Gazimestanka 16/7, 37000 Kruševac

+381 37 443 042

Udruženje žena Pešcanik

Lična sigurnost i bezbednost građanki i građana u Rasinskom okrugu tokom pandemije virusa korona

27. aprila 2022.

„Glasnije za ljudska prava – osnaživanje osetljivih i društveno marginalizovanih grupa žena u Rasinskom okrugu“

2021-2022

Izveštaj o rezultatima istraživanja o ličnoj sigurnosti i bezbednosti građanki u Rasinskom okrugu tokom pandemije Kovid 19 izazvane korona virusom

Projekat je sačinjen u nameri da prevenira urušavanje osnovnih prava žena, koje su u povećanom riziku od rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije, posebno žena na selu, Romkinja i žena sa invaliditetom u Rasinskom okrugu i, posebno, u kontekstu korona virusa. Pokazalo se, širom sveta, da žene s obzirom da čine većinu zaposlenih u zdravstvu, trgovini, na poslovima održavanja higijene i u takozvanoj neformalnoj ekonomiji podnose ogroman teret krize usled pandemije virusa.

Očigledno je i da državni zvaničnici i zvaničnice nisu tako senzitivni za različite uticaje, koje kriza ima na živote žena i muškaraca. To je i razlog što su izostale odgovarajuće zvanične mere za marginalizovane kategorije žena (stanovništva). Opravdan je strah od dalje diskriminacije, nekažnjivosti mizoginije i povećani rizik od rodno zasnovanog nasilja, koje posebno može pogoditi ranjive žene. Osim projektom želele smo da skrenemo pažnju javnosti na tu opasnost, osnažimo žene i podignemo kapacitete ženskih grupa za bavljenje pitanjima bezbednosti žena u kriznim situacijama i uopšte.

 

Lična sigurnost i bezbednost građanki tokom pandemije Kovid 19

 

 

Pandemija  je imala veliki uticaj na različite aspekte života žena svuda u svetu, pa tako i u Srbiji. Pripadnice ranjivih grupa žena su naročito pogođene merama, koje su uvedene na samom početku pandemije kako bi se sprečilo širenje virusa. Procenjuje se da će posledice pandemije biti dugotrajne i teške, a naročito će se odraziti na siromašnije zemlje, siromašnije osobe i ranjive grupe, naročito žene, pre svega na zdravlje, ali i socijalni i ekonomski status i kvalitet svakodnevnog života.

Cilj istraživanja bio je da se stekne uvid o uticaju i posledicama koje je pandemija do sada imala na bezbednosne aspekte života žena u lokalnim zajednicama i njihov lični osećaj sigurnosti. Istraživanje se bavi specifičnostima bezbednosnih potreba žena. Želele smo da saznamo da li su one prepoznate u ovoj krizi a naročito da li je tokom krize iza zajednicama. Važno je pitanje i da li su institucije na lokalnom nivou prilagodile svoje reagovanje potrebama građana, pre svih, žena tokom perioda krize kako bi se one osećale sigurno i bezbedno.

Istraživanjem su obuhvaćene žene u lokalnim samoupravama Rasinskog okruga. U okviru istraživanja podaci i informacije su prikupljani:

  1. Putem ankete, uz pomoć polustrukturisanog upitnika, koji je distribuiran putem ženskih organizacija i udruženja žena/osoba sa invaliditetom u lokalnim sredinama. Istraživanjem su obuhvaćene žene različitog nivoa obrazovanja, različitog porodičnog statusa, pripadnice posebno ranjivih grupa, pre svega starijih žena, žena sa invaliditetom, Romkinja i žena koje žive na selu. U istraživanju je učestvovao podjednak broj žena koje žive u gradskim, odnosno seoskim sredinama.

Upitnik sadrži socio-demografske podatke ispitanica, procenu kvaliteta života i lični doživljaj bezbednosti i sigurnosti tokom pandemije koronavirusa i podatke o nasilju i lično iskustvo nasilja tokom krize.

  1. Održavanjem fokus grupnih diskusija sa ženama pripadnicama osetljivih grupa, koje žive i u gradu i na selu. Ovom metodom su prikupljeni kvalitativni podaci o odnosu žena iz osetljivih grupa prema posledicama pandemije Kovid 19 i njenom uticaju na živote žena, posebno onih iz osetljivih grupa, ali i sve građane u lokalnoj zajednici, kao i na nasilje prema ženama i nasilje u porodici i odgovoru institucija na nasilje.
 

Prikaz rezultata ankete o ličnoj sigurnosti i bezbednosti građanki tokom pandemije Kovid 19

 

Istraživanjem je obuhvaćeno 160 žena, koliko ih je odgovorilo na upitnik „Istraživanje lične sigurnosti i bezbednosti tokom pandemije izazvane korona virusom“.

Od gore pomenutog broja, 78 žena ili 48.7%, ukupno ispitanih, živi u gradskoj sredini a 82 (51.3%) živi u 44 sela, u 6 opština, odnosno gradova u Rasinskom okrugu.

Istraživanje su, u avgustu i septembru 2021, sprovele anketarke iz organizacija civilnog društva, koje su uključene u projekat „Glasnije za ljudska prava – osnaživanje osetljivih i društveno marginalizovanih grupa žena u Rasinskom okrugu“ koje su prethodno prošle obuku i instruktažu za sprovođenje ankete (popunjavanje upitnika) i facilitiranje fokus grupe.

Upitnik koji su popunjavale učesnice istraživanja sastoji se od 23 pitanja, koja se odnose na socio-demografske podatke, procenu kvaliteta života i bezbednosti tokom pandemije, fizičko i socijalno nasilje, ostvarivanje zdravstvene i socijalne zaštite tokom pandemije.

       Socio-demografski podaci:

Od ukupnog broja učesnica istraživanja, 78 (48.7%) žena, kao što je rečeno, živi u gradskoj sredini a 82 (51.30%) žene žive u 44 sela u 6 opština u Rasinskom okrugu.

Godine života ispitanica

  • Najveći broj ispitanica, njih 31 (21,39%) su starosti između 45 i 54 godine života, njih 27 (17.76%) pripadaju starosnoj grupi 35-44, a isto toliko – 27 (17,76) grupi između 55-64 godine. U grupi 64 i više godine je bilo 24 (15,78) ispitanice, njih 20 (13,15%) u starosnoj grupi 30-35, 16 (10,52%) imaju između 25-29 godina, dok ih je 7 (4,60%) u najmlađoj starosnoj grupi, 18-24 godina. 8 žena nije odgovorilo na pitanje o svojim godinama.

Nacionalnost i veroispovest ispitanica

  • Ukupno 133 (83%) ispitanica se izjasnile da su srpske nacionalnosti a 24 (15%) da su romske nacionalnosti. Tri ispitanice (2%) nisu želele da se izjasne o nacionalnoj pripadnosti.
  • Od ukupnog broja ispitanica, čak 147 (92%) su pravoslavne veroispovesti, 3 (2%) muslimanske a 10 (6%) žena želelo da se izjasni o ovom pitanju.

Nivo obrazovanja ispitanica

  • Najviše ispitanica, više od polovine, 85 ili 53,1% ima srednje obrazovanje. Osnovno obrazovanje imaju 33 (20,6%) ispitanice dok je ispitanica sa visokim obrazovanjem – 19 (11,9%). Više obrazovanje ima 9 (5,6%) ispitanica. Bez obrazovanja, odnosno nepotpunu osnovnu školu ima 11 ispitanica (6,9%). Na pitanje nisu odgovorile 3 (1,9%) ispitnanica.

Zaposlenost ispitanica

  • Među ispitanicama, 103 je dalo podatke o zaposlenosti. Preovlađuju nezaposlene žene. Takvih je 38 (36,9%). Od ukupnog broja, 26 (25,3%) ih je zaposleno. Penzionerki je 21 (20,4%), samozaposlenih je 8 (7,8%) a njih 6 (5,8%) se izjasnilo da su domaćice. Njih 3 (2,9) se školuju, a jedna (0,9%) ispitanica se izjasnila do je povremeno zaposlena.

Zanimanje ispitanica 

Žene koje su učestvovale u istraživanju različitih su zanimanja: Ekonomska tehničarka (12), hemijska tehničarka (2), saobraćajna tehničarka (1), mašinska tehničarka (1), tehnološkinja-tehničarka (1), tehničarka numeričkih mašina (2), medicinska sestra-tehničarka (1), tekstilna tehničarka (1), prehrambena tehničarka (1), gerontodomaćica (2), knjigovođa (2), poslovna administratorka (1), daktilografkinja, gimnazija (3), komercijalistkinja (1), ekonomistkinja (6), fotografkinja (1), trgovkinja (0), srednja škola (1) radnica (10) cvećarka – vrtlarka (2, jedna je preduzetnica), poljoprivrednica (3), preduzetnica (1), poslastičarka (1), montažerka (1), ženska frizerka (1), master učiteljica (1), master psihološkinja (1), dipl. pedagoškinja (2), diplomirana socijalna radnica (1), nastavnica srpskog jezika i književnosti (3), dipl. menadžerka – specijalista strukovna menadžerka bezbednosti (1), mašinska inženjerka (1), doktorka stomatologije (1), inženjerka informatike (1), dipl.ekonomistkinja (2), dipl. ing. tehnologije (2), tehnološkinja (1), dipl. turizmološkinja (1), kafe kuvarica (1), domaćica (2), penzionerka 12 (2 učiteljica, 1 penzionerka poljoprivrede, 1 krojačica, 1 kafe kuvarica).

Od ukupnog broja ispitanica, čak 57 nije navelo zanimanje (nijedna od učesnica istraživanja iz Kruševca nije navela zanimanje).

Prosečna mesečna primanja po članu domaćinstva

  • Skoro dve trećine ispitanica, mesečno po članu domaćinstva ima između 100 i 400 evra. Najveći broj njih 64 (40%) ima mesečna primanja po članu domaćinstva između 200 – 400 evra, a druga velika grupa, njih 56 (35%) ima primanja između100 –200 evra. Između 400 – 600 evra mesečno, po članu domaćinstva ima 16 (10,%) ispitanica. Tri (1,8%) ispitanice imaju mesečna primanja između 600-1000 evra po članu domaćinstva, a čak 17 (10,6%) njih je odgovorilo da ne zna kolika mesečna primanja imaju po članu domaćinstva. Bez primanja, odnosno nezaposlene su 4 žene.

Pripadnost nekoj od diskriminisanih društvenih grupa 

  • Žena sa invaliditetom je 25 (18,38%) a Romkinja je 20 (14,71%). Kao interno raseljene, odnosno izbegice izjasnile su se tri (2,21%) ispitanice, a njih dve (1,47%) kao pripadnce LGBTIQ. Odgovor „drugo“ su izabrale 52 žene (38,24%). Neke žene iz ove grupe su navele da su starije žene, da žive same, ili da žive na selu ili samo da su žene. Čak 34 (25% )ispitanice ne pripadaju nijednoj od ranjivih društvenih grupa, odnosno nisu odgovorile na pitanje.

