacijama. Nedavno sam bila u sitauciji na sastanku o rodnoj ravnopravnosti da čujem da je potpisan neki protokol između Saveta za rodnu ravnopravnost u prethodnom sazivu, ali da mi koji radimo SOS telefon i Pravno savetovalište, kao jedina ženska nevladina organizacija, prosto to nismo znale. To govori o tome da lokalna samouprava nije zaista, ni prošla, a utisak je ni ova sadašnja, zainteresovana za istinsku saradnju i uključivanje nevladinog sektora u razvoj i rešavanje problema društvene zajednice.
Pored nasilja i oblast radnih odnosa je još jedna „bolna tačka“ u borbi žena za ravnopravniji položaj. Dugo čekaju na posao, manje su plaćene od muškaraca, izložene su mobingu, samo su neki od problema u ovoj sferi…
– Tu se može govoriti o najmanje dve kategorije diskriminacije, o dve kategorije žena, koje su izložene diskriminaciji: žene koje su zaposlene i one koje nisu. Žene koje su zaposlene imaju često manje plate, neke računice govore za nekih 16 indeksnih poena i to za iste poslove. Žene koriste bolovanja kada su deca bolesna, kada su bolesni njeni i njegovi roditelji, žene ređe odlaze na službena putovanja, gde se dobijaju dnevnice, ređe prihvataju mogućnost usavršavanja upravo zbog brige o deci, tako da u ukupnoj zaradi, one zarađuju manje, iako od pre nekoliko godina žene čine 61 odsto svih diplomiranih studenata u Srbiji, a samo oko 20 odsto žena se nalazi na direktorskim pozicijama! Druga kategorija, nezaposlene žene, je u još goroj poziciji. Ako su stare iznad 45 i 50 godina onda su „prastare“ da dobiju posao. S druge strane, mlade žene su često pod pritiskom kada će osnovati porodicu, koliko će imati dece, i od toga zavisi da li će biti zaposlene. Niko to neće javno reći, ali se to ženama dešava. To govori naše iskustvo u radu. Da ne govorimo o seksualnom uznemiravanju. To su osetljive stvari i predstoji nam dosta posla da govorimo o tome…
Potrebna je sinergija državnih organa i civilnog sektora, kao i medija. Međutim, u ovoj sredini „Peščanik“ je jedna od retkih organizacija, ili bolje rečeno jedina, koja se bavi ovim stvarima. I kako promeniti nešto ako se na vašim skupovima na ulici pojavi dvadesetak žena?
– Volela bih da podsetim na reči Margaret Mid, antropološkinje, koja je rekla da „nikada ne treba sumnjati u sposobnost male, predane grupe ljudi da promene svet, takvi su ga jedino i menjali“. Mislim da je važno da svako od nas kao građanin, građanka ima svest da je glavna odgovornost za ljudska prava na državi. Ona je garant ljudskih prava, a na nama je da tražimo da država to poštuje, primenjuje.
Dragoljub ANTIĆ
Aktuelnosti
