Gazimestanka 16/7, 37000 Kruševac

+381 37 443 042

Udruženje žena Pešcanik

Peščanik u Višegradu, 25. maja 2013

25. maja 2013.

Mreža Žena u crnom Srbije je 25. maja 2013. organizovala odlazak u Višegrad na obeležavanje dvadesetjednoogodišnjice od zločina počinjenih nad bošnjačkim civilima u ovom gradu, 1992. Centralni događaj obeležavanja organizovan je na mostu Mehmed paše Sokolovića.

Tokom napada Užičkog korpusa na Višegrad u aprilu 1992. ubijeno je 3 000 ljudi, a celokupno bošnjačko stanovništvo bilo je izloženo državno organizovanom progonu, zatvaranju, mučenju, ponižavanju… Dokaz o direktnoj odgovornosti Srbije za zločine u Višegradu je nedavno otkriće masovne grobnice u jezeru Perućac.

Peščanik u VišegraduPosle Foče, Višegrad je mesto najvećeg broja silovanja žena bošnjačkog imena i upisao se u sramnu mapu femicida – masovnog ubijanja žena. Hotel Vilina Vlas – mesto je masovnih sistematskih seksualnih zločina nad više od 200 bošnjačkih žena. Silovane su žene svih starosnih dobi, uključujući i devojčice. Neke od njih su izvršile samoubistvo, a svega 30 je preživelo.

Za zločine u Višegradu, pred Haškim tribunalom, osuđeni su pravosnažnom presudom, krajem 2012. godine: Milan Lukuć, na doživotni zatvor i Sredoje Lukić, na 27 godina zatvora. Za zločin silovanja kao taktiku rata niko nije osuđen.

Dve članice Peščanika su ove godine, sa desetak drugih aktivistkinja ženskih prava iz Srbije, učestvovale u obeležavanju godišnjice zločina u Višegradu. I zapisale svoje utiske.

Ruže na mostu

Prijavila sam se kao jedna od aktivistkinja da učestvujem u tome. Do sada nisam posetila ni jedno mesto zločina počinjenih i u moje ime. Jer i ja sam srpkinja. Razmišljala sam o tome kako ću da se osećam na tom mestu, šta će da se desi, kako to sve podneti, ali zaista nisam mogla da nađem odgovore, do danas. Ne znam kako da napišem nešto o ovomn događaju, da li rutinski, kao izveštaj ili onako kako to osećam. Ne mogu rutinski, to može svako, ne mogu sada posle svega što sam videla, osetila, doživela.

Put kao put, priča, dogovor, neke žene su već bile, znaju gde idu, spremne su na to, ali koliko sam ja spremna? Mutna Drina, nabujala, kiša rominja, mračno, hladno, hladnoća se uvlači u kosti, osećam je, ali još ne znam zašto. Ćuprija na Drini, kao i nekada dok sam čitala Andrića, ali samo na trenutak. Jer na mostu tri hiljade crvenih ruža, leže pokisle od kiše na crvenom platnu. Gušim se, davim, suze liju, padaju na ruže, osećam težak kamen na grudima, nikako da udahnem punim plućima, mislim, gotovo je, ugušiću se. Zašto, pitam se, zašto u meni ovoliko bola, sramote, ne smem da podignem pogled, plašeći se kakav će me pogled dočekati. Ali moram, suočavanje je strašno ali neižbežno. Polako podižem glavu, ispod kapaka osećam vrelinu suza, moram, moram da pogledam ispred sebe. Tu je bošnjakinja, prilazi mi, grli me i ljubi i zahvaljuje što smo došle. Ne jedna, žene prilaze, pozdravljamo se, upoznajemo, pričamo, stojimo na mostu sa tri hiljde ruža koje će uskoro plivati Drinom u znak sećanja na tri hiljade izgubljenih ljudskih života. Za jedan dan. A mi, držimo venac od belih ruža, želimo da i on plovi Drinom zajedno sa crvenim. Žene nam i dalje prilaze, hoće da se fotografišu sa nama, kažu, želimo da ponosno pokazujemo sliku našu zajedničku, pitaju nas kako smo, sa njima deca sa osmehom na licu, nevini, dečji osmesi. Stotine ljudi na mostu, stotine pogleda. Ali u jednom sam osetila ljutnju, u jednom glasu sam osetilla bes, u mojim grudima kao da se strela zakucala, ljudi, ja nisam kriva govorim sebi, mi nismo krive za sve te zločine koji su počinjeni u naše ime. A počinjeni su, danas sam svedokinja svega što se desilo. Odlazimo sa mosta, Drinom plivaju crvene ruže, Drinom plivaju i bele ruže. Zajedno, bez ljutih pogleda, bez osude i kletve. U Drini ih nema sem ostataka onih koji su ubijeni i bačeni u Drinu. I još nisu nađeni i ko zna da li će ikad biti nađeni.