    Procena kvaliteta života i lični doživljaj bezbednosti i sigurnosti tokom pandemije korona virusa

  • U opštini se pružaju odgovarajuće usluge starijima od 65 godina:
  • slaže se njih 34 (21,3%), dok se njih 7 (45,7%) sa ovim slaže delimično, a 39 (24,3%) ispitanica se uopšte ne slaže sa ovom tvrdnjom. Na pitanje nije odgovorilo 14 (8,7%) žena. 
  • Tokom vanrednog stanja usluge socijalne zaštite bile su dostupne nesmetano svim stanovnicima:
  • slaže se njih 32 (20%), dok se njih 44 (27,5%) slaže sa ovim delimično; Najveći broj, 56 (35%) se uopšte ne slaže sa ovom tvrdnjim, a ostale nisu odgovorile na ovo pitanje. 
  • Tokom vanrednog stanja policija i druge institucije i opštinske službe su bile dostupne nesmetano svim stanovnicima:
  • slaže se njih 48 (30%), dok se njih 51 (31,8%) slaže delimično a 45 žena (28,1%) se ne slaže sa ovom tvrdnjom; nije odgovorilo 16 (10,1%) ispitanica.
  • Javne ustanove su potpuno pristupačne osobama sa invaliditetom smatra 22 (13,7%) žene, njih 50 (31,4%) se delimično slažu sa ovom tvrdnjom a 62 (38,7%) ispitanica smatra da ustanove uopšte nisu pristupačne. Na pitanje nisu odgovorile 26 (16,2%) ispitanice. 
  • U mojoj opštini su donete odgovarajuće lokalne mere zaštite od korona virusa:
  • donete su odgovarajuće mere smatra 59 (36,9%) žena, dok 57 (35,6%) ispitanica smatra da su mere delimične, 24 (15%) misli da nisu donete odgovarajuće mere, a 12,5% nije iskazalo mišljenje o tome.
  • U opštini se poštuju mere zaštite od korona virusa donete na nivou države:
  • u potpunosti se poštuju – misli 43 (31,2%) žena, delimično njih 38 (27,5%). Mere se ne poštuju, smatra 46 (33,4%%) ispitanica a 11 (7,9%) žena nije odgovorilo na pitanje. 

Sledeće pitanje odnosilo se na lične strahove i osećaj bezbednosti. Od ispitanica je traženo da navedu od čega najviše strahuju da im se može desiti. (Ponuđena im je mogućnost da izaberu više odgovora)

  • Fizičkog napada dok se kreću u javnom prostoru plaši se 30 (12,93%) žena
  • Da će biti žrtva partnerskog nasilja/nasilja u porodici plaši se 7 (3,02%) ispitanica
  • Da u slučaju zaraze korona virusom neće dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu strahuju 52 (22,41%) žene
  • Da će ona ili neko od članova najbliže porodice biti zaraženi korona virusom plaši se 69 (29,74%) žena
  • Da će biti žrtva provale, krađe, razbojništva i sl. plaši se 17 (7,33%) ispitanica
  • Da će ih napasti napušteni psi strahuje 28 (12,07%) žena
  • Da ćete biti žrtva prirodnih katastrofa (zemljotresa, poplava i sl.) plaši se 16 (6,9%) ispitanica
  • Nešto drugo kao odgovor su izabrale 4 (1,72%) ispitanice (jedna boluje od šećerne bolesti, druga strahuje da će usluga starima koje pruža udruženje prestati; jedan komentar se odnosio na napuštene pse „oni ne napadaju, samo traže hranu i malo ljubavi.“)
  • Bez odgovora – 9 (3,88%) žena

Ispitanice su mogle da odaberu više odgovora na pitanje kome je bezbednost u gradu/mestu u kojem žive posebno ugrožena. Odgovori su sledeći:

  • Siromašne osobe – izjasnile se 62 (24,3%) žene
  • Žene – 49 (19,2%) ispitanica
  • Deca – 45(17.6 %) ispitanica
  • Osobe sa invaliditetom – 41 (16,1 %) žena
  • LGBTIQ osobe – 23 (9%)ispitanice
  • Izbeglice / interno raseljena lica – 6 (2,3%) žena
  • Osobe nevećinske veroispovesti – 3 (1,2%) žene
  • Osobe većinske nacionalnosti – 6 (2.3%) ispitanica
  • Migraniti – 3 (1,2%) ispitanice
  • Drugi – 4 (1.6%)); (komentari – svi su ugroženi, stara lica, stari i bolesni…)
  • Bez odgovora – 13 (5%) ispitanica

Situacija u gradu tokom krize izazvane pandemojim kovid -19 je:

  • bolja nego ranije, smatra 36 (22,5%) ispitanica
  • lošija nego ranije – 38 (23.8%) ispitanica
  • nije se promenila u ovom periodu, ocenilo je 46 (28,8%) žena
  • „ne znam“je odgovorile su 34 (21,2%) žene
  • nije odgovorilo 6 (3,7%) ispitanica. 

Iskustvo nasilja:

U ovom delu smo želele da dobijemo informacije o ličnom iskustvu nasilja ispitanica u proteklih godinu dana, kao i razloge za neprijavljivanje nasilja, koje su preživele.

Na pitanje da li je u proteklih godinu dana u njihovom gradu povećano nasilje:

  • odgovor „da“ dalo je 65 (40,6%) ispitanica
  • „ne“ su odgovorile 24 (15%) ispitanice
  • situacija je ista, ocenile su 33 (20,6%) žene
  • odgovor „ne znam“ odabralo je 30 (18,8%) ispitanica.
  • na pitanje nije odgovorilo 8 (5%) žena. 

Na pitanje da li su bile izložene bilo kojoj vrsti uznemiravanja ili napada u protekloj godini, ispitanice su mogle da daju više od jednog odgovora, a oni glase:

– verbalnom nasilju (komentari, uvrede, zvižduci…) bilo je izloženo 48 (28,9%) žena

– fizičko nasilje (dodirivanje, gurkanje…) doživelo je 5 (3%) učesnica istraživanja

– vizuelno nasilje (zurenje, cerenje…) iskusilo je 36 (21,7%) žena

– uhođenje su doživele 4 (2,4) ispitanice

– nasilan fizički napad preživelo je 10 (6%) ispitanica

– drugo – 10 (2,4%)

– nisu odgovorile 53 (31,9%) učesnice istraživanja.

Navedeno nasilje se dogodilo:

  • kod kuće je nasilje pretrpelo 15 (10,4%) žena
  • u restoranu/kafiću su nasilje doživele 3 (2,1%) ispitanice
  • na poslu je nasilju bilo izloženo 7 (4,8%) ispitanica
  • na ulici su nasilje preživele 34 (23,6%) učesnice isitivanja
  • u javnom prevozu je naslje doživelo 14 (9,7%) žena
  • u prodavnici/pijaci su nasilje doživele 2 (1,4 %) žene
  • u školi/fakultetu je 8 (5,5%) žena doživelo nasilje
  • da je „na drugom mestu“ doživela nasilje izjavila je 51 (35,4%) žena (u nasilju)
  • nije odgovorilo na pitanje 47 (45,2%) žena.

­Da li je napad prijavila policiji ili nekoj drugoj ustanovi, odgovorilo je sa:

  • „da“ 8 (5%) ispitanica (u ovoj grupi jedna bi prijavila da joj se desi nasilje)
  • „ne“ su izjavile 94 (58,75%) ispitanice
  • bez odogovora je bilo 58 (36,25%) učesnica ispitivanja.

Razlog zbog kojeg nisu prijavile nasilje:

  • nije bilo dovoljno ozbiljno je izjavilo 56 (35%) žena
  • da ne veruje državnim institucijama odgovorilo je 8 (5%) ispitanica
  • policija ne bi preduzela ništa, smatraju 23 (14,4%) ispitanice
  • uverene je da bi bile okrivljene za incident njih 11 (6,9%)
  • postupak predugo traje – nijedan odgovor (%)
  • odgovor „drugo“ su odabrale 2 (1,2%), uz komentar da je sama rešila i da niko to ne shvata ozbiljno
  • nije odgovorilo na pitanje 60 (37,5%) žena.

Ostarivanje zdravstvene i socijalne zaštite

Na pitanje da li je zdravstvena zaštita dostupna svim građanima i građankama podjednako u opštini/mestu, skoro polovina (49,4%) ispitanica je odgovorila da nije, a 36,9% da je dostupna. Ispitanice su odgovorile na sledeći način:

– „da“ je odgovorilo 59 (36,9%) ispitanica

– „ne“ je odgovor 79 (49,4%) ispitanica

– „ne znam“ su odgovorile 22 (13,7%) učesnice ispitivanja. 

Na pitanje da li je bilo moguće otići kod lekara na kontrolni pregled ili lečenje bolesti koja nije u vezi sa kovid-19 natpolovična većina odgovorila je da nije, a četvrtina da jeste.  Ispitanice su na ovo pitanje odgovorile na sledeći način:

– „da“ je reklo njih 39 (24,4%)

– „ne“ je izabralo 90 (56,2%) ispitanica

– „ne znam“ je odgovor 23 (14,4%) žene

– bez odgovora je 8 (5%) ispitanica.

Gotovo istovetno je mišljenje o mogućnostima ostvarivanja socijalne zaštite i dostupnosti  svima kojima je bila potrebna socijalna zaštita tokom pandemije kovid 19. Više od polovine ispitanica misli da socijalna zaštita nije bila dostupna tokom pandemije. Raspored odgovora je sledeći:

„da“ izjavilo je 30 (18,8%)

– „ne“ smatra 85 (53,1%) žena

– „ne znam“ je bio odgovor 35 (21,9%) ispitanica.

– bez odgovora je 10 (6,2%) ispitanica.

O tome da li su za vreme pandemije kovid 19 stariji i osobe sa invaliditetom dobili podršku (pomoć u kući, dnevni boravak, personalni asistent) koja im je potrebna, učesnice ispitivanja su u najvećem broju odgovorile da nisu ili da o tome ne znaju. Učesnice ispitivanja su odgovorile na sledeći način:

– „da“ je bio odgovor 30 (18,7%) žena

– „ne“ je odgovorilo 58 (36,3%) žena

– „ne znam“ je izjavila 61 (38,1%) žena

Nije želelo da se izjasni 11 (6,9%) učesnica ispitivanja.

Komentari anketarki:

Anketarke, koje su razgovarale sa ženama koje žive na selu zabeležile su svoje komentare izjava i ocena koje su dale ispitanice.

