Na sastanku, od 26. do 29. aprila 2014, učestvovalo je oko 25 mirovnih i aktivistkinja ženskih prava, 12 iz Srbije i 11 iz Hrvatske. Predstavnice Udruženja žena Peščanik na sastanku bile su Slavica Stanojlović Urošević i Snežana Jakovljević.
Na put do Poreča, krenule smo u četvrtak 26. aprila u pola dva poslepodne ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju, u kojem je upravo bila održana komemoracija nedavno preminulom Mirku Djordjeviću, profesoru književnosti, književniku, publicisti, sociologu religije i stručnjaku za verska pitanja (koji se zalagao sa odvajanje crkve od države i temeljnu reformu Srpske pravoslavne crkve). Putujemo kombijem. Prvo zaustavljanje nadomak granice koristimo za jednu od mnogih predstojećih pauza za pušenje. Prelazimo granicu brzo, bez zadržavanja i nastavljamo autoputem koji se nekada zvao Bratstvo – jedinstvo prema Zagrebu. Neposredno pre hrvatske prestonice naš kombi skreće prema Karlovcu. Prolazimo Dugu Resu, sećam se da smo nekad mogle da kupimo čarape, proizvedene u tom gradu, potom Delnice (gde su snimani „Kapelski kresovi“). Na obalu Jadrana stižemo u mrak. Ispod ceste osvetljena Rijeka, potom Opatija, a onda ulazimo u unutrašnjost Istre i u Dijamant, hotel iz lanca Valamar stižemo oko 11 sati. Radujemo se Bibi (Biserka Momčinović, Centar za građansku inicijativu, Poreč) i Neli (Pamković, Centar za podršku ženama, Zagreb), koje nas pozdravljaju odmah po izlasku iz kombija. Osoblje u hotelu je ljubazno, vode nas u restoran u kojem nam je ostavljena hladna večera: pršuta, sir, maslac, paradajz, masline, voće.
Uvodničarke prve sesije, koja počinje u petak, 27. aprila su su Staša Zajović, Žene u crnom Beograd, Biserka Momčinović i Vesna Teršelič, Documenta, Zagreb. Tema je Haški tribunal, rad, presude i posledice. Staša kaže da je strašno što su presudama amnestirane države i kažnjeni samo izvršioci. „To je poniženje za žrtve i militarizacija međunarodne pravde“… Svakoga dana ulicama Beograda šeta 300 ratnih zločinaca… Živimo u društvu, kaže ona, u kojem je svaki čin saosećanja sa drugima kriminalizovan. Vesna navodi brojke, kaže kako je pred Haškim tribunalom za zločine u Hrvatskoj optužena 161 osoba za 490 ratnih zločina, od čega su 343 ili 80% počinile srpske formacije, a oko 18% hrvatska vojska. Procenat rešenih slučajeva je 115 (23% ili 3 zločina godišnje). Kada je reč o povratku izbeglica, podneto je 30000 zahteva za povratak, 11000 zahteva je rešeno, „ali nigde nema stanova“ i nije dobro što se svake godine moraju obnavljati zahtevi. Vesna dalje kaže da su „naše države“ kada je reč o krivičnom gonjenju, postupcima i presudama za ratne zločine napravile veliki pomak, veći nego ikada u svojoj istoriji, iako to naravno nije dovoljno, ali je veliki problem što se to ne vidi u građanskim postupcima / parnicama. Staša pita nas, ostale učesnice sesije, kako smo doživele rad Haškog tribinula i kako se osećamo u vezi sa tim. Odgovaramo: razočarano, kao da nije bilo pravde, oslobođeni su ljudi koji ne bi trebalo da budu na slobodi, urušavanje pravde…
Dan nastavljamo gledanjem i komentarisanjem dokumentarnih filmova koje je snimila Grupa za video aktivizam Žena u crnom, a potom razgovorom o knjizi ogleda o politikama identiteta „Ima li nacija na planeti Ribok“ Miroslave Maše Malešević, etnologinje, saradnice Etnografskog instituta, Beograd. Autorka govori o istraživanju koje je radila među mladim srednjoškolcima i srednjoškolkama u Beogradu o tome kako vide i doživljavaju sebe i šta čini njihov identitet. Kaže da je bilo puno zanimljivih i protivrečnih odgovora: navodi primer kada je pitala sagovornike/ce koju muziku vole, šta slušaju i svi su odgovorili da je to moderna muzika koju sluša većina mladih u razvijenim delovima sveta, a opet kada je upitala šta bi nekome poklonili, a da je autentično, iz Srbije, odgovorili su CD sa starim narodnim pesmama iako to niko od njih ne sluša niti voli da sluša. To pokazuje konfuziju identiteta čemu doprinose i mediji, političari i neke javne ličnosti… promovisanjem vrednosti koje nisu svojstvene mlađim generacijama. Tako se odmaže definisanju pravog interesa Srbije i njenog identiteta u aktuelnom, savremenom trenutku, ali i u budućnosti.