Krećemo ka groblju, njihovom mezarju. Povorka od stotinu ljudi kreće se lagano, korak po korak. Idu da isprate najmilije. Koračam, skamenjena, otupela u grču bola. A onda najednom, svu tu tišinu i bol prekida muzika, truba, veselje. Svadba, povorka kola, vijore se srpske zastave. Viču, pevaju pesme, sirene na kolima nas upozoravaju da se sklonimo. Policija održava red, mir. Koji mir, moja duša nema mira, ne može ga ni imati u ovom trenutku. Dva deteta se sahranjuju, nevine žrtve zločinačkog rata.To su bile njihove komšije, pa deca se zajedno igrala, trebalo je zajedno da krenu i u školu te godine, krvave 1992. Koliko je kratko naše pamćenje, da li ga uopšte imamo? Koračam sve teže, teret mi je sve veći. Stižemo do groblja. Ulazim unutra pognute glave, uplakana, posramljena. Groblje na brežuljku, okrenem se a most i Drina obasjani Suncem. Da li je to neki znak, opet pitam sebe. Kako da nađem mir na ovoj zemlji? Zemlja hladna, vlažna, iskopana, čeka ostatke od žrtvi da primi u nju. Miriše na smrt, zločin, memlu. I ne znam može li ova zemlja promeniti miris pored hiljade grobova u njoj, hiljade žrtvi u jednom danu. Veliki je to teret i za zemlju. Opet se okrećem i gledam grad. Kao da se ništa nije desilo. A ovi grobovi, a jame, a kletve koje sam čula, a sećanja, gde to smestiti, duše prepune bola, srca puna tuge i očaja. Bol mi se širi u grudima sve više, osećam kako pucam polako, kao da se razliva u svaku poru mog življenja. Upoznajem dve bošnjakinje. Kažu, smogle snage da dođu prvi put na ovo mesto. Tu su ima sahranjeni najmiliji. Pričamo, nude me kafom, ratlukom, gledaju me pune razumevanja za moj pogled, moje prisustvo. Hvala vam Amina i Madžida, hvala vam za dobrotu i razumevanje, hvala vam za kafu koja mi je srce ugrejala, koja mi je vašom pruženom rukom dušu iscelila, hvala vam za to. Hvala vam što sam uz tu kafu popijenu sa vama osetila miris procvalog bagrema, primetila žuti maslačak, osetila toplinu Sunca koje se tamo negde ispod crnih oblaka pojavilo. Baš nad mostom i drugom obalom Drine. Odlazimo sa ovog mesta. Okrećem se da još jednom pogledam masovnu grobnicu, da bolje upamtim svo nedelo učinjeno ovde, učinjeno u naše ime, u ime mog naroda u moje ime, jer i ja pripadam tom narodu. Sramotu nosim sa sobom, u sebi i ne znam kako ću se osloboditi nje. Težak je to osećaj, mučan. Treba živeti sa tim. Kako li žive ti zločinci koji i dan danas šetaju nekažnjeni, ponosni što su to činili. U kakvoj zemlji ja to živim? Pitam se danas, pitaću se i sutra i još mnogo dana. Pitaću se sve dok pamtim jedan grad koji je pretvoren za jednu noć u mesto zločina!

Da se ne zaborave zločini počinjeni u naše ime

Zahvaljujem se Ženama u crnom koje su mi omogućile da 25. maja budem jedna od njih i prisustvujem obeležavanju 21. godine od zločina počinjenih nad bošnjačkim civilima u Višegradu u aprilu 1992. godine.

Ranije o svim tim zločinima nisam mnogo znala, jer u vreme rata, zbog medijskog mraka se u Srbiji o tome nije govorilo. Kada su kasnije u jezeru Perućac pronađeni leševi civila, saznala sam više ali ne dovoljno. Tako da sam kao aktivistkinja i antimilitaristkinja želela da svojim prisustvom tamo na mostu na Drini dam mali doprinos kao Srpkinja koja se stidi i želi oprost za masovne zločine koje su u naše ime činili tamo neki ljudi, koji još nisu svi imenovani i kažnjeni za svoja monstruozna dela.

Kada smo sa vencem prišle mostu i kada sam videla sve te ljude koji su se sakupili da odaju počast svojim bliskim rođacima i prijateljima – žrtvama, ja sam uzdrhtala. Počeli su da nas fotografišu, da se pozdravljaju sa nama, vidi se da im je značilo to što smo tu. Ja sam tada bila jako ponosna što sam tu da pokažem svima njima da saosećam sa njihovim bolom. Drhtala sam i bila sam sva u grču slušajući govore ljudi iz organizacionog odbora. Pred očima su mi bile te nedužne žrtve koje su tu stradale i bacane u hladnu Drinu. Posebno me je dirnuo govor žene koja je prva progovorila o masovnim zločinima silovanja koji se odigrao u hotelu „Vilina vlas“ gde je sistematski silovano i mučeno oko 200 žena, majki, devojčica koje su služile kao seksualne robinje srpskih vojnika u Glavnom štabu Milana Lukića. Preživelo je 30, a mnoge su izvršile samoubistvo. Nažalost, iako je svedočila u Haškom tribunalu o zločinima silovanja niko nije osuđen za taj zločin. Sve to je za mene stvašno i neću prestati da se zalažem da tražimo prostore za glasove žena koje su preživele seksualno nasilje u ratu a isto tako za žrtve seksualnih zločina i u miru.

Takođe mi se dopao i govor muftije bosanskog koji je ljude pozivao na mir, slogu, a posebno to što je molio ljude da se ne plaše da svedoče o zločinima jer samo će na takav način pomoći sebi a i drugima da zločinci budu imenovani i samim tim i osuđeni.

Na tom komemorativnom skupu posebno su se organizatori zahvalili Staši Zajović i Ženama u crnom koje redovno prisustvuju tim skupovima. Dirljiv je bio govor Staše Zajović ispred Žena u crnom koje su neprikosnovene u svojoj misiji da se ne zaborave zločini počinjeni u naše ime i da zločini budu osuđeni i kažnjeni.

Scroll