  1. Anketarka je razgovarala sa ženama (7) u dva sela i jednoj gradskoj mesnoj zajednici. Žene su želele da razgovaraju i izjavljivale da ih niko ništa nije ni pitao sve ovo vreme („vreme straha, ludila i očajnog zatvora“ reči su jedne ispitanice). Žene „domaćice, koje su na selu ceo dan vezane obavezama“ nisu bile informisane o dostupnosti institucija za vreme kovida i uopšte o dostupnosti institucija ženama sa invaliditetom; one retko posećuju institucije. Kad je reč o nasilju, nezaposlene i starije žene su negirale postojanje nasilja, čak i nakon objašnjenja anketarke. Mlađe, zaposlene žene su prepoznavale nasilje i probleme koje su imale za vreme vanrednog stanja. Smatraju da je tokom pandemije zdravlje stavljano na prvo mesto, prvenstveno kovid 19, a hronične bolesti i nasilje su zanemarivani.
  2. I druga anketarka koja je sprovela anketiranje u nekoliko sela ima slično iskustvo. Isptanice (7) su bile različitih godina, obrazovanja i zanimanja, ali im je zajedničko da žive na selu. O kvaitetu života tokom pandemije kovid 19 većina je izjavila da ima strah od zaražavanja i sebe i porodice i da nisu zadovoljne merama koje je država i opština sprovela za zaštitu stanovništva, posebno starijih, siromašnih i osoba sa invaliditetom. Pomoć lekara u slučaju drugih i hroničnih bolesti je teško dobiti. I u ovoj grupi starije žene negiraju postojanje nasilja prema ženama, dok mlađe svedoče o nasilju, uglavnom verbalnom i da nisu tražile pomoć institucija, uz opasku anketarke da se možda stide ili im je potrebna obuka o nasilju.
  3. Iskustvo anketarke koja je razgovarala sa 8 žena u dva sela potvrđuje već navedena – da se odgovori razlikuju u zavisnosti od godina života, obrazovanja, da li su zaposlene. Starije žene ne prepoznaju nasilje prema ženama (smatraju da je dobacivanje način udvaranja). Većina je saglasna da zdravstvena zaštita nije dostupna svim građanima/kama i da je za vreme pandemije teško otići na kontrolu kod lekara ili lečiti bolest koja nije kovid.
  4. Anketaraka je razgovarala sa 7 žena koje žive na selu, starosti od 45 do 69 gdina a njih tri su žene sa invaliditetom. Sve su izjavile da strahuju od zaraze korana virusom i da neće dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Smatraju da su u njihovoj sredini najugroženiji siromašni, deca, žene i LGBTIQ osobe. Ova grupa je ocenila da je situacija u gradu lošija nego pre pandemije. Neke od učesnica su doživele verbalno nasilje koje nikome nisu prijavile jer „nije dovoljno ozbiljno“ ali i zbog toga što na njihovu prijavu niko ne bi reagovao. Sve ispitanice su saglasne da zdravstvena zaštita nije dostupna građanima/kama podjednako i da nije bilo moguće otići na kontrolu kod lekara ili lečenje bolesti koja nije u vezi sa kovidom, nego su pregledi odlagani.
  5. Anketarka je razgovarala sa 7 žena u tri sela koje su bez dvoumljenja prihvatile da učestvuju u istraživanju. Anketarka ukazuje na to da je većina ispitanica na pitanje da li su nekada trpele bilo kakvu vrstu nasilja odgovorila negativno, te da joj se čini da možda nisu prepoznale nasilje.
  6. U grupi od 7 ispitanica koje žive u seoskoj sredini, njih 5 su žene sa invaliditetom. Zajedničko svim ispitanicama je da imaju najniža primanja po članu domaćinstva. Skoro sve su iskazale nezadovoljstvo kvalitetom života tokom pandemije kovid 19. Žene nisu zadovoljne ili su samo delimično zadovoljne uslugama, donetim merama i radom institucija. Skoro sve su navele da je situacija lošija nego ranije. Svaka ispitanica je bila izložena nekoj vrsti uznemiravanja ili napada u protekloj godini. I ova grupa ispitanica smatra da zdravstvena zaštita nije dostupna svima podjednako i da nije bilo moguće otići kod lekara na pregled koji nije u vezi sa kovidom.
  7. U grupi je bilo 7 žena različitih godina života, obrazovanja, zaposlenih, penzionerki i poljoprivrednica. Sve su ocenile da je korona virus potpuno poremetio život i da se ne osećaju potpuno bezbedno u svom gradu/mestu. Ispitanice misle da je nasilje povećano, a neke su doživele „neprijatnosti“ koje nisu prijavile policiji jer misle da ne bi reagovala ili da bi ih ozbiljno shvatila. Anketarka navodi da ispitanice nisu sigurne da li policija radi svoj posao kako treba u slučajevima nasilja prema ženama. Plaše se zaražavanja korona virusom, negoduju zbog nepridržavanja eidemiloških mera i nevakcinisanja građana. Grad je za vreme vanrednog stanja delio humanitarne pakete penzionerima (sumnjaju u to da su ih svi dobili), ali nije bilo posebne pomoći drugim ugroženim grupama. Ispitanice nisu zadovoljne zdravstvenom zaštitom (mnoge nisu imali overene zdravstvene knjižice) jer nisu mogle da odu na redovne zdravstvene preglede i kontrole. Ljudima koji žive na selu odlazak kod lekara je bio otežan jer autobusi nisu saobraćali ili je red vožnje bio redukovan.

Rezultati fokus grupa:

Od avgusta do decembra 2021. godine održano je šest fokus grupnih diskusija koje su vodile članice ženskih organizacija iz Rasinskog okruga uključenih u projekat, koje su prošle obuku i instruktažu za vođenje fokus grupne diskusije.

U diskusiji je učestvovalo 68 žena, pripadnica osetljivih društvenih grupa: žene koje žive na selu, Romkinje i žene sa invaliditetom, koje žive i u gradskim i u seoskim sredinama. Najmlađa učesnica ima 18 a najstarija 77 godina.

  1. U fokus grupnoj diskusiji učestvovalo je 17 žena, od kojih 9 živi u gradskoj, a 8 u seoskoj sredini u opštini Brus. Najmlađa ima 38, a najstarija 77 godina, a jedna je Romkinja. Prema oceni facilitatorke ove grupe, većina žena nije dovoljno osvešćena po pitanju rodnih uloga, a takođe i prepoznavanju različitih vrsta nasilja. Jedino nasilje koje prepoznaju je fizičko nasilje, a tek po neka žena spomene i psihičko. Ekonomsko i seksualno nasilje za njih ne postoji jer ga ne prepoznaju. Fizičko nasilje u svom okruženju negiraju, posebno kada su u grupi. Ali je po završetku razgovora u grupi bila poneka žena koje je izrazila želju da sa facilitatorkama razgovara o nasilju koje lično trpi. Kažu da ih je sramota da o tome pričaju pred drugim ženama jer žive u maloj sredini gde svako svakoga zna. Učesnice ove fokus grupe su, po njihovim izjavama, bez nekih većih stresova prevazišle period vanrednog stanja, jer živeći u malim sredinama imale su veću slobodu kretanja od osoba koje žive u većim gradovima.

Na prvo mesto po ugroženosti učesnice su stavile starije od 65 godina, zatim, žene iz svih marginalizovanih grupa, razvedene žene, udovice, ali i muškarce koji žive sami. Jedna učesnica je navela „Ništa mi nije smetalo, poslove sam delila sa mužem“ a druga da je zbog zatvorenosti svih članova domaćinstva u kući bila veća tenzija nego pre vanrednog stanja, tako da su žene bile najviše ugrožene „jer nemaju svoje „ja“. To se odnosi na žene u kući i na poslu, pa čak i na one na odgovornim funkcijama“.

Učesnice su bile podeljene u pogledu ocena o mogućnosti da od nekog zatraže pomoć. Određeni broj učesnica je ocenio da su građani imali tu mogućnost, na primer u kancelariji pri opštinskoj upravi. „U rad kancelarija je trebalo uključiti mlade ljude, a ne ljude iz opštine koji u to vreme nisu radili zbog vanrednog stanja  (Misleći da su to bili posebno plaćeni poslovi.). Neke nisu znale za tu kancelariju zbog čega treba naći način obaveštavanja građana o tome kome se mogu obratiti za pomoć, a predsednici mesnih zajednica treba da budu koordinatori između meštana i lokalne samouprave. Dobar primer su organizacija i volonteri Crvenog krsta, Udruženje penzionera. Navođenje primera starijih kojima niko nije pomagao izazvalo je komentare  o tome da treba podsticati svest ljudi o uzajamnom pomaganju i saosećanju sa drugim ljudima.  „Pojedinci iz policije su se bahato ponašali, nikakvu pomoć nisu pružali, ali zato su pretili hapšenjem zbog kršenja mera zabrane kretanja“. Kad je reč o prepoznavanju potreba osetljivih grupa žena, učesnice su navele da znaju da je opštinska uprava udruženju za prava osoba sa intelektuelnim poteškoćama dodelila novčanu pomoć. Učesnica je navela da su Romi „samo dobili sredstva za čišćenje kao i Srbi što dobijaju i paket od Crvenog Krsta, ali to smo dobijali i pre korone“. Problemi su veći u zabačenim selima. „Nas, koji živimo u udaljenim selima niko nije video.“ „U jednom selu živi žena pod slamom. Ima dve ovce i dva psa i niko joj, osim mene,  nije pomagao u vreme korone“.

Učesnice o nasilju prema ženama tokom pandemije nisu čula ništa o tome te da „toga malo više ima u gradovima, inače u selu ne možeš da nađeš“. Kad je reč o prijavljivanju, većina misli da žene ne prijavljuju nasilje zato što ih je stid, a ne zbog korone. Jedna je navela „Ma ne, svaka žena ima mobilni telefon, može da izađe iza kuće i da prijavi nasilje“ a druga da „Ne treba trpeti nasilje i kada se dogodi treba ga prijaviti“. Kad je reč o tome da li je u njihovoj zajednici prepoznat povećan rizik od porodičnog i rodno zasnovanog nasilja i onome šta su preduzeli nadležni organi i institucije učesnice su navele da je nasilje problem. Smatraju da policija ne reaguje adekvatno, o čemu govori broj ubistava žena u Srbiji: „Žene i ako prijave nasilje, čeka se nešto. Šta se čeka, da žena bude ubijena pa da policija reaguje?“. Ocenjuju da su procedure jako neprijatne,“ tako da i ako bi želela da prijavi ona se ne usuđuje“. Osim toga potrebne su bolje mere zaštite. Više učesnica u razgovoru je govorilo o raširenim predrasudama u patrijarhalnom okruženju koje  okrivljuje žene „Žena kada ima problema i hoće da se razvede svi je krive i okreću joj leđa, a ne znaju da samo jedna pogrešna reč može da je košta glave“. Ukazuju na to da ženu koja se razvodi čak i sopstvena porodica krivi i okreće joj leđa“. „Da su žene ekonomski nezavisne, mogle bi bolje da žive, a ovako moraju mnogo više da trpe“. Strah od prijavljivanja nasilja opisuju i rečima: „Žena ako odluči da prijavi nasilje mora da zna šta će se dogoditi kada policija izađe iz kuće“. „Ima kod nas svačega, ali mi treba da budemo svesne da živimo na Balkanu. Kada dođe policajac na uviđaj pita šta je bilo, kako je bilo i ode kući, a ti i dalje ostaješ sa svojim problemima“.

Učesnice su navodile primere starijih žena koje žive same i potrebna im je pomoć, koju su im neke od učesnica razgovora i ukazivale, kupujući najsiromašnijim namirnice i obezbeđujući im odeću i obuću. Ipak, starijima i osobama sa invaliditetom su najviše pomagala deca, odnosno rođaci.