Subotu počinjemo sa Snježanom Kordić, lingvistkinjom, autorkom knjige „Jezik i nacionalizam“, koja drži, ispostaviće se kasnije, prema našim utiscima, izuzetno predavanje o temi knjige. Počinje smešnom stranom jezika. Trebalo bi da imamo prevodioca, kaže, jer se prema stavovima naših država o jezicima, mi ne razumemo. Navodi primer Prijepolja, u kojem dolazi do zastrevanja nekih predmeta na sudu jer su učesnici procesa zahtevali da im dokumenta umesto na srpskom budu dostavljena na bosanskom/bošnjačkom jeziku. Bankomati u Sarajevu, kaže, sa leve strane imaju natpise na nekoliko stranih jezika, a sa desne tri ista natpisa za uputstva za podizanje novca, koji bi valjda trebalo da predstavljaju bosanski, hrvatski i srpski jezik. „Mi smo u Priboju pili kafu – kaže Benisa javljajući se za reč. – Onda je me je komšinica jednog jutra pozvala na kavu. A komšija nekoliko dana posle toga na kahvu“.
Ko su odgovorni? Snježana Kordić smatra da su odgovorni grupisani. Prvu grupu čine profesori univerziteta/sveučilišta, svi koji se bave definisanjem i standardizacijom jezika, sede u komisijama, prave programe i donose odluke. Druga grupa odgovornih sastoji se od škola i medija, jer oni naglašavaju i govore samo o razlikama ne i sličnostima kojih je, inače, mnogo više. I u svim našim zemljama govore isto: „Drugi nam ugrožavaju jezik“, „Ukrali su nam jezik“. U ovu grupu odgovornih spadaju i lektori koji ispravljanju. „Ne treba ispravljati, lektori su suvišni“, kaže Snježana. „U svetu postoji oko 600 jezika koji nisu zapisani postoje samo u usmenom ili verbalnom obliku – pa ništa, ljudi se sporazumevaju“. Treća grupa su političari. Oni često zloupotrebljavaju kulturu, a onda nema mesta razgovoru i dogovoru, onda prostor ispunjavaju konflikti. Čišćenje jezika povezano je sa etničkim čišćenjem. Nacionalizam se štiti i kroz bavljenje jezikom. Jezik se izjedanačava sa nacijom. I to više nije smešna strana jezika.
Nakon ručka, zajednički promišljamo Evropsku uniju i šta ona za naše države i nas kao aktivistkinje i feministkinje znači. Moderiraju Mirjana Kučer, Domine, Split i Zorica Trifunović, ŽUC, Beograd. Podsećaju da je sve počelo 1957., kada se iz ekonomskih razloga ujedinilo prvih 6 zemalja Evrope, a da je Hrvatska 28. članica EU. U Evropskom Parlamentu ima 35% žena. Tendencija jačanja desnice vidi se i tamo. Neki zakoni i odluke ne prolaze jer desnica za njih ne želi da glasa. Posebno je na udaru reproduktivno žensko pravo. Kada danas govorimo o ženskim pravima u Evropi, mi zapravo govorimo o pravima imigrantkinja. Danas se stvara savim nova klasa, to je klasa menadžera. I Evropa siromaši i sve mi sa Istoka smo samo imigrantkinje u celoj Evropi, kaže Rada Borić. Evropa dana je pre svega zajednica kapitala, ali u isto vreme i zajednica ljudi. Trenutno Evropa nema dovoljno kapaciteta da bude istinska internacionalna zajednica jednakih i ravnopravnih. Položaj ljudi iz manje razvijenih evropskih zemalja je mnogo teži od položaja onih u visoko razvijenim zemljama… čak i kada je reč o visokobrazovanim osobama. Društva i same građanke i građani su zapostavljene/i. Civilno društvo takođe, nažalost, postaje instrument za ostvarivanje ciljeva kapitala. Važno je Evropskoj uniji poslati poruku da žene glasaju za Evropu jer očekuju da im bude bolje. Feministkinje moraju insistirati na osnovnim temeljnim, feminističkim principima, kao što su