Nedostajale su mnoge usluge na lokalnom nivou. Skoro sve su saglasne da lokalne službe ne funkcionišu kako treba ni u normalnim okolnostima,  a još manje u vreme vanrednog stanja i da je „ova korona dobrodošla nekim institucijama jer im služi kao opravdanje za njihov nerad“. Najviše problema bilo je ipak u pružanju zdravstvene zaštite, koja ni u normalnim okolnostim ne zadovoljava potrebe građana, a pogoršano je za vreme vanrednog stanja „nema lekara, nema medicinskih sestara, svi odlaze u inostranstvo ili u Kruševac u Kovid bolnicu. Treba zaposliti nove ljude“. U svim selima su zatvorene zdravstvene ambulante još pre korone, radile su po dva ili tri dana u nedelji. Ukazuju na to da su ambulante pravljene iz ličnih sredstava građana, a sada su prazne. Pregledi se zakazuju, ali se ipak čeka po nekoliko sati posle zakazanog termina. Iako je u Brusu otvorena kovid ambulanta, građani nisu mogli da se leče, „jer su ih lekari vraćali kući, nisu ni znali šta da rade jer je korona bila nešto novo za njih, a ni sada ne znaju“.

Učesnicama u ovoj grupi najviše smetaju „statistički podaci i informacije koje ubijaju, zdravstvo koje ne funckioniše“ i kako ocenjuju „preterivanje medija sa izveštajima o broju obolelih i preminulih“. Smeta im to što zbog kovida nisu lečene osobe od karcinoma i upućivane su na privatnu kliniku uz izgovor da je vreme korone. Učesnice smatraju da su koronu svi koristili kao izgovor za nerad. Jednoj učesnici je nedostajalo druženje i izleti sa penzionerima, druga je imala problema sa prevozom na posao“. Jedna žena živi sama sa četvoro dece i najviše joj je smetala „online“ nastava“. Jednoj je muž muzičar i nigde nije mogao da radi, tako da je bilo teško obezbediti sredstva za život. Dve učesnice su izjavile da im smeta pritisak na građane da se vakcinišu jer smatraju da su sposobni i slobodni da sami o tome odluče. Jedna od učesnica je izjavila „Sve mi je bilo dostupno, ali mi je sve i smetalo, posebno ono što je zabranjeno“ a druga da ima pozitivno iskustvo u vreme korone. „Muž i ja smo sami, na selu, i naš odnos koji je ranije bio dobar sada je postao još bolji“.

  1. U fokus grupnoj diskusiji učestvovalo je 9 žena među kojima je jedna Romkinja i jedna žena sa invaliditetom. Većina, njih 6, živi u seoskom, a 3 u gradskom području opštine Aleksandrovac. Najmlađa učesnica ima 34 godine, a najstarija 60 godina. Većina žena koje žive u seoskim sredinama nije dovoljno osvešćena po pitanju rodnih uloga jer su i dalje dominantni patrijarhalni obrasci koji određuju šta žena treba, sme i može da radi, jedan je od komentara facilitatorki diskusije.

Učesnice razgovora su ocenile da su tokom pandemije svi ugroženi, „od dece do najstarijih”, ali su na prvo mesto stavile osobe sa invaliditetom, posebno one koje u potpunosti zavise od tuđe pomoći, zatim stariji, posebno stariji od 65 godina, kojima je tokom vanrednog stanja,bilo zabranjeno da izlaze iz svojih domova. Deca su ugrožena zbog nemogućnosti redovnog pohađanja škole, a „mlade osobe nisu mogle da izlaze, da se druže…“.

Postojao je strah, koji se obnavljao pred eventualni novi talas zaražavanja i zabrane izlaska. Učesnice su razgovarale da je na početku pomoć, zbog straha, dostavljana samo ispred zgrade, da je bilo primersaodbijnja pomoći iz straha da primi paket iako je bio gladan. Takođe, diskutovale su i o udaljavanja ljudi zbog duge socijalne distance.

Učesnice su ocenile da je „teško bilo obratiti se bilo kome jer su svi bili neorganizovani, nisu se snašli“. “Kao da je sve stalo, teško je bilo doći do lekara, osim ako imaš simptome korone pa ideš u kovid ambulantu, mogli smo se jedino obratiti Crvenom krstu“. Učesnice iz udaljenih seoskih sredina su saglasne da je bilo teško obratiti se bilo kome, baš zbog te udaljenosti, pa su se snalazili kako je ko mogao. Bili su prepušteni sami sebi i pomagali se međusobno.  Ocenile su da „nije bilo nikog u lokalnoj zajednici ko bi prepoznao potrebe žena i posebno osetljivih grupa žena zato što u mestu u kojem žive ne postoji zdravstvena ambulanta, Crveni krst je na udaljenosti preko 30km, policija takođe, tako da nam niko nije ponudio pomoć, niti smo od bilo koga tražili“. „Ni u gradskoj sredini nisu prepoznate potrebe žena, ali su one bile u prednosti zato što su i m Crveni krst i zdravstvene usluge dostupnije nego ženama koje žive u udaljenim seoskim sredinama“.

Učesnice su saglasne da je došlo do povećanja nasilja jer većina muškaraca nije odlazila na posao a oni skloni nasilju bili su sa žrtvom u kući ili stanu 24 sata. Žene nisu prijavljivale nasilje jer se nisu obraćale institucijama ni pre uvođenja vanrednog stanja zbog nepoverenja u njihov rad. “Žene ni u normalnim okolnostima ne žele da prijave nasilje, neke zato što se ustručavaju i stide da o tome govore, a neke zato što nemaju poverenja u institucije“; „institucije reaguju ukoliko imate rodbinsku ili prijateljsku vezu kada prijavljujete nasilje“. Navele su primere kada su prijavljivale nasilja a institucije, kao što je policija i CSR, nisu preduzimale ništa što je uticalo na druge žene koje bi možda i prijavile. “Institucije ne prepoznaju stalne rizike od nasilja prema ženama kao što je mnogo ljudi koji su bili na ratištu i imaju veoma nizak stepen tolerancije zbog čega trpe cele porodice“. Učesnice razgovora mile da su se nadležni organi više bavili kršenjem mera zabrane kretanja i nošenja maski nego nasiljem u porodici, pre svega u gradskim sredineama jer se u seoskim sredinama, kako kažu, kontrola veoma retko sprovodila.

Starijima i osobama sa invaliditetom bile je veoma teško zbog toga što za vreme vanrednog stanja nisu mogli da izlaze iz kuće. Pomoć su dobijali od rođaka, komšija ili volontera Crvenog krsta. “Osobama sa invaliditetom je takođe bilo veoma teško i prisutno je bilo dosta nervoze, panike i straha. Za pomoć su se najčešće obraćali rođacima i volonterima Crvenog krsta“. Snabdevanje je bilo otežano. Jedna učesnica fokus grupe živi u zaseoku nekoliko kilometara udaljeno od glavnog puta i bilo joj je veoma teško da nabavi i dopremi osnovne namirnice jer je put jako loš. Pojedine imaju iskustva u pružanju pomoći starijima. Jedna navodi da je starijoj ženi u komšiluku kupovala hranu i lekove i “ona se jako loše osećala“. Ipak, „većina žena u selu nisu zainteresovane za bilo koju vrstu druženja i prozivaju one koje se okupljaju i prisutvuju raznim radionicama i skupovima“.

Nedostajalo je mnogo usluga, jer su državne institucije radile smanjenim kapacitetom (sud, opština, CSR), a najviše usluge zdravstvene zaštite jer u njihovim selima uglavnom ne postoji zdravstvena ambulanta, nemaju doktora, čak ni medicinsku sestru“.Bilo je skoro nemoguće obaviti specijalistički pregled, dobiti adekvatnu terapiju“. „I stanovnicima gradskih sredina zdravstvena zaštita nije bila dostupna, jer su za pojavu bilo kog simptoma ljude slali u kovid ambulante gde se čekalo po nekoliko sati. Oni su se plašili da odu kako se tamo ne bi zarazili, pa su radije ostajali kod kuće“.

Zdravstvena zaštita nije nikako funkcionisala, jer “kod nas zdravstvena zaštita i ne postoji. Bilo je ljudi koji su morali preći više kilometara do najbliže ambulante da bi primili inekciju ili previli ranu i to svakog dana. “Mada i sada nije ništa bolje“. „Najbliže porodilište nam je u Kruševcu, a to je na udaljenosti od oko 70 km, takođe i svi specijalistički pregledi se obavljaju tamo. Oni koji su bili na specijalističkim pregledima imaju loše iskustvo jer svuda postoje liste čekanja po nekoliko meseci, a kod zdravstvenih radnika je prisutna nervoza zbog novonastale situacije“. „I među zdravstvenim radnicima kao da je vladala panika. Dosta njih je bilo u izolaciji zbog kovida, a oni koji su ostali, radili su više sati, bez adekvatne opreme što je dovodilo do nervoze“.

Učesnicama je najviše smetalo ograničenje slobode kretanja i loša zdravstvena zaštita. “Imala sam osećaj kao da sam u nekom zatvoru, a bila sam u svojoj kući“. „Sloboda kretanja jer je trebalo obrađivati imanje, a vreme je bilo ograničeno zbog policijskog časa. Morali smo podnositi zahteve za dozvolu kretanja na koje su poljoprivrednici imali pravo“.

Ipak, smatraju da su ljudi na selu bili u boljem položaju od ljudi u gradu, jer su bile retke kontrole policije pa su se slobodnije kretali. „Ljudi su počeli da se plaše jedni drugih zbog straha od zaraze. Mnogo su se otuđili, posebno u gradskim sredinama“. Navedeni su i pozitivni primeri. Jedna žena je izjavila da u njenom zaseoku ima 6 domaćinstva “tako da smo se svi međusobno družili i na taj način olakšali sebi ovu tešku situaciju. Ali, zbog lošeg puta i udaljenosti od najbližih prodavnica kupovali smo namirnice kao da sutra ničega neće biti.“ Problem je bila i “online” nastava jer su se, prema njihovim rečima, deca teško snalazila.

  1. U fokus grupnoj diskusiji učestvovalo je deset žena sa invaliditetom. Najviše njih, pet su u starosnoj grupi od 45-55 godina, tri učesnice imaju između 35-45 godina, a jedna je starija od 65 godina. Osim jedne žene obolele od mišićne distrofije, sve ostale učesnice su članice udruženja osoba sa invaliditetom u Kruševcu: Udruženja gluvih i nagluvih, Udruženja slepih i slabovidih, Udruženja obolelih od Multiple skleroze, i Udruženja za borbu protiv šećerne bolesti. Facilitatorke su na osnovu diskusije u focus grupi zaključile da je tokom vanrednog stanja za žene starije od 65 godina ograničenje slobode kretanja i nedostatak aktivnosti žena sa invaliditetom predstavljalo veliki izazov, okidač za psihičke i druge zdravstvene tegobe. Bilo je dosta slabosti i propusta u zdravstvenom sistemu, posebno nedostatak osoblja i lekara specijalista. Mreža institucionalne zaštite je zakazala u slučaju osoba sa invaliditetom, zbog čega je potrebno preduzeti mere kako bi se osiguralo da informacije stignu do svih osoba i pomoć institucija. Žene sa invaliditetom nisu bile u mogućnosti da bezbedno prijave nasilje. Najviše ih ugrožava osećaj nebezbednosti. Volonterske usluge su nedostajale u punoj meri, nije ih bilo dovoljno a ni dovoljno adekvatno obučenih volontera. U komentarima su facilitatorke navele da su učesnice o svojim iskustvima pričale uz iskazivanje burnih emocija.

Učesnice su ocenile da su sve žene bile ugrožene ali su najugroženije bile žene sa invaliditetom, a takođe stariji i bolesni zbog nemogućnosti izlaska iz kuće i kretanja. Prepoznale su i druge grupe kao što su žene koje rade u ugostiteljstvu i trgovini jer su ostajale bez posla zato što se kupovala samo hrana, kao i one koje poslodavci nisu prijavili, one na povremenim poslovima. Žene sa invalditetom su sve naručivale telefonom, ali tu mogućnost nisu imale žene koje ne čuju. To su za njih radile članice udruženja, a niko iz lokalne uprave. Ženama sa invaliditetom problem predstvaljaju maske, naročito za gluvoneme osobe i obavezno držanje distance. Jedna od učesnica navodi da je radila u prodavnici gde je bila ugrožena jer je bila u kontaktu sa ljudima koji nisu nosili maske zbog čega je bila zabrinuta da ne zarazi članove porodice.

Sve učesnice su se složile da građani i građanke nisu mogli lako da se nekome obrate da dobiju pomoć, jer je situacija bila teža nego inače.Smatraju da se niko nije snašao, posebno oni koji su morali da se organizuju. Građani nisu mogli da nađu lekara specijalistu, jedino su dobijali pomoć ako se zaraze koronom.

Učesnice smatraju da u lokalnoj zajednici potrebe žena nisu prepoznate, posebno potrebe žena sa invaliditetom, kao ni drugih osetljivih grupa žena. Sve učesnice su se složile da je došlo do povećanja nasilja za vreme vanrednog stanja, ali da žene to kriju kao sramotu. Saglasne su da se nasilje povećalo svuda i na ulici i u porodici, a nadležne institucije se pravdaju da nemaju dovoljno ljudi da pomognu onima koji zatraže pomoć, ali i da se nasilju u porodici uvek nije pridavala važnost. Jedna učesnica je posvedočila da je imala nasilje u porodici zbog čega  se iselila iz kuće, bilo je jako teško.”U CZSR mi nisu izašli u susret, davali su mi pogrešne informacije, morala sam sama da se snalazim, da tražim stan, posao. Morala sam uz pomoć sestre, brata koji je nedavno preminuo. Pomogle su mi žene iz udruženja i Peščanika. A svi su me u policiji, centru i sudu sa prezirom gledali, svi su bili protiv mene zato što sam prijavila oca koji me je ostavio kao malu, 25 godina nije bio tu i sad nas maltretira. Hteo je da mu budem služavka”. (Komentar facilitatorki: Ispitanica se uznemirila dok je iznosila svoje iskustvo nasilja i počela je da plače. Ostale učesnice iskazuju podršku i ljute su zbog postupanja CSR Kruševac ). Još jedna učesnica je navela da je imala sličnu situaciju za vreme ovog vanrednog stanja “jedva sam našla stan, niko ne sme da te primi, svi se plaše. Sad imam krov nad glavom i sama brinem o detetu i sebi, snalazim se”. Još jedna učesnica je govorila o iskustvu prijaviljivanja nasilja za vreme vanrednog stanja “morali su da dođu, bilo je preko veze, rođak mi je policajac, zvala sam i njega došli su da li zbog njega ne znam. Ali bi trebalo da svi rade svoj posao za koji su plaćeni”.

Vanredno stanje je ograničilo mogućnosti žena da prijave nasilje i zatraže pomoć. Sve službe nisu radile i nije bilo moguće ni službeno ni privatno da se dođe do njih, čak i kada su radili, u stvari nisu radili. Ocenjuju da uvek je ima načina da se prijavi ali da zavisi na kakvog službenika naiđe jer „neće svi da rade svoj posao kako treba”.

Neke učesnice navode da bi prijavile nasilje, a da institucije imaju obavezu da zaštite žrtve, neke ne mogu da prijave telefonom jer ne mogu “dobro” da govore zbog čega im spuštaju slušalicu jer ih ne razumeju. Ocenile su da u lokalnoj zajednici, institucije nisu prepoznale rizik od nasilja za vreme vanrednog stanja. Smatraju da su se institucije više bavile kršenjem mera zabrane kretanja nego nasiljem u porodici. Do CSR Kruševac nisu mogle da dođu, a oni nisu izlazili na teren zbog ograničenog broja zaposlenih. 

Sve učesnice poznaju starije žene i žene sa invaliditetom, kojima je bila potrebna pomoć i dobijale su je od mladih i volontera. Neke učesnice su im i same pomagale, kupovale hranu, a pomagale su i starijim roditeljima. Starijima je bilo teško zbog toga što nisu mogli da izlaze. To je uticalo na njihovo zdravlje, nervozu, nesanicu, paniku i strahove: “To što su nas zatvorili i zabranili nam da izlazimo nije bilo u redu. U ovim godinama kada treba da se krećemo zbog zdravlja odjednom nam zabranjuju, kao predsednik brine za nas za naše zdravlje. Neka hvala, valjda je znam da se sama pazim”.

Kad je reč o funkcionisanju lokalnih usluga, sve su bile ograničene, ali najviše ih je pogodila nemogućnost lečenja. Nedostajali su lekari specijalisti, pa čak i pregledi u slučaju urgentnih stanja kao što su saobraćajne nesreće, koju je preživela jedna od učesnica. Jedna kovid ambulanta nije mogla da zadovolji potrebe zbog čega se u nekim periodima čekalo jako dugo na pregled. Svim učesnicama je smetalo što nije bilo moguće adekvatno lečenje zbog preokupiranosti zdravstva kovid pacijentima zbog čega su ih upućivali kod privatnih lekara za šta one nemaju novac.

Zdravstvena zaštita još uvek ne funkcioniše, iako se govorilo da je dobro organizovana, to nije tačno. Zdravstveni radnici su preopterećeni zbog čega dolazi do nervoze i loše komunikacije sa pacijentima. Zdravstveni radinici su bili ugroženi i nezaštićeni. Jedna od učesnica je ispričala da joj je od posledica kovida preminuo muž, koji je radio u bolnici na hirurgiji. Sve učesnice su ispoljile emocije, najviše ljutnju i bes, prilikom razgovora o zdravstvenoj zaštiti i o samim zdravstvenim radnicima za vreme pandemije.

Za vreme krize, svako je gledao samo sebe. “Ko je nekog imao mogao je da funkcioniše. Za bilo koju krizu obični ljudi ništa nisu mogli da urade. Lokalna uprava se ne organizuju ni kad nije bilo korone a  kamoli sad u ovoj krizi. Nije imao ni ko da reaguje, nestručni ljudi.”

Šta im najviše smeta tokom pandemije?

Nagluvim i gluvonemim ženama najviše smetaju maske. Pošto čitaju sa usana ne mogu nikoga da razumeju, a niko nema razumevanja za njih.

Svim učesnicama je smetao način izveštavanja o koroni, na primer na prvom program RTS se priča jedno, “kako državi odgovara” a na nekoj drugoj televiziji, na internet i u novinama, sasvim nešto drugo. Ne izveštavaju o protestima u inostranstvu protiv vakcinisanja, o eventualnim neželjenim efektima vakcinisanja. Bilo je potrebno da se realno i istinito izveštava. Previše je informacija o koroni, obolelima i umrlima…Učesnice nikom ne veruju i nisu zadovoljne kriznim štabom i lokalnom samoupravom.

Ljudi su se otuđili, niko nikog ne vidi, niko nikom ne pomaže. Ako se neko zakašlje, svi ga gledaju kao da ima koronu. Mislim da je ovo veća bolest što su se ljudi otuđili.”

Učesnice su govorile o strahu od dodatnih bolestii za sebe i članove porodice, pre svega decu. Plaše se hronične bolesti, psihičkih problema. Kažu da im je najvažnije da se osećaju sigurno, a sada osećaju neizvesnost.

Lokalna uprava bi trebalo više da se angažuje u budućnosti, ali potrebni su ljudi koji su stručni i sposobni a ne oni koji su na nekom mestu zbog rodbinskih veza, oni koji se neće pravdati da nemaju ovlašćenja da nešto urade, kao što to čini gradonačelnica Kruševca i da se ljudi ne podvajaju po pripadnosti političkoj stranci. Potrebno je da lokalne vlasti više saslušaju osobe sa invaliditetom. Nevladine organizacije, udruženja osoba sa invaliditetom na lokalnom nivou nisu bili uključeni u rad kriznog štaba niti u proceni potreba njihovih korisnica/ka i obezbeđivanje adekvatnih usluga i to u budućnosti treba da se promeni, kao i celokupan odnos svih isntitucija, posebno CSR prema osobama sa invaliditetom.

  1. U ovoj fokus grupnoj diskusiji učestvovalo je 11 žena romske nacionalnosti. Najviše njih je u starosnoj grupi između 35 i 45 godina, tri ih je starosti između 20 i 25 godina, a jedna između 55 i 65 godina. Učesnice su ocenile da im je život bio otežan za vreme pandemije. Osim volontera iz romskog udruženja od kojih su dobijali informacije i pomoć, druge pomoći nije bilo.

Problem za Rome u sadašnjoj pandemijskoj krizi predstavlja i gubitak svakodnevnog prihoda i ograničen pristup socijalnim institucijama, što je često dodatno otežano merama karantina. Pripadnici romske zajednice su se suočili sa ozbiljnim teškoćama u podmirivanju i najosnovnijih potreba, uključujući i ishranu. Svakodnevan život im je bio otežan zbog vanrednog stanja, nemogućnosti da se kreću i skupljaju sekundarne sirovine što im je važan izvor prihoda. Podela higijenskih paketa nije bila na potrebnom nivou. Takođe, žene su trpele diskriminaciju u ambulantama i loš odnos zdravstvenih radnika samo zato što su Romkinje. Deci je bio otežan pristup nastavi zbog siromaštva i zato što nemaju internet i računare. Vanredna situacija je dovela do toga da Romkinje i Romi osećaju diskriminaciju na svakom koraku: zbog posla, lečenja, školovanja, slobode kretanja, socijalne pomoći. Takođe nedostatak zaštitne opreme i osnovih higijenskih proizvoda je pogoršao njihovu ionako lošu situaciju. Romi i Romkinje nisu prepoznati u ovoj situaciji grupa u povećanom riziku. Nije uključeno dovoljno predstavnika romskih zajednica u rad kriznih štabova i u izradu planova za suzbijanje epidemije. Nisu prepoznate sve njihove potrebe, posebno ugroženost u radu i zadovoljenju osnovnih životnih potreba jer oni rade u neformalnoj ekonomiji: sakupljanje sekundarnih sirovina, trgovina, rad na pijaci, sezonski radovi, muzika i otežan pristup novčanim socijalnim davanjima (novčanoj socijalnoj pomoći i jednokratnoj novčanoj pomoći) i nemogućnost zadovoljenja osnovnih životnih potreba, u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Nedovoljni kapaciteti i nespremnost države na svim nivoima da odgovori na epidemiju pripadnicima/cama romske zajednice.

Učesnice su mišljenja da su sve žene bile ugrožene, posebno Romkinje koje prosjače. “Vanredno stanje je napravilo haos. I žene koje skupljaju sekundarne sirovine su ostale bez hleba. Nema para, sredstava za higijenu, nema posla. Romi ne mogu da skupljaju sirovine, nemaju gde da zarade, mnogi nisu imali ni za hleb”. Nekoliko učesnica misli da su bile ugrožene žene sa sela jer nije bilo prevoza.