jednakost, ravnopravnost, solidarnost i podrška… Ženske grupe moraju ići na strategiju malih koraka. U vezi sa predpristupnim statusom, ono što ženske grupe i uopšte nevladin sektor može i treba da uradi je pritisak na državu da donese što bolje zakone i uredbe za njihovu primenu. U tom poslu, ženske grupe moraju sarađivati sa sindikatima, drugim nevladinim organizacijama, stručnom i demokratskom javnosti i praviti šire koalicije, i to je lekcija koju smo mi, aktivistkinje iz Hrvatske, naučile, kaže Mirjana Kučer. Sa druge strane, i u samom ženskom pokretu javljaju se izazovi: nove organizacije, nove aktivistkinje, puno energije potrošeno je i još uvek se troši u vezi sa gender mejnstreamingom što oduzima snagu ženskom pokretu, jer državu treba neprekidno popravljati, a to je iscrpljujuće. Evropska Unija, ovakva kakva je, ubija aktivizam. Ne treba se trošiti na to, kaže Rada Borić, Centar za ženske studije, Zagreb, moramo videti šta možemo i šta su naši ciljevi i šta ćemo mi da radimo. Moramo praviti drugu argumentaciju, na primer u slučaju nasilja govoriti ne samo da je to kršenje prava žena već kako to utiče na društvo, na zdravlje, obrazovanje i onda, na ekonomiju.
Subota popodne – diskusija o Ženskom sudu, dokle se stiglo, kako idu pripreme za organizovanje, Staša nas informiše da je konačni dogovor da sud bude održan u Sarajevu, marta 2015. godine. Cilj Ženskog suda je otvaranje prostora za ženske glasove o ratu 90-tih, u bivšoj Jugoslaviji. Ženski sud je mogućnost da se dogodi pravda, da se čuju glasovi onih koji se nigde drugde ne čuju, kaže Rada Borić. On doprinosi političkoj edukaciji i samoedukaciji, smatra Staša Zajović, povezivanju braniteljski ženskih ljudskih prava… Važan je za žrtve, za građanke i građane, za društva na Balkanu, govore učesnice diskusije. On je završetak jednog procesa ali i početak, šansa. Omogućava susret žrtava i ima za njih terapeutrski karakter, ukida hijerahiju boli i hijerarhiju među žrtvama. Ženski sud je alternativni model pravde. Govoreći o izazovima, učesnice procesa organizovanja ženskog suda koji traje već gotovo 2 godine, navodile su brojna pitanja i dileme. Kako javnosti preneti poruku, hoće li se ta poruka čuti? Izazov su i prevelika očekivanja koju neke učesnice procesa imaju, kao i upijanje bola drugih, uključujući i one koje rade sa žrtvama i njihovim iskazima i pripremaju ih za svedočenje. Problem je i frapantno mali broj naučnica zainteresovanih za pitanje etničkog i za koje je svedočenje žrtava mogući podsticaj za dalji rad. Diskusija o ženskom sudu bila je praćena i prikazivanjem filma koji je pripremila Grupa za videoaktivizam Mreže Žena u crnom.
Evaluirajući sastanak, učesnice su kazale da su stekle nova znanja, potvrdile neka postojeća, upoznale nove žene, imale mogućnost da razmene informacije, energiju, podršku i emocije. Bile su pune hvale za osmišljavanje agende sastanka, organizatorke i smeštaj.
U povratku obrnuto: Istra iznutra, Opatija, Rijeka, čarape u Dugoj Resi, Kapelski kresovi, Bratstvo jedinstvo… Gomila autobusa različitih registarskih tablica parkiranih ispred centra Sava na Novom Beogradu i reke ljudi koje se slivaju prema autobusima ne mogu a da nam ne privuku pažnju. Nešto se dešava, ali nismo u toku. Violeta otvara prozor i pita: Šta je ovo? Ko ste vi? Neko odgovara: „Išli smo da podržimo vladu Srbije“. U čemu? Tišina.
Snežana Jakovljević