Građani nisu imali kome da se obrate za pomoć, a posebno Romi, jer nikoga ne intersuje „kako običan narod živi”. Svi su, kažu učesnice fokus grupe, izbegavali kontakt jednih sa drugima, a posebno sa Romima. Ljudi su se plašili posebno od Roma da se ne zaraze, nisu hteli da primaju decu u vrtić. Smatraju da nije bilo nikakve pomoći na za Rome ni za Srbe, svi su se izvlačili na vanredno stanje i na izolaciju.

Sve učesnice ove grupe misle da nisu prepoznate potrebe žena, posebno žena sa invaliditetom i Romkinja. Romi ne mogu da rade, prodaju po pijaci, snalaze se. Sve je bilo zatvoreno i nedostupno. Oni su bili zatvoreni za nas, “isterali su me iz opštine, portir se drao na mene, nije mi dao ni da kažem šta mi treba.”

Sve učesnice su se složile da je došlo do povećanja nasilja za vreme vanrednog stanja. Razloge vide u tome što smo bili, zatvoreni u kući, mnogo je nervoze, nema para, nemaština je. ”Moralo je da se sedi u kući, muški koji su išli za sekundarne sirovine ostali bez posla, popiju po neku i eto batina”.

Vanredno stanje je ograničilo žene da zatraže pomoć zbog nasilja. “A kad smo zvale policiju da prijavimo da je žena prebijena, oni kažu zovi hitnu, mi zovemo hitnu, a oni nas vrate na policiju, kad ponovo zovemo spuštaju slušalicu. A Centar za socijalni rad se ne javlja, ne ferma nas”. Zajednica ne prepoznaje rizik od nasilja, naročito u romskoj zajednici. Učesnice su navele da niko ništa nije preduzimao i da niko ne želi da se meša u porodično nasilje. “Svi kažu ciganska posla, danas se biju, a sutra se mire. ”Nama niko ne veruje, ciganska posla, vole se biju se, koga briga.” “Niko ništa ne preduzima. Mi smo za njih cigani i ne veruju u našu priču, kažu vi tako živite.”

Kad je reč o starijim i ženama sa invaliditetom učesnice ove fokus grupe su pomagale koliko su mogle, onima koji nisu mogli sami. Reagovali su kao komšije, pomagali jedni drugima. Starijima su pomagali i volonteri po zgradama, nosili su od vrata do vrata. Neke od učesnica su pomagale ženama u porodici, nepokretnim roditeljima.

Kad je reč o funkcionisanju lokalnih službi, pružanju usluga i uslugama koje su nedostajele učesnice susaglasne su da institucije nisu funkcionisale. Nedostajale su zdravstvene usluge. “Lekari nisu smeli da nam priđu iako su nosili maske, nisu hteli da nas pregledaju, isterivali su nas. A nemamo para za osnovno, za maske, za sapun, za hleb. Ne trebaju mi pare nego paket hrane i za higijenu, prašak, sapun”, navela je jedna učesnica razgovora, a druga “Doktorka me vtratila, nije htela da priča sa mnom, viknula je na mene “ gde si sad došla”!. Navele su takođe da zbog kovida nisu uspele nekoliko meseci da stignu na pregled. “Ni pre nas nisu “šmirglali”, posebno nas Ciganke, a sad se izvlače na koronu”. Neke žene su se požalile na to da nisu imale lekove za šećer i srce, „nije bilo ni higijenskih paketa za nas, kako da se operemo, da čuvamo zdravlje.“. Sve je bilo ograničeno, a najteži su bili redovi ispred kovid ambulante i apoteke. Na selu je bilo najgore, jer nije bilo autobusa ni prevoza, Centar za socijalni rad nije davao novčanu pomoć. Facilitatorka je u komentaru napisala da su se učesnice izjasnile da su bile uskraćene za bilo kakvu pomoć od Centra za siocijalni rad i Crvenog krsta što se tiče paketa ili novčane pomoći. Sve su se složile da se to radilo preko posebnih spiskova koje je pravio romski lider, koji ne više ne uživa poverenje, jer “šuruje sa vlastima i ima svoje ljude”. Misle da su pojedinci u njihovoj zajednici iskoristili situaciju za sebe, da je bilo zloupotreba u lokalnoj samoupravi i da se osećaju “samo kao glasačko telo”. Sve žene su odgovorile da sve ide preko predsednika mesne zajednice, ali da on brine samo o onima na “spisku” i da je “sve politički.“

Kad je reč o zdravstvenoj zaštiti sve učesnice su saglasne da je prema Romkinjama bilo puno iskazane diskriminacije. Sve učesnice su bile ljute zbog odnosa prema njima kao nacionalnoj manjini. Osim odbijanja lekara da ih prime, svedoče i o neprimerenim komentarima zdravstvenih radnika poput onog da “korona neće na Cigane jer se ne kupaju”. Smatraju da  se zdravstvo nije  organizovalo, da često nisu mogli ni da stignu do lekara koji nisu hteli da ih prime iako ima izuzetaka “imala sam upalu pluća i dobro su postupali.

Sve učesnice četvrte grupe su odgovorile da ubuduće lokalna vlast treba više da se interesuje za svakodnevni život Roma, a ne samo za vreme izbora, da se češće dele higijenski i paketi sa namirnicama za vreme ovakvih stanja bilo da je korona, bolest ili poplava. Takođe su se sve složile da treba Romi da se pitaju ko će da ih predstavlja, da to bude osoba od poverenja, a ne neko ko će da radi za svoj džep. Da izabrana osoba reaguje kada su krizne situacije u pitanju i da sa  romskom zajednicom zajednički naprave plan za delovanje, a ne on sa političarima.

Učesnice su jednodušne u oceni da im je najviše smetala zabrana kretanja, tzv. “policijski čas” čekanje, besparica, to što niko ne obraća pažnju na Rome, nepravda u deljenju pomoći koja nije stizala do Roma, nemogućnost da rade, osećaj bespomoćnosti, puno različitih, a suprotstavljenih informacija koje nisu pomagale nego su uticale na njihovo psihičko stanje, diskriminacija na svakom koraku, to što smo se udaljili. “Teško je bilo i pre korone a sad još teže. I ta nastava preko interneta, ko ima od Cigana internet i kompjuter, malo ih je, treba i na to da se misli.“ “Najviše mi je smetalo što nisam mogla da verujem nikom, posebno televiziji… Poludela sam od tih laži, najviše onaj Kon.”  Sve su se ispitanice složile da im je smetalo što primaju različite informacije u zavisnosti čije vesti se gledaju. To je dovelo do nepoverenja.

  1. U ovoj fokus grupnoj diskusiji učestvovalo je 9 žena koje žive na seoskom području Grada Kruševca. Najmlađa ima 18 a najstarija 55 godina (prosek godina je 39). U zajednici sa mužem / suprugom i decom živi njih 3, dve (2) žive sa detetom, 2 sa roditeljima, 1 sa suprugom i 1 sa bratom i detetom. Sagovornice su razvile temu o ponovnom rađanju straha pred eventualni novi talas zaražavanja i zabrane izlaske. Razgovarale su da je na početku pomoć, zbog straha, dostavljana samo ispred zgrade. Takođe diskutovale su i na temu udaljavanja ljudi zbog duge socijalne distance.

Prvi segment razgovora odnosio se na to koje grupe građana su više ugrožene tokom vanrednog stanja koje je uvedeno na početku pandemije Kovid 19. Učesnice su ocenile da je svako bio ugrožen na svoj način. Najviše njih je ipak izdvojilo starije, naročito one iznad 65 godina, zatim su to žene koje trpe nasilje, ali i deca koja su ostala uskraćena za socijalnu interakciju, normalno školovanje zbog načina organizovanja nastave.

Većina učesnica diskusije smatra da su građani/građanke mogli lakoda se obrate i zatraže pomoć. Postojali su kol centri za podršku u kovid situaciji, usluga pomoć u kući organizovana preko udruženja građana, Centara za socijalni rad i Crvenog krsta. Pružena je najosnovnija pomoć, ali se postavlja pitanje koliko su stariji u to bili upućeni i da li je pomoć svima bila dostupna. Neke misle da toga nije bilo, ali su druge navele primere koji pokazuju da se pomagalo ugroženim domaćinstvima, i da su kao aktivistkinje u tome učestvovale. „Ja se slažem da su najviše bili ugroženi stariji ljudi i da su dobijali pomoć, da bilo je to na televiziji da su išli od vrata do vrata“. Najmlađa učesnica je podsetila na to da je „bilo dece koja nisu imala laptop i njima je bilo teško“.

U lokalnoj zajednici nisu prepoznate potrebe žena iz posebno osetljivih grupa. Najmanja komunikacija bila je ostvarena sa romskom populacijom, kojoj je bilo bitno da imaju pakete hrane ili narodne kuhinje, ali „se sami nisu mnogo interesovali i uključivali“.

O povećanju nasilja za vreme vanrednog stanja i trajanja krize zbog pandemije, ograničavanju mogućnosti prijavljivanja i prepoznavanju rizika od porodičnog i rodno zansovanog nasilja i onome što su nadležni organi i institucije preduzimali, učesnice nisu mnogo čule, jer je fokus bio na pandemiji. Učesnice su sigurne da je nasilja bilo kao što je uobičajeno, da nije jenjavalo, alio tome nemaju zvaničnih podataka. Takođe, nema podataka ni o tome da li su službe bile dostupne, ali je sigurno da su se pojedine žrtve kao i do sada ustručavale da traže pomoć. (komentar facilitatorke: Žene sa gradskog područja bile su više osvešćene kada je u pitanju rodno zasnovano nasilje (lakše su ga prepoznavale, lakše su se otvarale i razgovarale na tu temu), dok žene sa seoskog područja kao da su se stidele i ustručavale da o tome govore, ali su pokazale želju da slušaju i nešto nauče.).

Za vreme vanrednog stanja bilo je teško svim ženama, ali najteže ženama iz osetljivih grupa, posebno onima koje su same. Sve su se žalile da im je teško zbog toga što ne izlaze, a starije žene iz grada si imale veći problem jer nisu imale dvorište, nisu mogle da izlaze uopšte, dok je, zbog dozvole rada na njivama, ženama u selu u tom smislu bilo lakše. Starijima je potrebna pažnja, imaju želju da komuniciraju sa drugima, a to im je bilo otežano dodatno tokom pandemije i vanrednog stanja. U takvim okolnostima, kada ono što se događa neprekidno slušaju preko medija, došlo je do straha i napada panike.

Kad je reč o funkcionisanju lokalnih službi, pružanju usluga i uslugama koje su nedostajele učesnice naglašavaju da je bilo teško u zabačenim selima. Usluga je bilo, svi su se trudili, ali je možda trebalo da bude više angažovanja pojedinaca. „Zdravstveni sistem je bio zbunjen i zatečen kao i svi mi“. Kovid kao prioritet, što ne znači da su drugi koji ne boluju od kovida bili bez problema. Čule su da je i hemoterapija bila obustavljena.

Smetalo je to što na mnoge preglede nije moglo da se ode, „gde god da si se pojavio niko nije pitao ni za šta drugo sem za kovid. Strašno je bilo za sve, sve je bilo odloženo i otkazano do daljnjeg“.

Šta im je najviše smetalo/smeta u ovoj kriznoj situaciji? U školi je bilo nezgodno. „Nisam bila sa društvom, predavanje je bilo online. To je bilo mnogo teže nego uživo, ne može da se prenese znanje. Zabrana izlaska. Postoje deca iz prve godine iz odeljenja, koji se nisu upoznala, jer su odeljenja bila podeljena na dve grupe“. Ja nisam imala zabrane, bila sam na terenu i možda sam manje vremena provodila sa decom, možda mi je to smetalo, ali to se sve nadoknadi.“ Posao, posao i posao. Smetalo mi je što nemam posao, jer sam frizerka.“

Najviše su tokom pandemije strahovale od bolesti. strah za druge članove u porodici. Na početku je bilo straha, svi su bili uplašeni. „Kad se zarazi jedan u kući, svi su se kasnije bojali.“ „Mi smo svi u porodici bili volonteri, svekar i svekrva su nam davali podršku, mada ima i porodica gde nije bilo podrške porodica za volontiranje i komentara da se gubi dan. Imali smo podršku porodice i zajednice“.

Učesnice fokus grupe se plaše: za muža “jer je bolestan a mora da ide da radi”; da ona sama ostane psihički zdrava; za dete, da ona bude zdrava; “Plašim se za sve članove jer ako ovako nastave umiraćemo od gladi”.

Kad je reč o informisanju, učesnice smatraju da su građani bili obavešteni, putem medija čak i previše obavešteni. „Najviše mi smeta izveštavanje medija koji stalno objavljuju broj zaraženih i preminulih i na taj način kod naroda izazivaju, pored i onako teške situacije, još veći strah i paniku“.

Lokalna vlast je dobro reagovala na krizu. Iako su bili korektni, ubuduće bi trebalo osnaživanje usluga u lokalnim zajednicama, ali ne samo na nivou projekata, nego tokom cele godine. Ako se radi pomoć u kući, koja je od vitalnog značaja, jer naša zemlja među zemljama kod kojih je stanovništvo starije, da to bude kontinuirano. Takođe je potrebno unaprediti usluge personalnog asistenta i pratilaca da se poveća broj i radnika i stručnih lica za pomoć, zatim da se podigne svest građanstva o problemima, jer se generalno, ne samo na nivou lokalne zajednice, neki problemi, prećutkuju…znaju ljudi o tim problemima, svesni su toga, ali ipak nije dovoljno podignuta svest o tim problemima. Potrebna je „i mora da postoji bezuslovna saradnja između službi“.

  1. Poslednja fokus grupna diskusija, u decembru 2021. održana je u Ćićevcu, sa 12 građanki ove, inače najmanje opštrine na području Rasinskog okruga. Najmlađa učesnica grupe imala je 33, a najstarija 59 godina.

Učesnice fokus grupe smatraju da su tokom vanrednog stanja uvedenog zbog pandemije korona virusa, najugroženije bile starije osobe, odnosno osobe iznad 65 godina. Neke učesnice su kazale da su najugroženiji bili svi koji su bili ili tokom pandemije ostali bez prihoda. Među navedenim kategorijama najugroženijih našle su se i osobe sa invaliditetom kao i društveno marginalizovane osobe, ali i naprimer „žene koje zarađuju prodajući svoje proizvode na pijaci“.

Polovina od ukupnog broja učesnica fokus grupe u Ćićevcu navodi da su građani i građanke mogli da potraže pomoć u Crvenom krstu, od volontera i volonterki, kao i od komšija dok druga polovina kaže da nije bilo pomoći niotkuda, bilo je žena koje su nepokretne, stare i žive na selu, a „niko im nije dolazio i koje nisu ni znale da mogu i koga mogu da pozovu“.

U opštini su, prema rečima ispitanica, deljenja dezinfekciona sredstva i volonteri su bili organizovani. Jedna učensica kaže: „Ne znam da su išta više dali ženama nego muškarcima, što znači da nisu prepoznali naše potrebe, to jest činjenicu da uglavnom žene rade kućne poslove i vode računa o higijeni u porodici i u kući.“. Najveći broj učesnica je na ovu rečenicu kazao da se apsolutno slaže i da smatraju da potrebe žena nisu dovoljno prepoznate tokom vanrednog stanja i pandemije.

Na pitanje da li je došlo do povećanja nasilja tokom perioda vantrednog stanja, učesnice fokus grupe su dale različite odgovore. Neke su kazale da ne znaju, nisu čule da se to dogoilo, druge su govorile da je bilo više svađe u kućama, jer su svi ukućano bili zatvoreni i više upućeni jedni na druge. „Bilo je teško biti non stop u kući, svi se unervoze, srećom da smo mogle da idemo u komšiluk i da radimo poslove po dvorištu“.

Da li je vanredno stanje ograničilo mogućnost ženama da prijave nasilje i zatraže pomoć? Ovo pitanje izazvalo je burne reakcije na fokus grupi. „Nisu ga prijavljivale ni pre korone“, kazala je jedna učesnica i time izrazila stav i više drugih koje su to ponovile. Druga učesnica je kazala da su posebno žene na selu imale problem da prijave nasilje i dobiju podršku. Samo jedna učensica je kazala da ne misli da je prijavljivanje bilo onemogućeno, odnosno teže tokom vanrednog stanja.

Naredna pitanja na fokus grupi takođe su se odnosila na problem nasilja prema ženama i glasila su da li je u zajednici prepoznat povećani rizik od nasilja u porodici i šta su sve nadležni organi i ustanove preduzimali u pogledu zaštite i podrške. Većina učesnica se složila da zajednica, kako lokalna tako i šira, dakle država, nije prepoznala rizik od povećanog nasilja.

Nasilje nije prepoznato u celoj zemlji, sve više žena je ubijeno… Svi čekaju nešto, i socijalno i policija, i ništa se ne događa, žene odustaju od prijavljivanja… Ovde svi krive ženu za sve, a kamoli da joj neko pomogne kada prijavi nasilje…

U nastavku fokus grupe, razvila se diskusija o položaju žena sa invaliditetom tokom vanrednog stanja. Učesnice su se složile da je njima bilo posebno teško „još ako nisu imale nekoga da im pomaže“. Jedna učesnica je kazala da poznaje dosta osoba sa invaliditetom i većini je, prema njenim rečima smetalo što sede u kući, nekima su pomagala deca, komšije, nekima volonteri i volonterke „donosili im hranu i potrepštine“. Prema rečima jedne učensice, osim što je organizovala volontere, država nije preduzela nikakve druge mere da pomogne osobama sa invaliditetom.

Tokom vanrednog stanja, prema oceni učesnica fokus grupe, nedostajalo je mnogo toga, ali je postignut apsolutni konsenzus da su sve javne službe radile loše, naročito zdravstvene službe. „Nenormalno je da jedan doktor radi u kovid odeljenju i u hitnoj službi“. Istakle su da zdravstvena služba radi neadekvatno, naročito kada je reč o zakazivanju pregleda, dugo se čeka na pregled, „Zdravstvo nam je nikakvo, sve moramo da završavamo kod privatnih doktora i doktorki“.

Na molbu da kažu šta im je najviše smetalo u kriznoj situaciji, učesnice su navele, napirmer, to što nigde nije bilo smeha i radosti, informacije iz medija koje su ih zastrašivale,  „brojevi zaraženih i umrih su neralno padali i rasli u zavisnosti od političke situacije i potrebe“, nemogućnost i nedostatk druženja, „pirisiljavanje“ na vakcinu, nedostatak vremena i prostora za samu sebe, rad od kuće „poslodavci nisu marili za radno vreme“, to što „nije ko imao da čuva decu dok sam van kuće“, nedostatak mogućnosti da se bilo gde otputuje i ode.

 Zaključci i preporuke 

U istraživanju koje je obuhvatilo pitanja koja se odnose na svakodnevni život i osećaj lične bezbednosti  u lokalnoj zajednici i uticaj pandemije kovid – 19 na bezbednost,  učestvovalo je 160 žena, od kojih 82 (51.3%) žive na selu a 78 (48.7%) žena živi u gradskoj sredini.

Ispitanica je podjednako u svim starosnim grupama, a najviše, 21,4% su starosti između 45 i 54 godine života.  Ukupno 131 (85,3%) ispitanica se izjasnila da su srpske nacionalnosti a čak 147 njih (92%) su pravoslavne veroispovesti. Među ispitanicama je 18,4% žena sa invaliditetom i 14,7% Romkinja. Neke žene iz ove grupe su navele da su starije žene, da žive same, ili da živi na selu.

Više od polovine ispitanica, 53,1%  ima srednje obrazovanje a 20,6% njih ima osnovnu školu. Među ispitanicama preovlađuju nezaposlene. Takvih je 36,5%, zaposlenih je 25% a samozaposlenih 7,7%.

Žene koje su učestvovale u istraživanju su različitih zanimanja (nabrojano je oko 40 zanimanja) a skoro dve trećine ovih žena ima prosečna mesečna primanja po članu domaćinstva između 100-400 evra. Između 200 i 400 evra po članu domaćinstva mesečno ima 40% učesnica ispitivanja a 35% njih ima između 100 i 200 evra mesečno po članu domaćinstva.

Kvalitet života, lični doživljaj bezbednosti i sigurnosti tokom pandemije korona virusa

  1. Dostupnost usluga za vreme vanrednog stanja

Petina učesnica (21,3%) smatra da se u opštini pružaju odgovarajuće usluge starijima od 65 godina, ali se čak 45,7% sa ovim slaže delimično a četvrtina (24,3%) ispitanica se uopšte ne slažu sa ovom tvrdnjom.

Mišljenja su na sličan način bila podeljena i u pogledu dostupnosti usluga socijalne zaštite tokom vanrednog stanja, kao i policije i drugih institucija.

Najveći procenat ispitanica, 35% izjavilo je da tokom vanrednog stanja usluge socijalne zaštite nisu bile dostupne nesmetano svim stanovnicima, trećina (27,5%) misli da su bile delimično dostupne a 20% da su usluge bile dostupne.

Skoro trećina, odnosno 30% žena misli da su policija, druge institucije i opštinske službe bile dostupne nesmetano svim stanovnicima tokom vanrednog stanja. Ove institucije su prema mišljenju31,8% učesnica istraživanja bile delimično dostupne a 28% misli da policija i druge služba u opštini nisu bile dostupne podjednako svim stanovnicima. 

Kad je reč o pristupačnosti javnih ustanova osobama sa invaliditetom, najveći procenat ispitanica, 38,7% smatra da nisu pristupačne, da su delimično dostupne misli 31,4% žena. Tek 13,7% ispitanica misli da su javne ustanove pristupačne osobama sa invaliditetom.

Učesnice fokus grupa su ocenile da je svako bio ugrožen na svoj način, ali najviše njih je ipak izdvojilo starije/starije žene, osobe/žene sa invaliditetom, decu i Rome. Romi su suočeni sa velikim teškoćama u obezbeđivanju najosnovnijih potreba, uključujući i ishranu.

O dostupnosti usluga mišljenja su različita, ali preovlađuju ocene da lokalne usluge u doba pandemije nisu bile dostupne svim građanima i građankama podjednako, da se službe bile neorganizovane. Službe su izgovor tražile u krizi izazvanoj pandemijom iako ni u normalnim okolnostima ne funkcionišu.Nedostajalo je mnogo usluga jer državne institucije radile smanjenim kapacitetom. Učesnice fokus grupa smatraju da nije bilo nikog u lokalnoj zajednici ko bi prepoznao potrebe žena i posebno osetljivih grupa žena. Pomoć i podrška je nedostajala upravo najugroženijima.

Najteža je situacija u zdravstvu koje, prema oceni učesnica fokus grupa, ne zadovoljava potrebe građana ni u normalnim okolnostima. Tokom vanrednog stanja zdravstvena zaštita nije odgovarala potrebama. Sve je bilo usmereno na kovid pacijente a zadravstvene kontrole i specijalistički pregledi većinom su bili nedostupni i odlagani a Romi i Romkinje su, prema svedočenju, učesnica diskriminisani.

Tokom pandemija Kovid 19 u prvom planu su zdravstvena bezbednost i rizici po zdravlje koji su ranije bili u senci nekih drugih vidova bezbednosti u lokalnoj zajednici i svakodnevnom životu. Dva pitanja su se odnosila na mere zaštite od korona virusa. Većina ispitanica (36,9%) ocenila je da su u njihovoj opštini donete odgovarajuće lokalne mere zaštite od korona virusa, a 36,6% da je to učinjeno delimično. Kad je reč o poštovanju mera zaštite koje su donete na nivou države, najveći procenat žena smatra da se mere ne poštuju – 33,4%. Da se mere poštuju smatra 31,2% žena, dok 27,5% misli da se delimično poštuju.’

  1. Lični strahovi i osećaj bezbednosti

Sledeće pitanje odnosilo se na lične strahove i osećaj bezbednosti. Od ispitanica je traženo da navedu od čega najviše strahuju da im se može desiti tokom pandemije.

Na prvom mestu ispitanice strahuju od zaraze korona virusom i od bolesti, što jeste u neposrednoj vezi sa pretnjom iz okruženja i posledicama koje je zaražavanje i oboljevanje donelo velikom broju ljudi iz najbližeg okruženja svakog pojedinca/pojedinke. Skoro trećina žena (29,74%) strahuje da će ona ili neko od članova najbliže porodice biti zaraženi korona virusom, a 22,41% njih da u slučaju zaraze neće dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Ovi strahovi potisnuli su druge, pa tako strah od fizičkog napada u javnom prostoru oseća 12,93% žena. Da će biti žrtva partnerskog ili nasilja u porodici plaši se samo 3,02% ispitanica.

Prema odgovorima ispitanica, u mestu u kojem žive, bezbednost je posebno ugrožena siromašnim osobama. Tako misli 24,31%, žena. Sledeća grupa čija je bezbednost ugrožena su žene (19,22% ispitanica tako misli) zatim deca (17,65% odgovora) pa osobe sa invaliditetom (16,08% odgovora).

Skoro trećina ispitanica, njih  29,86%, misli da se situacija u gradu/mestu u kojem živi nije  promenila tokom krize izazvane pandemojim kovid -19. Skoro četvrtina (24,31%) misli da je lošija a 23,61% ispitanica misli da je situaciju u mestu u kojem živi bolja, dok 21,53% žena ne zna da odgovori na to pitanje.

Učesnice fokus grupa takođe su strahovale od zaražavanja ali i drugih bolesti zbog toga je kovid kriza ogrničila dostupnost zdravstvene zaštite, plaše se za najbliže članove porodice. Smetala im je zabrana kretanja, nepotpuno informisanje, odnosno izloženost velikom broju informacija, koje nisu uvek istinite, što je sve uticalo na gubitak poverenja u zvanične informacije, ali i na njihovo psihičko stanje.

  1. Lično iskustvo nasilja

U ovom delu smo želeli da dobijemo informacije o ličnom iskustvu nasilja ispitanica u proteklih godinu dana, kao i razloge za neprijavljivanje nasilja koje su preživele.

Većina, odnosno 40,6% ispitanica misli da je je povećano nasilje u njihovom gradu u proteklih godinu dana. Približno isti procenat žena misli da je situacija ista kao ranije (20,6%) ili da ne zna da li je došlo do povećanja (19,2%), a najmanji je procenta onih žena (15%) koje misle da nasilje nije povećano.

I učesnice fokus grupne diskusije misle da je tokom pandemije nasilje prema ženama povećano i da je zatvorenost, nedostatak posla i besparica doprinelo povećanim rizicima za žene. Žene koje žive na selu misle da nasilja ima više u gradovima dok su žene sa invaliditetom iznosile i lično iskustvo nasilja tokom pandemije i neodgovarajuće reagovanje institucija, pre svega policije i centra za socijalni rad. Policija se tokom vanrednog stanja više bavila kontorlokm kršenja zabrane kretanja nego nasiljem prema ženama.

Prilično velik broj ispitanica bile su izložene različitim vrstama nasilja. Najviše žena su bile izložene verbalnim napadima, zatim vizuelnom kao što je zurenje i fizičkom nasilju. Najviše njih, 48 (28,92%) su bili žrtve verbalnog/psihičkog nasilja – komentara, uvreda, zvižduka. Da su doživele zurenje i slične oblike uznemiravanja izjavilo je 36 (21,69%) žena, a nasilan fizički napad je preživelo 10 (6,02%) žena.

Žene nasilje preživljavaju gotovo na svim mestima. Najveći broj slučajeva preživljenog nasilja se desio u javnom prostoru, tačnije na ulici je nasilje preživelo  23,61% učesnica istraživanja. Kod kuće je nasilje pretrpelo 15 žena, odnosno 10,42% a javnom prevozu njih 9,72% žena. Relativno velik procenat žena (4,86%) nasilju je izloženo na poslu. Ovi podaci govore o tome da žene nasilje preživljavaju gotovo na svim messtima. Čak 35,42% žena je izjavilo da je nasilje doživelo na nekom drugom mestu.

Veliki procenat, čak 58,7% žena nije napad, odnosno nasilje prijavila policiji ili nekoj drugoj ustanovi. Nasilje je prijavilo svega 5% žena a velik procenat (36,3%) žena nije odgovorio na pitanje što je povezano sa tim da su izjavile da nisu doživele nasilje ili nisu odgovorile na to pitanje. Razlog zbog kojeg nisu prijavile nasilje je da „nije bilo dovoljno ozbiljno“. Ovako je odgovorilo 35% žena. Da postoji svojevrsno nepoverenje u institucije potvrđuju odgovori o razlozima zbog kojih nisu prijavile nasilje Da nisu prijavile nasilje zato što policija ne bi preduzela ništa odgovorilo je 14,4%. Čak 11 njih (6,96%) su uverene da bi bile okrivljene za incident, a 5,4% je izjavilo da ne veruje državnim institucijama.

Većina učesnica fokus grupa je ocenila da žene ni u normalnim okolnostima ne žele da prijave nasilje, neke zato što se ustručavaju i stide da o tome govore, a neke zato što nemaju poverenja u institucije. Više učesnica je govorilo o raširenim predrasudama u patrijarhalnom okruženju koje okrivljuje žene i okreće im leđa kada imaju probleme, hoće da se razvedu, trpe nasilje. Govorile su o tome da „žena ako odluči da prijavi nasilje mora da zna šta će se dogoditi kada policija izađe iz kuće“ i da žene moraju da budu svesne da žive na Balkanu. Zajednica ne prepoznaje rizik od nasilja, naročito u romskoj zajednici. Institucije ne veruju Romkinjama i ne reaguju jer smatraju da je nasilje uobičajeno u njihovoj zajednici.

  1. Dostupnost zdravstvene oi socijalne zaštite 

Na pitanje da li je zdravstvena zaštita dostupna svim građanima i građankama podjednako u opštini/mestu skoro polovina (49,4%) ispitanica je odgovorila da nije a 36,9% da je dostupna.

Na pitanje o tome da li je bilo moguće otići kod lekara na kontrolni pregled ili lečenje bolesti koja nije u vezi sa kovid-19 Natpolovična većina ili 56,2% ispitanica je odgovorila da nije, a četvrtina (24,4%) da jeste

Gotovo istovetno je mišljenje o mogućnostima ostvarivanja socijalne zaštite i dostupnosti  svima kojima je bila potrebna socijalna zaštita tokom pandemije kovid 19. Da socijalna zaštita nije bila dostupna misli 53,1% ispitanica, a samo 18,8% da je bila dostupna.

O tome da li su za vreme pademije kovid 19 stariji i osobe sa invaliditetom dobili podršku (pomoć u kući, dnevni boravak, personalni asistent) koja im je potrebna, učesnice ispitivanja su u najvećem broju odgovorile da nisu ili da o tome ne znaju. Stariji i osobe sa invaliditetom nisu dobili potrebnu podršku smatra 36,3% ispitanica a 38,1% da ne znaju dok je samo 18,7% žena izjavilo da su ove grupe građana dobile potrbnu podršku tokom pandemije Kovid 19.

Učesnice fokus grupa su ocenile su nedostajale mnoge usluge na lokalnom nivou. Skoro sve su saglasne da lokalne službe ne funkcionišu kako treba ni u normalnim okolnostima,  a još manje u vreme vanrednog stanja i da je „korona dobrodošla nekim institucijama jer im služi kao opravdanje za njihov nerad“

Najviše problema bilo je ipak u pružanju zdravstvene zaštite koja ni u normalnim okolnostima  ne zadovoljava potrebe građana a pogoršano je za vreme vanrednog stanja „nema lekara, nema medicinskih sestara, svi odlaze u inostranstvo ili u Kruševac u Kovid bolnicu. U svim selima su zatvorene zdravstvene ambulante još pre korone što je građanima i građankama koji žive na selu otežalo dostupnost i pristupačnost zdravstvene zaštite, pogotovo kada se zna da ne funkcioniše javni prevoz.

 

Preporuke

  1. Lokalna samouprava, tela za bezbednost i za rodnu ravnopravnost treba da naprave analizu iskustava u lokalnoj zajednici za vreme vanrednog stanja i trajanja pandemije kovid – 19 u pogledu pružanja svih usluga na lokalnom nivou, pre svega u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, funkcionisanjajavnog prevoza i snabdevanja, i upotpuni plan delovanja u vanrednim situacijama na osnovu iskustava i uočenih problema.
  2. Razmotriti i upotpuniti planove zaštite javnog zdravlja i zdravstvene bezbednosti u lokalnoj zajednici.
  3. Unaprediti rad državnih organa i institucija, održavanje javnih prostora, uspostavljanje i unapređenje usluga za sve ugrožene grupe na lokalnom nivou.
  4. Unaprediti rad institucija na lokalnom nivou u pogledu zaštite od rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici, posebno osetljivih grupa žena kao što se žene sa invalisitetom, žene koje žive na selu i Romkinje.
  5. Lokalna samouprava u saradnji sa udruženjima žena treba da sprovodi lokalne kampanje za podizanje svesti javnosti o rodnoj ravnopravnosti i položaju osetljivih (marginalizovanih) grupa stanovništva.
  6. Organi uprave, institucije, ustanove i udruženja građana treba da rade na podizanju poverenja građana u njihov rad, tako što će pružati informacije o svom radu i održavati redovnu komunikaciju sa građanima i građankama.
  7. Jedinice lokalne samouprave treba da unaprede sistem obaveštavanja građana/ki uopšte i tokom vanrednih situacija u vezi sa funckionisanjem lokalne samouprave i merama koje donosi tokom vanrednih situacija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Scroll